Популизам и појавни облици

Популизам је политичка оријентација или становиште које се односи на интересовања и схватања целокупне популације (попут нада и страхова), нарочито када представља контраст новој колективној свести, упереној против важећих status quo интереса било којег доминантног политичког сектора. Политичке партије и политичари често користе термине „популиста“ и „популизам“ као погрдне термине за њихове политичке противнике. Такво становиште посматра популизам као орјентацију која је у емпатичним односима са јавношћу (нарочито кроз реторику или нереалне предлоге), са циљем повећања демагошке свести политичке јавности. Постоји више емпиријских модела или облика популизма. Данас се углавном деле на аграрни и политички.

Популизам је настао тридесетих и четрдесетих година у Аргентини и Бразилу као покушај да се растућа радничка класа укључи у процес политичког одлучивања. Он је веома актуелан и данас. Током историје, видљива су три облика или популистичка модела;
1. Историјски, национал-популизам; од тридесетих до седамдесетих година 20. века.
2. Неопопулизам, десничарски популизам, крај осамдесетих и трајао је десетак година.
3. Левичарски, демагошки популизам, актуелизован у 21. веку.

Популизам је обраћање народу против установљених структура моћи, али и доминантих идеја и вредности друштва.
„Популистичка тактика“ је играње на карту једноставности, присности са народом.
Постоје четири форме политичког популизма;
1. популистичке диктатуре (Хуан Перон и Аргентина) ,
2. популистичка демократија (Швајцарска) ,
3. реакционарни популизам (Џорџ Валас у Сједињеним државама) и
4. политичарски популизам ( catch-all-party, пужадизам у Француској или Рос Перо у Сједињеним државама) .

Међутим, оно што фасцинира и чиме ћу се сада позабавити, јесте коришћење популистичке "тактике" и "демагогије", од стране оних који своје противнике називају тим "погрдним" речима, покушавајући да дискредитују њихове политике – наравно, због изостанка ваљаних контра-аргумената. Популизам се данас изједначава са "екстремизмом", "фашизмом" и осталим испразним флоскулама којима лево-либерални политичари и политички активисти гађају , зле "десничаре". А од "десничара", преко "екстремног десничара" , до "фашисте" , кратак је пут, који већина политичара који су на мети медијског блаћења, и пређу.  Ово је јасно виђено у најскоријој изјави Емануела Макрона, противкандидата Марин Ле Пен у другом кругу француских председничких избора, одржаних 7. маја и новог изабраног француског председника.

Емануел Макрон, оснивач и лидер независног покрета „У марш!“, бивши је банкар који се никада досад није кандидовао на изборима, а био је економски саветник садашњем председнику Франсоа Оланду и потом министар економије. Макрон себе представља као „непријатеља национализма“ и кандидата „отворене Француске која има своје интересе – безбедносне, економске и друштвене, које жели да брани, али и оперише у отвореном свету“. (1) Међутим, овог кандидата, често називаног испоставом глобалног капитала и заштитником глобализма, наведени опис није спречио да изјави:  „Ја сам проевропски оријентисан, током избора стално сам бранио европску идеју и европску политику, јер верујем да је све то веома важно за француски народ. Истовремено, морамо да се суочимо са ситуацијом, да слушамо глас народа. Народ је бесан, нестрпљив и дисфункција са ЕУ није више одржива. У свом мандату ћу размотрити потребу да се Европска унија дубински реформише“ (2) Јасно је да је ова изјава контрадикторна. Јер, или ће слушати глас народа, или ће наставити да буде проевропски (тј. про-ЕУ оријентисан). А да су ова два термина неспојива, Vox populi и Vox Brussels, не треба посебно наглашавати.

Па, зашто онда Макрон, самопрокламовани противник национализма, даје овакве изјаве, за које би га, да је кандидат деснице или анти-естаблишмент, анти-ЕУ и анти-НАТО кандидат, оптужили да је "крајње екстреман" или слично? Једноставно је. Да би одвукао део бирачког тела Ле Пенове на своју страну, или оне који су неопредељени.

Сви који нападају "десничарски популизам" у Европи и свету, воле да пред изборе дају по коју "популистичку" изјаву (примеренију и сличну онима које, иначе, дају "десни популисти"), не би ли себи мало подигли рејтинг и покушали да некога преваре да нису то што јесу (испоставе глобализма и глобалног капитала), или да јесу то што никако нису (кандидати народа, људи из народа, људи за народ... ). Управо је то случај са Макроном сада. А, да он није усамљен у својим "десним скретањима" , показују и следећи примери:

Као државни секретар 2012. годинe, Хилари Клинтон је била снажан заговорник споразума о слободној трговини. Ово је познато као TПП (TPP, Trans-Pacific Partnership) (3). Хилари, с друге стране, није могла себи дозволити да изгуби једaн део бирача 2016. године. Зато је она олако променила своје мишљење о том питању. Пошто су бројни синдикати били против TПП , из Хилариног изборног штаба су рекли да она више не подржава овај споразум, за који се некада чврсто залагала. И, то пред изборе. Случајност? (4) И, то баш у периоду кад је њен противкандидат, садашњи амерички председник Доналд Трамп, давао врло сличне изјаве по питању овог споразума. Мало превише случајности.

Maрк Руте, холандски премијер, у јеку предизборне кампање на недавно завршеним парламентарним изборима у тој земљи дао је изјаву која би била примеренија његовом главном конкуренту, Герту Вилдерсу, кога често и обилато нападају због "исламофобије" , "ксенофобије" , "расизма" и "неонацизма". Рекао је да људи који одбијају да прихвате холандске вредности и критикују их, треба да се понашају нормално или да оду. Додао је да Холанђанима сметају они који злоупотребљавају слободе које добију када дођу у Холандију, тако што "нападају хомосексуалце, звижде женама у кратким сукњама и називају обичне Холанђане расистима". Он им поручује за крај, да се или лепо понашају, или да напусте Холандију. (5) Да нисам на почетку поменуо име Марк Руте, да ли би ова изјава могла да се “провуче” као његова или пре као мало блажа изјава у односу на оне које иначе Вилдерс даје о овим питањима?

У сва три случаја , а могло би се наћи још много сличних, као аксиом се показала јасна једна тврдња: ако не ваља "популистички" кандидат / "популистичка" политика, то не значи да се неки њени елементи  (често најосновнији) не могу искористити у пропагандне, предизборне или, чак, "популистичке" сврхе, од стране оних кандидата / политичара који се истог тог "популизма" и истих тих "популиста" толико гнушају. Закључио бих преформулисаном изјавом са почетка "Манифеста Комунистичке партије" ;
Баук кружи Европом - баук популизма. Све силе глобалистичке Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука, немачки канцелар и (одлазећи) франуцски председник, евробирократе из Брисела и НАТО официри, пси чувари, гласноговорници и јуришници глобализма, глобални "антифашисти" , "борци за људска права"  и мултикултуралисти.

У прошлости, комунизам је преплавио највише Исток. У ближој и даљој будућности, популизам ће преплавити највише Запад.

(1)  https://rs.sputniknews.com/evropa/201704231110903350-ko-je-makron/
(2) https://rs.sputniknews.com/evropa/201705011111002339-makron-fregzit1/
(3)  http://www.bbc.com/news/business-32498715
(4) http://futurefemaleleader.com/clinton-contradictions-hillarys-ever-changing-positions/
(5) https://www.theguardian.com/world/2017/jan/23/netherlands-pm-mark-rutte-dutch-citizens-open-letter-pvv