Либан: обојена револуција или регионални пројекат против Шиита?

Пре скоро месец дана, Либан је погођен протестима. Иако су првобитни захтеви са протеста били усмерени на оставке одговорних за економске проблеме државе, какви су били и слогани на протестима, сада се на протестима позива на уставну реформу, а Сједињене државе и Запад, не само да показују забринутост, већ имају и интересе за стање у Либану.

Да погледамо шта се тренутно догађа у политичком смислу догађа у региону?

У Либану је након грађанског рата 1989. године успостављен консоционални правни оквир, а представници различитих верских група добили квоту места у парламенту - Хришћанин је био председник, а Сунит је постао премијер. Овај формат је наслеђен из Отоманског царства из 19. века, када је Либан био устројен према мутасарифатском систему, који је остао на снази и током француског мандата.

Овај систем се са првом озбиљном кризом суочио пре неколико година, када није успео избор председника државе. Парламентарни избори су одржани у мају 2018. године, на којима су родољубиве странке ‘Савез 8. март’ добиле већину. Савез 14. март, предвођен Саадом Хариријем из партије ал-Мустакбал / Покрет за будућност (за чију заставу се говори да приказује исту песницу као и сваки протестни покрет који финансира Запад), изгубио је 13 места у парламенту у поређењу с претходним распоредом снага и постао мањина. Иако је Харири постављен на место премијера, кључне одлуке нису могле да се доносе без координације са Хезболахом и његовим савезницима (Покрет Амал, Либанска комунистичка партија, Напредна социјалистичка партија) из Савеза 8. март.

О Сааду Харирију се отворено говори као о агенту Саудијске Арабије, тако да, имајући у виду сукоб интереса са шиитским и проиранским Хезболахом, све што је чинио, морало је бити пажљиво осмишљено и усклађено.

Јасно је да оваква ситуација није одговарала Западу. Иако је ЕУ раније Хезболахово војно крило прогласила за терористичку организацију са свим последицама које то повлачи, била је приморана да промени свој став након самоуверене победе либанске партије и када су њени представници ушли у парламент. Истовремено, Вашингтон је наставио да врши притисак на ЕУ због Хезболаха, а крајњи циљ Запада био је да постигне нову равнотежу снага у парламенту и влади ове земље.

Још једна страна, заинтересована за либанску кризу су Уједињени Арапски Емирати. Либан је дуги низ година пружао широк спектар банкарских услуга у региону, стекавши репутацију Швајцарске са Блиског истока. Западне санкције Либану су утицале на банкарски сектор, а УАЕ су брзо искористили ситуацију. Чини се да Абу Даби покушава што боље да жонглира регионалним сукобима и понуди свеобухватна решења, у овом случају у сектору финансијских услуга.

Интервенција полиције на протестима у Бејруту

Тренутни протести су у почетку били одговор на најаву повећања цена бензина крајем септембра 2019. Након штрајка радника на бензинским пумпама, обим протеста се проширио и сада обухвата и социо-економске захтеве.

Неодговарајућа влада је, такође, играла значајну улогу, јер је најављено повећање пореза на бројне робе и услуге, укључујући употребу друштвених медија и месинџера. Министар за телекомуникације Мохамад Шукер (из Хариријевог Савеза 14. март) најавио је месечни порез од 6 америчких долара на коришћење месинџера WhatsApp. Имајући у виду бројне друге порезе и таксе, овај потез је деловао као чисто лудило. Или, срачунат чин провокације који је на улице извукао хиљаде људи.

С обзиром да у Либану постоји велики број невладиних организација и ентитета које финансирају Џорџ Сорош и западне фондације (попут организације SMEX, која се бави људским правима на Интеренту у складу са западним линијама), није било тешко покренути разне групе провокатора.

Захтеви су попримили политичку димензију, јер је онаква врста дрскости могла да окупи представнике различитих друштвених група и вероисповести, који су се присетили бројних корупцијских скандала у које су умешани либерални политичари.

Патриотске снаге нашле су се у тешком положају. Да нису говорили против Харирија, изгледало би као да га подржавају. Њихова подршка међу становништвом би тада аутоматски опала и сматрали би се подједнако корумпираном као и прозападни либерали. Упркос напорима на подизању свести, многи демонстранти су се придружили протестима и грађанској непослушности, који су надзирали западни емисари. У Либану је, такође, примећен и Срђа Поповић из српског покрета Отпор!, који дужи низ година сарађује са западним обавештајним службама и саветује при организацији и инсценирању државних удара.

У међувремену, демонстранти су блокирали главне аутопутеве у земљи, укључујући аутопут Бејрут - Дамаск и аутопут који повезује север и југ земље.

Набих Бери, лидер Покрета Амал и Председник парламента Либана (који представља Шиите), покушао је да посредује у политичкој нагодби, али безуспешно.

Премијер Саад Харири је поднео оставку 29. октобра. Доста говори и чињеница да су тек након Хариријеве оставке службе безбедности почеле да чисте путеве од барикада. Истовремено, према инсајдерским информацијама, Американци, Британци и Французи су уцењивали либанске војне званичнике, да ће бити репресалија, ако се против демонстраната употреби сила било које врсте.

Значајно је да је Самир Жажа – вођа партије Либанске маронитске снаге, која је сарађивала са Израелом током грађанског рата - одмах покушао да попуни политички вакуум. Ова партија је одговорна за масакр Сабра и Шатила из 1982. године и активно је учествовала у такозваној ‘Кедровој револуцији’ из 2005. године, када су прозападне странке и њихови савезници затражили повлачење сиријских снага из земље. У то време, Сједињене државе су активно вршиле притисак и на Сирију и на либанску владу. Снаге су се повукле, а након тога је тренутно уследило ново политичко урушавање и још један оружани сукоб са Израелом.

И Европска унија је почела отворено да испоставља своје захтеве, иако је пре Хариријеве оставке предлагала стварање техничке владе. Запад је, такође, наговестио могућност да Либану отпише дуг од 11 милијарди долара, али само ако се све изведе у складу са њиховим захтевима.

Теоретски, већинска коалиција у коју је укључен и Хезболах, према садашњем закону, може да направи нову владу и без Хариријевих људи. Да се то догодило, нови кабинет би се суочио, не само са противљењем Запада и наставком протестима широм земље, већ би га  саботирала и пета колона у земљи, којој припада и Централна банка Либана, која чини све што Трезор Сједињених држава и институције Џорџа Сороша  кажу да уради. Међутим, еуфорија због Хариријеве оставке и посвећеност наставку протеста, могли би да надвладају здрав разум чак и оних, који су недавне догађаје доживљавали као прилику да се политички Олимп Либана очисти од корумпираних званичника.

Једино што јесте јасно је да Запад неће ослабити свој притисак и да ће покушати да оствари свој циљ - нове парламентарне изборе са минималним могућностима за патриотске снаге земље.

То је потврдио и Џефри Фелтман у свом говору, 19. новембра на Институту Брукинг, на састанку Комитета за спољне послове. Фелтман је изјавио да су Сједињене државе озбиљно заинтересоване за Либан, јер "Русија [...] види Либан као место на коме ће наставити  агресивно ширење њене улоге у региону и на Медитерану.". Према Фелтману, Башар ал-Асад зависи од Русије, Хезболаха и Ирана, што Либан чини "местом глобалног стратешког надметања". Хезболах је претња и Израелу, савезнику Сједињених држава. Стога Сједињене државе морају да се умешају и да чак понуде војну помоћ своји партнерима у Либану.”

И, најзад, имајући у виду тренутну нестабилност у Ираку и Ирану, криза у Либану личи на стратешку операцију слабљења изнутра блискоисточног “Шиитског полумесеца”.

Извор: Oriental Review