Наставља се ширење НАТО пакта

Иако већина медија, укључујући и оне који се баве политичким темама, пише о пандемији коронавируса, геополитички процеси иду даље. Количина информација о вирусу COVID-19 некако прекрије све друге догађаје, а неки од њих, као и овај вирус, имају далекосежне последице. Један од таквих догађаја, био је прошле недеље. Председник Македоније, Стево Пендаровски је, 20. марта, потписао документ којим се званично одобрава приступање државе НАТО пакту. Упркос тврдњама појединих стручњака, у последњих пар година, да Турска блокира приступање Македоније НАТО пакту, све НАТО чланице су ратификовале прикључивање ове мале балканске државе њиховом војно-политичком клубу. Последња у давању сагласности је била Шпанија, која је то учинила 17. марта.

Раније се мислило да је Грчка највећа препрека у приступању Македоније, јер је тражила да ова држава промени име. Премијер Македоније, Зоран Заев, који је на власт дошао након обојене револуције и уз подршку Џорџа Сороша, добровољно је пристао да испуни све услове које је македонски сусед поставио. Након што је, 2018. године, Македонија постала Северна Македонија, онда је у фебруару, 2019. године потписан Протокол о приступању са НАТО пактом, што је била гаранција да ће држава променити војни и политички статус. 

Овај след догађаја, такође, указује да напад на раније владајућу партију ВМРО-ДПМНЕ, уз непрестане притиске ЕУ дипломата, није имао за циљ “демократске реформе“, које су само реторички облик за махинације, већ је циљ био укидање статуса неутралности земље и успостављање марионетске владе.

Међутим, Радио Слободна Европа, који је гласноговрник америчког Стејт департмента, отворено тврди да се Македонија увлачи у НАТО уз помоћ Сједињених држава и Европе, како би се смањио руски и кинески утицај у балканским државама. Па, ипак, овај извор пропаганде не спомиње да Русија и Кина немају војне базе на Балкану, нити објашњава од чега се састоји њихов утицај.

Али, сада Северна Македонија мора покорно да плаћа доприносе у општи буџет а, заузврат, можда ће Брисел бити строжи по питању албанског сепаратизма. Али, можда и неће, јер се Албанија придружила НАТО пакту много раније - 2009. године. Што се балканских држава тиче, Србија је следећа у реду, заједно са Босном и Херцеговином,  балканским државама Србију чека сљедећи у складу с Федерацијом Босне и Херцеговине, чије народе и политичку елиту, ЕУ и НАТО емисари активно обрађују.

Напори НАТО пакта да се прошири, међутим, не престају у балканским државама. Финска - најсеверније крило будућег ширење НАТО пакта је изузетно важна због дужине границе између Финске и Русије и због (још увек) неутралног статуса земље. Ипак, НАТО је тамо већ присутан, јер је земља домаћин Европском центру изузетности у борби против хибридних претњи, који је отворен у октобру 2017. године. Институт Алексантери, са седиштем на Хелсиншком универзитету и Истаживачка група за Русију на Универзитету националне одбране, такође, играју своју улогу у пронатовској индоктринацији земље.

Судећи према званичним информацијама на сâмом сајту НАТО пакта, алијанса је прилично задовољна и обимном сарадњом са неутралном Шведском - од учешћа у различитим операцијама, до бројних заједничких програма. А, последњих година, сарадња земље са НАТО пактом је убрзано појачана.

Обе ове земље су, такође, укључене у иницијативу НАТО снага за одговор, са допуњујућим улогама. Дакле, са тако послушним партнерима, Бриселу се не жури да ове државе активно укључи у своју структуру. С времена на време, западни медији потпирују хистерију о руској претњи у региону, ослушкујући јавно мнење, да ли треба да се појачају кампање и које измене и прилагођавања треба спровести у вези са локалном анти-руском пропагандом. Текстови војске пристраних стручњака ојачавају стратегију, указујући на користи које  Шведска и Финска добијају од сарадње са НАТО пактом.

Међутим, све ово се догађа у подручју традиционалних геополитичких интереса Сједињених држава и НАТО пакта, у свету насталом након Другог светског рата. Ситуација у другим регионима је далеко занимљивија.

Након јачања напетости у односима Сједињених држава и Ирана, крајем 2019. године, уследио је разговор о блискоисточној верзији НАТО пакта. Али се о овој идеји о савезу расправља једнако редовно као и о статусу Шведске и Финске у Северној Европи.

Заједничка вежба "Заливски штит – 1” одржана је на истоку Саудијске Арабије, 14. априла 2018. године, уз учешће трупа из 25 земаља, које су извеле вежбу са бојевом муницијом.

Ову иницијативу је погурала Трампова администрација 2018. године, под називом Блискоисточни стратешки савез (Middle East Strategic Alliance – MESA) и требало је да укључи Саудијску Арабију, УАЕ, Кувајт, Катар, Оман, Бахреин, Египат и Јордан. У ствари, Идеја о овом савезу, у ствари потиче из 2011. године, када је регион потресало Арапско пролеће. Међутим, избор земаља је помало сумњив, имајући у виду тренутна трвења између Катара и Саудијске Арабије. А, ако се узме у обзир активна сарадња Катара са Ираном, онда ово савезништво у оваквом облику, једноставно није могуће.

Ипак, већ се процењује да би годишњи издатак једног таквог војног савеза, изузимајући Сједињене државе, био 100 милијарди долара, а под командом би имао преко 300 000 војника, 5 000 тенкова и 1 000 борбених авиона. Међутим, принципи за чланство у овом савезу би се разликовали од НАТО Повеље.

У Сједињеним државама постоје снаге које су заинтересоване да и Индију увуку у орбиту њиховог стратешког утицаја. За почетак, већ се воде разговори о могућности давања Индији истог статуса какав земље НАТО имају у војном и политичком општењу са Сједињеним државама. Иако Њу Делхи и Вашингтон већ званично сарађују у оквиру Индо-пацифичког партнерства.

Вероватно је да ће криза која је избила као последица пандемије изменити ове амбициозне планове америчких ратних јастребова, нарочито када се има у виду да је НАТО пакт прилично неефикасан у суочавању са пандемијом. У Европи пандемија још није достигла свој врхунац, али земље ЕУ и НАТО пакта су већ растрзане скандалима и сукобима. Занимљиво је да је једина помоћ коју је НАТО послао Италији у борби против ширења коронавируса била испорука мобилног система за смештај 40 пацијената. И, то је то.

Неспособност ове алијансе да брзо одговори на изазове и прискочи у помоћ грађанима држава чланица  је у складу са идејом да НАТО пакт није организација која се брине о колективној безбедности Европе, већ реликт прошлости кога искоришћава трећа страна, која апсолутно никакве везе нема са европским континентом.

Извор: Oriental Review