PESCO као тест самосталности Европе

14.11.2017

Двадесеттри државе чланице ЕУ (међу којима су Аустрија, Кипар, Финска и Шведска - који нису у НАТО) потписале су званично писмо главном дипломати ЕУ, Федерики Могерини, о њиховој намери да се придруже Сталном структурном програму сигурности и одбрамбене сарадње (PESCO). Истовремено, НАТО и даље остаје главна војна структура на територији Европе.

Да ли је то добро?

Свака војна јединица које је ван НАТО пакта је благо за континенталну Европу. Многе европске државе, укључујући Немачку, Француску, Мађарску и тако даље, давно су покренуле ово питање. Конкретно, било је изјава Жан-Клод Јункера о стварању једне европске армије. "Морамо поново на дневни ред ставити питање европског одбрамбеног савеза, све до ... стварања европске армије. То је музика будућности, и она се већ чује, само је многи Европљани још увек не чују ", рекао је Јункер.

Са геополитичке тачке гледишта, ово ће Европу учинити мање зависном од НАТО пакта и од атлантиста уопште. Јединствени систем одбране може, такође, послужити као уједињујући фактор. Осим тога, члан 42 Споразума о Европској унији предвиђа могућност војне интеграције унутар Уније. Интересантно је да се по први пут почело говорити о томе у новембру 2015. године, након страшних терористичких напада у Паризу - тадашњи председник Франсоа Оланд је напад на Париз прогласио нападом на читаву Европу. Потпуна интеграција захтева једногласје у Европском савету шефова држава и влада.

Овим се, такође, може објаснити забринутост Пољске због програма PESCO као алтернативе НАТО пакту. Године 2016., британски министар одбране Мајкл Фалон је изразио незадовољство, речима да "нема потребе дуплирати оно што већ постоји у НАТО пакту" (међутим, почетком новембра 2017. године, он је био присиљен да поднесе оставку због "неодговарајућег понашања у комуникацији са новинарком", тако да је остао један мање противник програма PESCO).

Шта о овој идеји каже НАТО?

Наравно, НАТО и Сједињене државе намеравају да зауставе иницијативу што пре и настојаће да све ове идеје уврсте у оквир НАТО пакта. Исти тај Жан-Клод Јункер је, говорећи о јединственој европској војсци, нагласио и да земље ЕУ дугују много Вашингтону.

Притом је Генсек НАТО, Јенс Столтенберг, отворено изјавио да би Алијанса могла да користи снаге и средства, која ће европске државе издвајати за потребе програма PESCO.

"Верујем да ово може ојачати европску одбрану, што је добро и за Европу и за НАТО", тврди Столтенберг. "Јача европска одбрана може нам помоћи да повећамо трошкове одбране, пружимо нове снаге и ресурсе и побољшамо дељење терета у оквиру савеза" .

Те изгледа да и добра иницијатива, као што је PESCO, може послужити и у поптуно друге сврхе - као механизам за интеграцију европског крила НАТО. Питање је да ли ће постојеће америчке војне снаге у Европи бити укључене у пројекат. Ако је то тако, друга могућност (потпуна  подређеност Европе Атлантистима) је неизбежна. Ако није тако, ово је шанса да Европа постане независнија.

Не треба заборавити да се Американци припремају за повећање војног буџета.

Текући проблеми

Основни проблем данашње, либералне верзије Европе је што она никако не може себи да приушти моћну војску, јер би јој било потребно много више новца него што има сада.

Да би напустили савез са Сједињеним државама у одбрамбеној сфери, неопходно је значајно повећати војну потрошњу. Тренутно, највише средстава на одбрану троше Сједињене државе; На петом месту је Британија, на шестом месту - Француска. Али је чињеница да ће, у условима економске кризе, све 23 европске земље бити спремне да повећају трошкове значајно.

За ово ће бити потребно мобилисано друштво, спремно за ово. Без мобилизације и жеље за јединственим европским пројектом, немогуће је створити заједничке структуре команде и контроле.

Зато су структуре које већ постоје у Европској унији (војни комитет и војни штаб ЕУ) само саветодавни, а не стварни механизми. Задатак комитета је да процени војнополитичку ситуацију у различитим регионима света, разговара о војној изградњи ЕУ и припрема предлоге; штаб је подређен комитету и омогућава његов рад. Тачније, ради се више о прганизационом питању, него о правом систему заштите европских држава.