Ново евроазијство Александра Дугина у Путиновој Русији

У доба Перестројке, у идеолошком оквиру Русије, настајао је прави вакуум, након што се одступало од комунистичке идеологије. То је био и главни разлог руске меланхолије, током њених невоља деведесетих. Није никакво претеривање да је сваку епоху у модерној руској историји пратила нека врста идеологије која је спутавала је људе да иду даље, без обзира на стварност којом су били окружени.

Међутим, идеолошку анархију у Русији из доба Јељцина, пратило је његово друговање са западним либералним демократама, што је на крају испало крајње неуспешно. Успону, тада готово непознатог чудака, по имену „Александр Дугин“, углавном је потпомогло ово руско друштвено-политичко и економско незадовољство деведесетих.

Дугинова склоност мистицизму, традиционализму и, што је још важније, антипатији према либералном поретку кога су предводиле Сједињене државе, учинили су га гуруом новодесничарске бригаде у Русији. Дугин је посебно био заслужан за оживљавање принципа сер Халфелда Макиндера о значају геополитике. Макиндер је отргнут од мрака све до славе, а Дугин се држао идеје „Геополитике“ као своје основне тезе за постсовјетски руски простор. Објављивање Дугиновог главног дела, „Основе геополитике“, 1997. године, „потекло је из Макиндерове идеје и узроковало је ураган идеја међу руском интелигенцијом. То је Дугину отворило пут да постане нови пророк руске десничарске идеологије.

“Дугин се, у евроазијском пројекту, држао идеје очувања етничке и културолошке разноликости евроазијске цивилизације. Да цитирамо познате речи идеолога нове деснице, Жан-Франсоа Тиријара: ‘Хитлерова главна грешка је била што је Европу покушао учинити немачком. Уместо тога, требало је да покуша да Немачку учини европском‘.“

Разлози који су утицали на популарност у основи су приписивани стању у Русији, која се касних деведесетих суочавала са страшним мукама. Дугинова књига је стигла у Москву, у време када су руске елите имале амбивалентан став према Јељциновом сну о западној либералној демократији. Дугинов темељни аргумент у Основама геополитике, био је привлачан. Тврдио је да је географија, а не економија кључни узрок светске моћи и да је суштинска вредност Русије њен физички положај, који ће јој омогућити главну и глобалну улогу. Сједињене државе су приказане као највећи зликовац, који је инсистирао на „атлантизму“  у континенталној Европи.
Дугин је тврдио да ће Евроазијско царство бити створено на супротстављању заједничком непријатељу, Сједињеним државама и њиховим либералним вредностима. У својим класичним списима, Дугин је инсистирао на суштинској неопходности гајења савезничких односа са Ираном против заједничког непријатеља. А, евроазијски пројект, Дугин је потврдио, неће бити освајачка сила.

Дугинов стриктни утицај у Русији забележио је нагли пораст током Путинове владавине и углавном је његов класик,  „Основе геополитике“ постао канонско штиво за старије официре у руској војсци, указујући на дубину Дугиновог односа са државним апаратом. Позната је Дугинова интелектуална фасцинација Хајдегером и Јулијусом Еволом; посебно поштује Еволу, јер је био истински европски традиоционалиста, који је одбацио декадентне концепте попут либерализма и пацифизма. Оснивањем Међународног евроазијског покрета, Дугин се зарекао да ће проширити своју кампању против америчког атлантизма изван Руског света, а његова  растућа популарност изван Русије као светског интелектуалца,  открила је моћ његових идеја.

„Москву је поставио као идеју којом се заступа Православље, а која се заснива на шеснаестовековној филозофији о „ Доктрини трћег Рима“, што је био Дугинов алтернативни предлог за евроазијске народе да се удаље од Атлантиста предвођених Сједињеним државама и од њихове тржишне цивилизације.”

Након војних кампања Руске Федерације у Грузији 2008. године и непријатељске ситуације на Криму 2014. године, Дугин је постао заступник војне машинерије Кремља и Путинове шовинистичке спољне политике. Конкретно, његове оштре примедбе о Источној Украјини су привукле пажњу света, јер је одобравао руске војне интервенције и називао их „Руско пролеће“. Дугинова опсесија припајањем Русији датира још од инвазије на Грузију, а познато је и да је путовао Јужну Осетију, која је била спорна област, како би подстакао тамошњи сепаратистички покрет.

„Не постоје веродостојни докази који показују непосредну везу између Путина и Дугина, али њихове очигледне идеолошке сличности у вези са одређеним питањима указују да је Дугин оставио одређени утицај на ум Владимира Путина.“

Међутим, без обзира на Дугинову почетну пристрасност према Путину, почео је да критикује Путина у пост-кримском периоду. Углавном је критиковао председникову склоност ка либералима и бизнисменима који су под западним утицајем, што је према Дугину акт слабљења руског националног препорода, пред  склонођћу либерала да другују са Западом. Дугинова новија књига „Путин против Путина“ је сентиментална молба руском председнику да промени свој став.

Дугин се данас сматра јаким стубом руског национализма и непобитна је чињеница да је његов новоевроазијски пројекат консолидовао многе снаге против Сједињених држава и њихових либералних вредности. Дугин је сатирчним тоном приметио да „морски свет, почев од Картагине и завршавајући се са Сједињеним државама, представља пол трговачког режима“. Ипак, многи научници тврде да је Дугинов утицај на Путина прилично прецењен. Међутим, у Дугиновим идејама су корени посебног жара и деловања руског председника у оживљавању традиционалних вредности руске породице и његова ревност према Православљу.
Анализом руских уставних реформи из 2020. године, постаје јасно да се не ради само о стицају околности. Председник Путин је предложио да се брак сматра искључиво за хетеросексуалну људску заједницу, што је управо Дугинов став о руској породици и његова жестока критика хомосексуалности. Истина је да је представљање Александра Дугина као човека од утицаја, који подсећа на Распућина, хипербола. Али је и очигледно да је његов новоевроазијски пројекат за Кремљ постао допадљив правац у обликовању новог руског геополитичког поретка.