Трансформација рата у униполарном поретку

Година 1991. означила је крај Хладног рата и почетак униполарног глобалног поретка у коме је дошло до тектонских промена на међународној сцени. Нестанком совјетског супарника на Истоку САД су добиле прилику да неометано попуне настали геополитички вакуум како у постсовјетском простору тако и у простору непосредног совјетског утицаја, пре свега у Европи и Азији а, сходно геостратегијском значају, простор Rimland-а је имао приоритет у томе. Из тих разлога, америчке војне интервенције у Ираку (1991), БиХ (1995) и СР Југославији (1999) као и различите облике подршке сепаратистичким снагама на Балкану и Кавказу, треба посматрати као намеру САД да утврди своје геостратегијске позиције у Западном и Јужном простору. Они су са Источним простором чинили ланац од три велика простора коме је, у униполарном периоду, Бжежински наменио улогу Спајкменовог хладноратовског Rimland-а. Ланац је требао да сачува глобалну америчку доминацију дуж три океанска прочеља Атлантски, Индијски и Тихи океан, и да по ободу дугорочно опаше Евроазију, односно Средњи простор кога је, у суштини, представљао Hеartlаnd (Слика 2).

        Слика 2: Ланац од три простора од значаја за очување америчке глобалне доминације након Хладног рата (15)

Изузимајући америчку инволвираност у класичном међудржавном сукобу Ирака и Кувајта, у првој деценији апсолутне америчке глобалне доминације настављен је континуитет грађанских ратова из периода Хладног рата у коме је била укључена нека велика сила. Од 1991. до 2000. године било је у просеку 11 оружаних конфликата на годишњем нивоу, што је знатно више од просека из времена Хладног рата, када их је у просеку било 4,5 годишње. (16) Међутим, генерално посматрано, у другој половини 20. века, грађански ратови са међународном позадином постали су преовлађујући облик сукоба у глобалној арени а услед изражене цивилне димензије, с обзиром на унутрашњи карактер, они су били обележени великим бројем жртава. На такве карактеристике савремених ратова, које су се разликовале од оних из доба модерне, јасно указују квантитативни показатељи.

       Графикон 1: Однос унутрашњих и међудржавних оружаних сукоба у периоду 1946 – 2016. године (17)

У другој половини 20. века број грађанских (унутрашњих) ратова постао је знатно већи у односу на традиционалне ратове између држава из доба модерне, уз стално присутан тренд повећања грађанских а, с друге стране, опадања броја међудржавних ратова (18) - Графикон 1. Од 1945. до 2001. године, број настрадалих људи у тим сукобима био је двоструко већи од броја настрадалих у 19. веку, а чак седмоструко већи од броја настрадалих у 18. веку. За разлику од периода модерне који је обележен отвореним оружаним сукобима између великих сила, и то тежишно на њиховим територијама, „већина савремених ратова настајала је на простору Глобалног југа где се налазе државе са највећим бројем становника, најнижим дохотком и понајмање стабилном влашћу“ (19).

Све до краја 20. века очекивало се да ће локални грађански ратови постати нека врста норме и да ће обликовати глобални пејзаж 21. века. Међутим, на основу искустава из хладноратовског сукоба у Авганистану (1979-1989), постхладноратовских у бившој Југославији - БиХ и СРЈ (1992-1995; 1999), постсовјетском простору - Чеченија (1994-1996; 1999-2000) али и искустава из терористичке праксе Ал Каиде током деведесетих година (20), та очекивања су доведена у питање. Уочена је могућност да ће се у 21. веку мноштво малих ратова, нарочито у централном простору исламске цивилизације (Јужни простор), водити од стране припадника терористичких организација. При томе, очекивало се да ће ови недржавни колективитети оспоравати конвенционалну супериорност Запада, и то на глобалном нивоу, што је свакако представљало нову фазу трансформације рата. Почетком новог миленијума оваква предвиђања потврђена су не само нападом Ал Каиде на САД 2001. године, већ и током војних операција САД у Авганистану (2001) и Ираку (2003), операције Израела против Хезболаха у јужном Либану (2006), грађанског рата у Либији (2011) и актуелног рата у Сирији (2011-).         

Узрок новог таласа трансформације рата свакако је била појава Ал Каиде и јачање талибанског покрета у десетогодишњем авганистанском рату који је резултовао стварањем „Глобалног салафистичког џихада“, децентрализованог транснационалног исламистичког покрета који је објединио различите терористичке колективитете широм света. (21) Настао од стране фундаменталистичких снага унутар исламских земаља, као реакција на владавину секуларних постколонијалних режима, покрет је знатно ојачао 1990-тих година на идеји супротстављања „вестернизацији“ исламске цивилизације. (22) Како Степић износи „буђење исламског чиниоца представљало је промену епохалних размера који је статус геополитичког објекта заменио амбицијом да постане важан глобални геополитички субјект.“ (23)

Од почетне блиске сарадње са САД и другим западним силама у авганистанском, југословенском и чеченском сукобу, „Глобални салафистички џихад“ је пред крај 20. века израстао у озбиљног идеолошког, али и војног супарника Запада изазивајући његову конвенционалну супериорност па чак и способност да заштитити своје грађане на сопственој територији. Доказ томе свакако је терористички напад Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон 2001. године, али и низ других терористичких напада на тлу САД и западне Европе. Тиме је, почетком новог века, међународни глобални тероризам постао кључна детерминанта савремених оружаних сукоба по чему су се они знатно разликовали од грађанских сукоба локалног карактера из доба Хладног рата. Само током прве деценије 21. века догодило се више од 5.500 терористичких напада у којима је погинуло више од 3.500 а рањено више од 78.000 људи. Наведена статистика сугерише закључак да са престанком хладноратовског надметања није престало ратно стање већ да је Хладни рат само замењен не много мање опасним „Хладним миром“. (24)

Оно што се променило током овог периода у односу на Хладни рат јесте чињеница да је изазивач глобалних америчких и западних интереса уместо СССР-а постао покрет „Глобалног салафистичког џихада“. Стратешки циљеви покрета били су јасно представљени у декларацији Ал Каиде „Рат против Американаца који су окупирали земљу Два Света Места“ из 1996. године и бин Ладеновој фатви „Џихад против Јевреја и крсташа“ из 1998. године.(25) Декларација је означавала покретање верског рата против „непријатеља који је близу“, односно америчких трупа и њених арапских савезника на Блиском истоку (Јужни простор), док је фатвом рат проширен на „непријатеља који је далеко“, то јест на територију САД и целокупног Запада. Концепт остваривања глобалних циљева стратегије „Глобалног салафистичког џихада“ подразумевао је примену различитих метода ратовања против Запада, доминантно путем тероризма на територији Запада па све до до класичних војних метода на Блиском истоку. То је знатно умањило ефикасност конвенционалне суперирности САД у борби против талибана у Авганистану и Ал Каиде у Ираку, Израела против Хезболаха у Либану и, генерално, против „Глобалног салафистичког џихада“ у простору западних земаља.

Непосредно након напада Ал Каиде на САД 2001. године, услед неуспеха америчких снага у Авганстину и Ираку, покренута је широка дебата унутар западних војних кругова о ефикасности америчке револуције у војним пословима „РВП“. Суштински, „РВП“ представља технолошку, организациону и доктринарну адаптацију војске на основне промене у социјалним, политичким и другим друштвеним областима. (26) Проблем је био у томе што је америчка „РВП“ с краја 1980-тих година била вођена хладноратовском логиком те је организациона и доктринарна трансформација америчких и других западних оружаних снага била заснована искључиво на имплементацији технолошких иновација у вођењу рата не узимајућу у разматрање дубоке социјалне (цивилне) промене у оперативном окружењу.      

Показало се да су амерички стратези током Хладног рата погрешно проценили не само будуће оперативно већ и стратегијско окружење те да пројектована конвенционална „РВП“ није могла да одговори на новонастале неконвенционалне и нетрадиционалне претње које данас познајемо као „асиметричне“, „ирегуларне“ или „хибридне“. Несумњиво, техничко-технолошки развој, и на њему заснована промена тактике начина употребе војних снага, допринели су достизању неприкосновене конвенционалне супериорности западних армија и, следствено томе, промени физиономије ратних сукоба на почетку 21. века. Ипак, услед нестанка конвенционалног (совјетског) супарника на Истоку а, с друге стране, појаве ирегуларних војних формација „Глобалног салафистичког џихада“, оперативно и стратегијско окружење знатно је више обликовано социјалним аспектом постхладноратвског глобалног „миљеа“, то јест оним што је Кордесман назвао „револуцијом у цивилно-војним пословима“ (27)

Тиме су оружани сукоби након Хладног рата били последица његовог окончања, настанком вакуума власти типичног за транзиционе периоде у светским пословима, доступности вишка оружја, дискредитовања социјалистичких идеологија, дезинтеграције тоталитарних држава, повлачења подршке велесила штићеничким режимима, нарастања етничких и, посебно, религијских антагонизама. Тиме је на постсовјетском, постјугословенском и просторима Блиског Истока и севера Африке отворена „Пандорина кутија“ нарастајућег национализма и религијског екстремизма што је навело Калдорову да кроз своју теорију „нових ратова“ укаже да су циљеви нових ратова везани за политику идентитета, за разлику од геополитичких или идеолошких циљева ранијих ратова. (28)

Покретањем бројних локалних и регионалних криза, ти простори су постали база за појаву нових или нарастање већ постојећих недржавних, терористичких колективитета чија је снага значајно оспоравала моћ држава у којима су деловали а на глобалном нивоу угрожавала безбедност западних држава и њихове спољнополитичке интересе. Сукоби у Авганистану, Ираку и Либану потврдили су способност недржавних актера попут талибана, Ал Каиде или Хезболаха, да успешно комбинују елементе конвенционалног и неконвенционалног ратовања са другим невојним моделима операција на један нови и непознат начин који је изазивао западну војну праксу због доживљаја неефективности. Сматрало се да су недржавни актери приказали висок ниво војне софистицираности увећавајући своје могућности успешним коришћењем савремених система наоружања, технологија и тактика зашта се сматрало да до тада није било иманентно недржавним противницима. Комбиновање оваквих конвенционалних могућности са неконвенционалним вештинама и чинећи то истовремено унутар истог бојног поља виђено је као потенцијална нова и истакнута карактеристика недржавних актера у савременим сукобима. Овакав концепт ратовања недржавних актера, подстакнут асиметријом снага страна у сукобу, назван је од стране Матиса и Хофмана „хибридно ратовање“ и означен као главном претњом по западне глобалне интересе на почетку 21. века. (29)

Напомене: 

(15) Сликa преузетa и прерађенa из: Zbignjev Bžežinski: Velika šahovska tabla, CID, Podgorica; Romanov, Banja Luka, 2001, стр. 37.

(16) Зоран Килибирада, Мирослав Младеновић, Владимир Ајзенхамер, Геополитичке перспективе савременог света, Факултет безбдности, Београд, 2014, стр. 11.

(17) Графикон преузет и прерађен из: Dupuy Kendra et al., nav.delo.

(18) Dupuy Kendra et al., Trends in Armed Conflict, 1946–2016, Conflict Trends 02, Peace Research Institute Oslo, Norway, 2017, стр. 3.

(19) Charles William Kegley, Shannon Lisey Blanton, World Politics: Trend and Transformation, 2010–2011 Edition, Wadsworth, Cengage Learning, 2011, стр. 233-234.

(20) Напад Ал Каиде на Светски трговински центар у Њујорку (1993), затим напади Ал Каиде на америчке амбасаде у Танзанији и Кенији (1998) као и на амерички ратни брод „USS Cole“у Јемену (2000).

(21) Mark Sejdžmen, Terorističke mreže, Udruženje diplomaca Centra „Džordž K. Maršal“, Beograd, 2006.

(22) Bernard Luis, Kriza islama, Čarobna knjiga, Beograd, 2004.

(23) Миломир Степић, „Исламски Hеartlаnd“, Српска политичка мисао, бр. 1/2017, Београд, стр. 60.

(24) Зоран Килибирада, Мирослав Младеновић, Владимир Ајзенхамер, нав.дело, стр. 11.

(25) Darko Trifunović, Goran Stojaković, Milinko Vračar, Terorizam i vehabizam, IP Filip Višnjić, Beograd, 2011, стр. 126.

(26) Gary Chapman, An Introduction to the Revolution in Military Affairs, XV Amaldi Conference on Problems in Global Security, Helsinki, Finland, September 2003, Internet, http://www.lincei.it/rapporti/amaldi/papers/XV-Chapman.pdf, 3/11/2017.

(27) Anthony H. Cordesman, 21st Century Conflict: From “Revolution in Military Affairs” (RMA) to “Revolution in Civil-Military Affairs” (RCMA), Center for Strategic and International Studies, July 2, 2015, Internet, https://csisprod.s3.amazonaws.com/s3fspublic/legacy_files/files/publication/150702_Speech_RMA_RCMA_Rev_in_Mil_Affairs. pdf,  3/11/2017.

Сутра, Четврти део: ТРАНСФОРМАЦИЈА РАТА У МУЛТИПОЛАРНОМ ПЕРИОДУ

Извор: часопис Института за политичке студије, Српска политичка мисао, бр. 2/2018