Детаљи из Хага: сведок Филип Морион

10.06.2016

Не смемо да пропустимо ниједну прилику да о стварима које знамо - кажемо, а не да ћутимо. И, морамо да их понављамо све док не дођу на своје место.

Пре две године, Хенри Кисинџер је објавио књигу о новом светском поретку. Пише о смањивању степена суверенитета и слобода, и појединцима и државама. Он сматра да је светски поредак нужност, јер свет и људи нису у стању да живе у складу и миру – а, то све ће, према Кисинџеру, донети светски поредак.

Док сам радио у Хашком трибуналу на неким случајевима – тамо није могао да се спомене Јасеновац. Кад год бих споменуо Јасеновац у тим процесима, питање би било “зашто је то релевантно”. Не бих да објашњавам зашто је то релевантно… Али и даље је потребно о томе говорити, све док се све не разјасни.

На суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, 12. фебруара 2004. године, испитиван је Филип Морион, Командант УНПРОФОР, а до мене је, такође, дошло да га питам. Судија Робинсон ми је дао заиста мало времена, 10 минута за испитивање сведока, те сам сведока замолио да што краће одговора.

Сведоку Мориону сам предочио и прочитао један његов исказ, који је дао у Тужилаштву, у коме каже да је сретао Насера Орића, али то није и објаснио. Зато сам га питао да ми кратко одговори – са да или не – да ли је сретао Насера Орића.

Сведок Морион је одговорио: “Срео сам Орића више пута, на Коњевић пољу. Непосредно пре и после тога у Сребреници.”

Онда сам сведоку Мориону навео параграф 45 његовог ранијег исказа Тужилаштву, цитирам: “Насер Орић је сваке ноћи вршио препаде на Босанске Србе ван града. Када му се Генерал Морион супротставио, он је рекао да је то једини начин на који може да дође до оружја и муниције. Признавао је убиства Босанских Срба сваке ноћи.” То је стајало у исказу сведока.

Сведок Морион је поводом овог параграфа рекао: "Сваке ноћи сигурно не, ако је то оно што стоји... А, што се тиче осталог, слажем се.”

Читао сам му даље његов исказ, да је Тужилаштву изјавио да је “(Орић) признавао убиства Босанских Срба сваке ноћи. “ Да у тој изјави, која се сада уводи као доказ, на једном месту пише, цитирам: “Орић је говорио да су то правила игре и да у тој врсти партизанског ратовања он не може узимати заробљенике.” Питао сам сведока да ли је овај навод тачан, рекао је да јесте. Даље сам му читао његов исказ у вези са догађајима из марта и априла 1993. године, где у тачки 3 стоји: “Владавина Насера Орића подразумевала је темељно познавање краја, који су његове снаге држале. Мени је изгледало да он поштује политичке инструкције које су стизале из Председништва.” На питање да ли је ово тачно, сведок Морион је одговорио да јесте, али да не разуме зашто га ово питам. Сведок Морион је рекао: “Да, али није ми сасвим јасно зашто ме ово питате. Насер Орић је слушао. Он је био на челу једне банде и водио један герилски рат у тој енклави, али се сâм позивао на то да је борац у служби Председништва.” Сведок Морион је потврдио и овај део раније датог исказа.

Последња реченица тог његовог исказа гласила је: “То што су ме задржали као затвореника у Сребреници, било је оркестрирано из Сарајева.” Питао сам сведока Мориона да ли је и ово тачно. Сведок је одговорио: “На почетку. Ја сам за то сазнао тек касније, али сам вам већ рекао и понављам, то несретно становништво било је у стању тоталног терора и сматрало је, то није никакав мизансцен или представа, да сам ја штит за њих. Једини начин да се заштите од бомбардовања и напада.”

Подсетио сам сведока на његов састанак са Генералом Ратком Младићем, у Братунцу, 15. марта, 1993. године. У тачки 9, изјаве коју је сведок Морион дао у вези са састанком са Генералом Младићем, о Сребреници пише: “Младић је желео да се Орић преда заједно са свим својим снагама. Рекао је да ће он све зауставити уколико они предају оружје. Ја сам одбио и уручио сам му план који сам управо написао. Он се састојао од демилитаризовања целе зоне применом мера предвиђених за Сарајево, имајући у виду споразум по Венс-Овеновом плану.”

Питао сам сведока да ли је демилитаризација подразумевала да сви наоружани људи унутар енклаве буду ослобођени оружја и колико је било наоружаних војника унутар енклаве, према његовом сазнању.

Сведок Морион, командант УНПРОФОР у то доба, је рекао да не зна колико је било војника. Цитат: “Колико? Ништа о томе не знам. Било како било, у складу са споразумом, сви они који не би хтели да предају оружје, требало је да напусте енклаву и било  је, такође, предвиђено споразумом у оквиру Венс-Овеновог плана да ће Срби да олабаве обруч око Сребренице и да ће поступно да врате живот у околна села. Међутим, ништа од тога се није догодило, Ви то врло добро знате, зато што је пропао Венс-Овенов план.”

Поново сам морао да подсетим сведока Мориона на његову раније изјаву дату у француском парламенту  или пред парламентарном комисијом, а та изјава гласи: “Познато вам је да сам могао евакуисати само рањенике и 2 000 до 3 000 жена и деце. Изетбеговићеве власти су се супротставиле томе да евакуишемо оне који су то тражили, а било је много њих који су хтели да иду у Тузлу.”

Сведок Морион је ову своју раније дату изјаву овако прокоментарисао: “Да, понављам, треба да нам буде јасно да је циљ офанзиве која је претходила спровођењу плана било етничко чишћење. Дакле, евакуација целокупног муслиманског становништва. Дакле, ја то нисам могао да учиним зато што би и мене оптужили да сарађујем на спровођењу етничког чишћења, а то је био Младићев циљ, сигурно.”

Онда сам питао сведока Мориона да ли, можда, не би било боље да је дата предност хуманитарним разлозима, зар није требало омогућити људима да иду где су хтели, а изјавио је већ да их је било много. Логично је да би требало да буде важније да се људски животи спасавају, ако већ постоји начин за то.

Сведок Морион је одговорио: “После драме која се догодила две године после тога, ако хоћете да кажем да ми је жао што нисмо евакуисали становништво, да, слажем се. Међутим, понављам, то је значило да је циљ чишћење тог сектора, да тамо не остане Муслимана, а то је било етничко чишћење. И целокупна међународна заједница је била одувек против спровођења те политике, зато што је та политика неприхватљива за људско биће које се искорењује из његовог окружења, тла. Онемогућава му се да настави да живи у култури у којој је одрастао. Дакле, у томе се састојала драма. Они који су заговарали ту политику, у мојим су очима данас највише одговорни за драму која се догодила.”

Предочио сам сведоку још неке раније изјаве и документе, које је и Судско веће имало испред себе. Радило се о догађајима из јануара 1993. године – испаљивању минобацачке гранате из болничког круга болнице Кошево, убиству британског војника и минобацачком гранатирању сарајевског аеродрома. Подсетио сам сведока да су га раније о томе питали – да ли сведок зна да ли је истина да су босанске власти често користиле минобацаче у близини Кошева – и подсетио сам га на његов одговор. Одговор Филипа Мориона, цитат: “Препознајем свој рукопис. Видели смо минобацач на том месту, спреман да испровоцира реакцију код Срба. То су све време радили. Знам да су неки посматрачи Уједињених нација видели тај минобацач на Кошеву. Веома често су се на Кошеву служили минобацачима ради провокација.” Замолио сам сведока да ми за крај одговори да ли је стварно све било тако како је раније изјавио - да одговори кратко, са да или не.

Сведок Морион је одговорио: “Да, али ја сам већ у том часу то осудио.”

Много тога  у вези са овим случајем у Хашком суду још увек није дошло на своје место и зато  је потребно понављати и понављати.

*Текст је настао на основу ауторових белешки са суђења и јавно доступних транскрипта.