Србија као брод без кормилара или пар цртица о плутању ка "зеленој земљи"

Када анализирамо сучељавање два супротстављена геополитичка и геостратешка принципа у Србији (и српском етничком простору уопштено говорећи), можемо уочити један континуиран и неометен курс кретања Србије ка атлантистичkом геополитичком простору. Овај курс који је започет пре декаду и по након петооктобарских промена за време владе експлицитно проевропске опције Бориса Тадића и Демократске странке, не само да није заустављен или бар успорен током владавине Александра Вучића и СНС-а, већ је, на против, динамизиран. Александар Вучић, иако је дошао на власт умерено националистичком реториком је у погледу акција више учинио у погледу приближавања атлантистичком геополитичком корпусу него што је то чинила влада коју је формирала Демократска странка са Борисом Тадићем на челу. Александар Вучић је врло специфичан политички феномен у целокупној новој српској политичкој историји. Овај политичар је, од успостављања модерне српске државе 1815, сасвим сигурно формулација највећег антагонизма између реченог и урађеног. Између онога што говори ("српски национални интерес", "добробит Србије", "избалансирана политика између Истока и Запада" и слична национално профилисана реторика...) и онога што у политичком смислу ради (потписивање Бриселског споразума, неолиберална и анти-национална оријентација у вези са привредном стратегијом, активно подржавање постепеног укидања институција Републике Србије на Косову, ратификација споразума са НАТО,  2015. године, потпуно игнорисање евроазијских интеграционих процеса у погледу политичке, војне и економске сарадње, итд...). Александар Вучић у погледу антагонизма између реторике и акције, тј. између речи и дела, сасвим преузима медијско-пропагандни образац САД, у коме током и непосредно пре вршења одређене акције, на нивоу реторике негира  акцију коју чини. Као нпр - током свих бомбардовања и ратних злочина САД након 1945, званична реторичка подршка тим акцијама је била формулисана као: "доношење слободе", "омогућавање демократије", "агресија према лидеру, али љубав према становништву" и сл. лицемерне флоскуле за које је, поред вештине у лажи, неопходан и очајан мањак доброг укуса... Александар Вучић као савршен амерички ђак...

Но, посветимо сада пажњу политичким испоставама евроазијских интеграција унутар српског политичког простора... Посленици евроазијатизма у Србији се у овом тренутку могу сврстати у два табора; први табор чине искрени русофили који, на жалост, немају, пре свега кадрове, ресурсе ни озбиљну и дугорочну политичку стратегију. У овај табор можемо сместити више "руских мањинских странака", и политичке покрете који понекад и на различитим нивоима излазе на изборе; други табор су оне политичке опције које су званично евроазијски оријентисане, али су истовремено корумпиране (у политичком погледу) и у некој су врсти синергије интереса са владајућом СНС-овом политичком опцијом која је јасно атлантистички оријентисана (ЕУ интеграције, беневолентност у односу на НАТО). У овај табор се могу сместити СРС, ДСС, Двери, СНП Ненада Поповића... Ово је табор политичара по професији, уколико појам "политика" у демократском, неолибералном контексту разумемо као борбу, по могућству, успешну, за долазак на власт, а не као аутентично уверење и веру у неку идеју, идеологију или геополитичку опцију. Такви политичари, следствено, најчешће морају бити корумпирани, обзиром да би њихова идејна или идеолошка независност као контрапункт корумпираности, представљала контрадикцију у односу на сам појам "политике" у неолибералном контексту. Њихов фокус никада није на идеји, већ на пред и пост изборној "математици" и интересу. Мајстор-луткар је у овом тренутку СНС и господин Вучић. Он помера фигуре на табли (а у име атлантистичких центара  моћи)...

Геополитичка ситуација у којој се Србија налази у овом тренутку је веома критична. И веома битна у погледу тога да је неопходан радикалан и различит маневар у односу на оно што је до сада чињено, како би се удаљавање Србије од сопственог националног идентитета, а као последица тога - сопствених националних интереса, зауставило. Наиме, сваки наставак интеграције Србије у атлантистички геополитички корпус представља директно гажење сопствених дугорочних геополитичких, геостратешких, економских, културних, духовних и историјских интереса. Сведоци смо ситуације у којој је држава, и нација као њена подлога, услед корумпираних проатлантистичких влада током последњих декаду и по, доведена у опасну историјску ситуацију. У ситуацију у којој ће се, уколико нека радикална акције изостане, овај брод са аутодеструктивним кормиларом, ношен јаким и невидљивим струјама слупати о, како је Александар Дугин добро опазио, хриди "мртве зелене земље" негде на западу. Но, истовремено и земље коју морамо затворити на нивоу "наше религиозне дужности"...

Поставља се питање ко у српској политици схвата нужност негативог односа ка "зеленој земљи" и истовремено позитивног ка Евроазији, на нивоу, "религиозне дужности" или бар јасног "идејног" или "идеолошког" одређења? Мало ко... Мало ко уопште има довољно знања да приближи идеју евроазијатизма српском гласачком телу. На жалост, "русофили" у српској политици или нису довољно образовани и утемељени у евроазијству као идеји и њихова политичка "русофилија" се своди на прост позитиван емотивни однос (први горе наведен табор политичких аматера), или, са друге стране, користе "русофилију" (други горе наведен табор корумпираних политичких опција) као вид неутрализације евроазијске иницијативе унутар српске политике, а од стране владајуће СНС опције која се држи свог атлантистичког курса (интеграције у ЕУ и, пре или касније, НАТО).

Једна могућа и најефикаснија опција за овај тренутак била би, у одређаном смислу, субверзија српске политике. А у интересу српских националних и државних интереса. Циљ ове субверзије би био хомогенизација српског и руског политичког простора. методологија би била наступ политичких странака из Русије на изборима у Србији. Сасвим налик наступању странака из Србије на изборима у Републици Српској током деведесетих година. У оваквој ситуацији, оно што би наизглед представљало губитак суверенитета у суштини би била стратегија поновног успостављања суверенитета који је од стране две последње издајничке вледе предат западу, тј. Бриселу и ЕУ.

Критично место у горе изложеној идеји политичке субверзије, "одоздо" која је заснована на коришћењу демократског апарата и несумњиве позитивне емоције према Русији у Срба, је успостављање везе између аутентичних "русофила" у Србији који јесу укорењени у евроазијској идеји а истовремено са довољним политичким искуством и аутентичних евроазијата унутар руске политичке сцене или "позиције". Слично као у Србији, Руски политички простор је, такође, контекст сучељавања више опција - аутентичних евроазијата, либерала, старог и инертног кадра из претходног историјског и идеолошког периода, различитих центара моћи који се боре за део политичког колача и др. Овај контакт између одговарајућег руског и српског елемента, може бити од суштинског значаја за стварање новог геополитичког односа снага југоисточне Европа и шире.

Начини... Антагонизам између руске геополитичке стратегије која може бити дефринисана појмом "империјална" стратегија. И атлантистичке "мрежне" стратегије. Русија је увек деловала транспарентно и кроз званичнем, дипломатске и политичке облике комуникације са другим државама. САД и друге западне силе су често деловале, као вид специјалног или хибридног рата, као мрежа која напада (или потпомаже) другу државу на више нивоа и, да се послужимо параболом - у више слојева. У контексту везе о којој смо горе говорили, неопходан је исплив Русије ка нечему што би до одређене мере, наликовало "мрежном" нападу. У овом контексту - мрежном нападу на атлантистички оријентисане владе у Србији. Конкретно - кроз комуникацију и подршку аутентичном евроазијски оријентисаном елементу - "инструменту" у Србији. А све у циљу поновног довођења овог чудног брода - државе у безбедне воде на Истоку...