Не у рат, не у НАТО

До парламентарних избора, најважнијих од референдума, остала су још два дана. Режим Мила Ђукановића је у конопцима. Сам Ђукановић у јавним наступима последњих петанестак дана личи на рањену звијер. О размјерама његове панике, свједочи и 100% скок цијене личних карата, са стандардних 50, на 100 евра.

Да је опозиција у изборну трку ушла у већем степену обједињена, са сигурношћу би већ данас могли да кажемо: “ГОТОВ ЈЕ!“. Овако  мораћемо да сачекамо до прексјутра. Трудим се ипак да будем оптимиста, јер сумњом да ће пасти режим који је за 27 година уништио црногорску индустрију, пољопривреду, довео до незапослености колосаних размјера, толеришући дивљу градњу на морској обали упропастио стратешки развој туризма, значило би да лоше мислим о свом народу.

У Црној Гори око 420.000 грађана налази се у узрасту од 16 до 65 година и сматра се радно способним становништвом. Према подацима Завода за запошњавање 230.000 их се налази у потрази за послом, од чега је незапослених уз одређене варијације отприлике 17%, односно око 40.000. Ако је вјеровати званичној статистици Ђукановићевог режима, испада да у Црној Гори имамо 190.000 студената и инвалида, тј. 32% популације, односно да је њихов број једнак броју запослених.

Поред катастрофалне економске ситуације у друштву, највећу шансу опозиције на предстојећим изборима представљаће начин на који је Ђукановић водио кампању. Почео је од већ 10 година покојног Слободана Милошевића, а завршио са стријељањем Љуба Чупића, догађајем од прије 73 године. 

Прије четири године, Мило Ђукановић обећао 40.000 нових радних мјеста и као гаранцију понудио своју ријеч да ће тако бити. Бјежећи од властитих лажних обећања, у немогућности да кандидује ниједан позитиван резултат свог претходног премијерског мандата, Ђукановић срља прошлост. Тамо му је привидно изводљивије маниписати чињеницама, посебно у изборној комапњи када су његови противници заокупљени животним темама. 

Пред будућим парламентарним сазивом је историјска одговорност. Да ли ће Црна Гора постати чланица НАТО пакта представља најбитније друштвено-политичко питање. Ово питање нужно је разријешити у кратком року. Готово да нема сфере друштвеног живота на коју ово питање неће имати битне репрекусије. Стога не треба посебно истицати, колико је важно да будући парламетарни сазив не погази елементарна начела демократије, не занемари народну вољу и на себе не преузме одговорност да овакву историјску одлуку донесе сâм. 

Покушај војног преврата у Турској, којим је руковођено из НАТО базе Инџирлик, најбољи је примјер да чланство у овој војној алијанси није гаранција цивилне контроле оружаних снага.

Напротив, НАТО се у недавним догађајима у Турској показао као сила, спремна да руши легално изабрану власт, која није по вољи Сједињених држава. Зато приликом гласања размислите да ли нам након пет деценија комунистичке диктатуре, двије и по деценије Ђукановићеве тираније, треба НАТО као нови спољни ментор, спреман да војном силом лимитира нашу слободну вољу. 
Чланство у НАТО алијанси неће допринијети ни спољној политици Црне Горе. Већ читаву деценију црногорска војска прилагођава се, не потребама одбране земље, већ потребама НАТО алијансе. Наше оружане снаге сведену су на пјешадијску силу, немоћну да брани територију наше државе, способну изгледа само да обазбјеђује НАТО објекте по Авганистану. Чланством у НАТО пакту, повећаће се потребе за нашим војним ангажовањем.  Зато приликом гласања нека добро размислите и о нашим момцима, који у случају уласка у НАТО постају топовско месо на бојиштима Авганистана, или неког другог фронта, који ће сјутра отворити империјални интереси америчког крупног капитала.

Чланство у НАТО алијанси, такође неће допринијети ни унутрашњној безбједности земље. У недавном интервјуу, генерал Леонидом Ивашов рекао је да: “НАТО не зна да се бори против тероризма“. Серија терористичких напада у Истанбулу, другим градовима Турске, Паризу, Ници и Бриселу, однијели су преко хиљаду живота. Ови трагични догађаји показују да чланство у НАТО алијанси, прије представља магнет за терористе, него гаранцију унутрашње безбједности и стабилности. На дану за гласање мислите и о томе.

Коначно уласком у НАТО пакт, отворила би се институционална основа за изградњу НАТО база и објеката на нашој територији. Увала Валданоса била је у вријеме СФРЈ својина ЈНА, у СРЈ била је планирана за главну базу флоте ВЈ. Управо захваљујући чињеници да је до 2006. имала статус војне имовине, увала Валданоса је остала један од ријетких бисера нетакнуте природе на нашој обали.

Прије четири године осујећена је намјера британске компаније Cubus lux, да тамо гради туристички комплекс високе категорије. Зашто се о Валданосу пуне четири године ћути, зашто нема нових тендера, зар нам инвестиције и нова радна мјеста нијесу животно непоходна? Да ли зато што је, како сматрају бројни војни експерти и бивши официри наше ратне морнарице, ова важна војна стратешка тачка, обећана НАТО пакту? 

Радна мјеста, инвестиције, туристи, или силоватељи, педофили и и убице запослени у оружаним снагама САД? Амерички маринци су само током последње двије деценије на Окинави, починили више силовања и убиства јапанских жена и дјевојчица. Преко 100 хиљада људи протестовало је прије неколико мјесеци, након последњег убиства двадесетогодишње дјевојке, почињено од стране америчког војника.

Ако свјетске силе као Јапан и Њемачка не могу са своје територије истјерати америчку војску, што треба да очекујемо ми, ако им једном отворимо територију. Стога, када у недјељу одете на гласање, мислите и о Валданосу.

Ја прексјутра немам дилему. Свој глас дајем за крај тираније и против менторства НАТО. Не у рат, не у НАТО.

Извор: in4s.net