Повратак Свете Русије

Следи одломак из Увода у моју књигу Повратак Свете Русије: Апокалиптична историја, мистично буђење и борба за душу света (објављена у мају 2020.).

У уводу указујем на један од разлога за писање ове књиге, посебно на идеју којој је склон и руски председник, Владимир Путин, о оживљавању појма Русије као последњег бастиона истинске вере, носиоца истинске Речи у доба бестидног безбожништва, плашта који је Русија последњи пут носила у 19. веку.

Зашто би Путин то желео да учини? Да ли су његова вера и одбрана “традиционалних вредности” истински, или су само средство за стварање идентитета Русије, који је, чини се, током година турбуленција и хаоса након распада Совјетског Савеза?
Ипак, није тајна да је Русија, осим кратких седамдесет година совјетске владавине, била најмистичнија од западних држава - ако је уопште “западна”. Као што ће читалац овде видети, а и детаљније у књизи, историју Русије су увек чиниле мистичне, духовне идеје и снажна верска осећања. А руски народ је народ са неизбрисивим осећајем да историја води некуда. Куда тачно? Па, о томе се може много рећи, али Руси нису никада били заговорници апокалипсе. Добро или лоше, руска душа никада није била ни далеко од задњих времена.  Шта би то могло значити за нас данас? То је друго питање коме у књизи посвећујем више од неколико страница.

Гери Лакман

Добродошли у Сребрно доба: Време магије и мистицизма

Друга идеја коју руски председник Владимир Путин схвата озбиљно је да је Русија земља “традиционалних вредности”. У складу са тим, тумачи прилика почињу да говоре о новом хладном рату између Русије и Запада. У том смислу, чарке не потичу од идеолошких сукоба између капитализма и комунизма, већ од моралних, етичких и верских светоназора. Мислити о Русији као о земљи бандитске политике и разметљивих олигарха, те морално осетљивијој, може бити контраинтуитивно. Али, у Путиновој Русији, екстремни либерализам и попустљивост који карактеришу западно друштво – сензибилитет да “све може” - удара не само на декаденцију и нашу комерцијализацију практично свега што мирише на себичлук и повладавање егу. Чини се да се код нас ништа не супротставља ширењу “ја” економије у којој се свему попушта и све може бити предмет преговора, чак и стварност. У поређењу са тим, Путинова Русија држи до виших "традиционалних" стандарда, а њен однос према, сексу, породици и полним улогама, “прогресивном” Западу изгледа прилично конзервативно, ако не и репресивно.

Путин традиционалне вредности налази у Православљу и управо у тој улози браниоца праве вере, изгледа да се, уз Евроазију и мислиоце сребрног доба, враћа идеја Свете Русије. То је идентитет који су Русија и њен Богу наклоњени народ прихватили практично од сâмог почетка, од најранијег прихватања Православног хришћанства, све до покушаја теократске владавине током Московског царства у касном Средњем веку, па све до идеје да је Русија “Трећи Рим”, после пада Првог Рима и турског заузимања Цариграда, 1453. године. И управо у томе, можда, можемо наћи порекло идеје да Русија има “мисију”, да има посебну судбину која говори о различитим верзијама “руске идеје”.

Иако постоји много финеса доктрине и догме, које раздвајају Источну Православну Цркву од Римокатоличанства и Протестантизма, још једна ствар која руско Православље разликује од западних верзија хришћанства је однос према задњим временима, апокалипси и Другом доласку. Иако је све ово, у стари, део Западне цркве, она је генерално пригушила сваку миленијумску ревност и много више се усмерила на суочавање са кризама и изазовима свакодневног живота. “Покајте се грешни, јер крај је близу”, је препуштен пророцима са улице и Јеховиним сведоцима. Западна Црква је више овоземаљска, а њено интересовање за земаљску моћ је једна од ствари због којих је  Источна црква критикује.

Задња времена су, међутим, увек била од великог значаја за Источну Цркву, која је одувек била отворенија за мистицизам и езотеријско знање. Одувек је била усмерена на есхатологију, много више него Западна црква, а ишчекивање Другог доласка и успостављања Небеског Краљевствана Земљи је нешто, што је руски народ свесрдно прихватио када је прихватио Источно православље као своју вероисповест. Идеју о поновном рођењу су схватили врло озбиљно; зато је Ускрс у православном календару много важнији свети дан од Божића. Ускрснуће је било суштинско. Нису никада подржавали апокалипсу.
Веровање да се свет креће ка догађају, након кога ће све бити другачије, постало је део руске душе. Како је руски религиозни филозоф Николај Беђајев рекао, Руси су, или “апокалипитчари” или “нихилисти”, што ће рећи, за њих је све или ништа – или миленијум Раја на Земљи или празнина.

Али мистични, духовни карактер руске душе је, чини се, постојао и пре контакта са Православљем и пре прихватања праве вере. Руски народ је имао богату паганску традицију пуну богова и богиња, елементарних сила и духова природе. Као и код других паганских народа који су се преобратили у Хришћанство - од којих су Руси били један од последњих - та традиција није изумрла, већ се задржала упоредо са новим хришћанским веровањем и позната је као двоверје или “двострука вера“. То је, можда, пример способности руске душе да истовремено заступа супротстављене идеје и напетост међу њима док се остварују.
Уз помоћ мистично моћних икона - “прозора у неки други свет”, како их је назвао О. Павел Флоренски, важна личност Сребрног доба, - тај изворни паганизам је помогао у ширењу Православља у Русији. Током векова “монголског јарма”, утицај шаманизма и других магијских пракси стигли су до дворова вазалских руских кнежева, а када је тај јарам био збачен, у време Московске империје, алхемичари, херметичари, кабалисти и остали зналци окултних вештина, били су добродошли и од њих су тражени савети.

Езотеријске идеје су дошле и до цара Александра Првог, спаситеља Европе у наполеонским ратовима и вође Свете алијансе, за кога се веровало да је лажирао своју смрт, како би се повукао са власти и последње дане провео у духовном созерцанију. Добро је познато да су последњи дани Романових били испуњени мистичним и апокалиптичким очекивањем. Распућин је овде наозлоглашенија појава, али није био једини мистични лик који је саветовао династију осуђених. И у годинама совјетске владавине, окултне, мистичне и магијске идеје су наставиле да утичу на комесаре и другове великог бољшевичког експеримента, тако да су тражиоци Бога постали градитељи Бога. Није само један историчар, који је напоменуо да је миленијумски тренд у руској мисли био пријемчив за марксистичку визију надолазеће бескласне утопије.

Уз Путиново интересовање за појмове какав је Евроазија, за филозофе Сребрног доба и његови потези према Светој Русији, изгледа да се руско интересовање за мистичне и апокалиптичне теме наставља.