Чекајући домино-ефекат (Европа после Брегзита)

Уобичајена је заблуда да се све политичке промене и центрифугални покрети у данашњој Европи посматрају као делови истих процеса са истом општом наменом. Али, заиста, сви смо сведоци Брегзита, избора у Француској, раста десних покрета у многим европским земљама – и то су докази да неки природни и здрави инстинкти за одбрану старих европских народа су под контролом, а интерес је усмерен ка не-европским центрима. Није случајно да је већина ових појава потпуно погрешно усмерена, како не би дошло до исправних, тачних и корисних дијагноза садашње кризе – а, посебно у проналажењу решења. Главни проблем је у томе што многи од нових политичких покрета у Европи замењују узроке и последице, методе и циљеве, пропаганду и идеје. Те је зато лако изазвати раст исламофобије и тешко рећи истину о глобалној америчкој хегемонији, агресивном ционизму и финансијским, банкарским и корпоративним системима.

Брегзит је постао симбол пада Европске уније и, заиста би у неким аспектима могао бити импулс за евентуалне промене ове организације (у ствари, европске државе). Али не би нужно та промена донела исте резултате, као што се очекује у неким групама, сањајући о повратку бивших националних држава, принципа суверенитета и идентитета. Учествујући у кампањи пред референдум 23. јуна, 2016. године и, сада у предизборној кампањи, пред опште изборе 8. јуна 2017. године, јасно видим шта ћее нова Велика Британија, "ослобођена од Европе",  вероватно постати. Програм Торијеваца је јасан: Велика Британија ће и даље бити копнени носач Сједињених држава, главни део војног ланца око Европе и читавог света. “Нови поредак” Председника Трампа је под већом контролом глобалних финансијских центара него икад, са великим корпоративним правима, са слабијом заштитом радника, ограниченим политичким правима (посебно она намењена сиромашнима и имигрантима, или људима из Источне Европе), са растућим неједнакостима и економским користима за финансијске елите. Према овом новом (?) плану, Лондон треба да буде организациони центар, који је најпотребнији Сједињеним државама, као позадина, првенствено како би се спречила консолидација земаља БРИКС економије. Европска унија је у овој ситуацији гурнута у други ред, иако ЕУ још увек има свој живот и даље делује корисно за међународне центре моћи.

Морамо, такође, имати на уму да (осим америчких и ционистичких интереса), Европска унија има своју уску политичку, па чак и друштвену позадину. Постоје центри међу финансијским и политичким елитама, који спроводе експерименте друштвеног инжењеринга: стварање нове политичке нације, без историје, али са потпуно изграђеном свешћу, гурајући преостале масе Европљана да постану само тупа радна снага. Између осталог, на хиљаде имиграната је доведено у Западну Европу, рачунајући, с једне стране, на њихово десетковање и лакше испирања мозга, а, са друге стране, тако је лакше управљати атмосфером страха и претњи међу масама. У овом тренутку, интереси Брисела, Вашингтона и Тел Авива су потпуно конвергентни. Уосталом, прилив имиграната и исламофобија која се гради у позадини, јесу удобан алиби за "Арапско пролеће" и ционистичко-саудијске нападе на суверене државе на Блиском истоку (као на пример, Јемен). Да се подсетимо: Западњаци су заборавили логику, не разликују последице и узроке, нити виде ко користи њихове страхове.

Страхови су, међутим, необорива чињеница и због тога се морају некако организовати.НА изборима у Француској, раније у Аустрији, такође и у Италији, па чак и у Немачкој, људи су осетили да је Европска унија сада више проблем, него рјешење. Позитивни аспект кампање Марине Ле Пен и Жан-Лик Меленшона је било питање о чланству Француске у НАТО, али као што видимо - систем се поново одбранио без много напора, рачунајући на садржај и слогане који су уметнути у свест гласача у последњих неколико деценија.

Суштински елемент америчке организације Европе је да може деловати без Велике Британије, (усмерене на друге задатке), преживети без Француске, али, без Немачке неће постојати. Ако говоримо озбиљно о ослобађању Европе, морамо ослободити Немачку. Али, такође знамо да је то веома тежак процес. Најтежи проблем је, мислим, ропство мисли и идентитета, чињеница да је Немачка највише напредовала у друштвеном инжењерингу, а њен политички систем је под највећом контролом. Поред тога, глобални финансијер брине да се Немци не пробуде са друштвеним проблемима (као што је то било 1930-тих година). Економија названа "немачка привреда" (која је заиста под контролом глобалног корпоративног система) је усисала економије  земаља Средње Европе (на пример, Пољске), укључујући и масе радника миграната. А, у исто време, то све јача кризу, тако да се испоставља да фактори раста и опстанка постају фактори дезинтеграције.

Почело је са Брегзитом, па, да додам и то, да је један од његових најзанимљивијих и малих учинака раст еманципације мањих народа у Великој Британији: Шкота, Велшана и Ираца. Они захтевају даље са оним што је започело, захтевају еманципацију, у Шкотској чак и независност,  у Северној Ирској пуно јединство са јужним делом Зеленог острва – како би сви могли (али, то је само могућност) бити права претеча Нове Европе, користећи постојеће структуре како буде потребно, без утиснутих страхова и позивајући се на оригинални идентитет, без моћи тренутних господара. Да ли ће се ова прилика искористити, и да ли ће је други пратити: Каталонци, као и народима Средње Европе? То је проблем који ће се решавати у наступајућим годинама, иако је системска промена Европе, опоравак њене властите субјективности и даље неопходна, али, и  изузетно тешка.

* Став изнет на 4. међународној конференцији  NEW HORIZON, у Техерану, 14-19. маја, 2017. године.