Трансформација рата на размеђу 20. и 21. века

Сажетак

Настанак нових теорија о рату или адаптација старих уобичајена је пракса како би се објасниле значајне промене карактеристика оружаних сукоба у одређеним историјским периодима. Тиме је трансформација рата на прелазу два века потврда овакве праксе с обзиром на појаву нових теорија пупут „нетројствени рат“, „нови ратови“, „ратови четврте генерације“ или „хибридно ратовање“. Међутим, и многе друге теорије су коришћене са истом намером јер, условно речено, друга половина 20. века представља период револуционарних промена у свим сферама друштвеног живота, укључујући и војну. Под утицајем тих промена трансформација рата добија замах успостављањем биполарног глобалног поретка и одвијањем хладног надметања супер сила. Овај период се, условно, може одредити као прва фаза промене карактерстика оружаних сукоба након завршетка Другог светског рата. Током униполарног и почетком мултиполарног периода међународних односа трансформација рата пролази кроз наредне две фазе одвијања. Разматрајући битне промене карактеристика оружаних сукоба током наведених периода аутори настоје да идентификују најзначајније факторе који су до тих промена довели. 
____________
Кључне речи: трансформација рата, теорија о рату, биполаризам, униполаризам, мултиполаризам.
    

1. ГЕОПОЛИТИЧКА ПОЛАЗИШТА ТРАНСФОРМАЦИЈЕ РАТА

Кључну улогу у настанку актуелне трансформације рата имала су два послератна процеса која су се упоредо одвијала у међународној арени. Први је индиректно надметање суперсила за глобалну доминацију преко ванблоковских земаља као последице дубоких друштвених промена насталих у послератном периоду. Оне су узроковане, првенствено, утицајима процеса глобализације и техничко-технолошког развоја и временом су довеле до настанка бројних ограничења употребе војне силе у међународним односима. Институционално спровођење међународног ратног права, повећање животног стандарда и, последично, опадање ратничке етике у високо развијеним друштвима, снажан утицај јавног мњења (бирачког тела) на доносиоце политичких одлука у западним демократијама, општа неприхватљивост и осуда колонијалне власти и освајачких ратова, висока цена вођења рата и контроле освојених територија а, првенствено, ограничење услед страха од катастрофалних последица употребе нуклеарног наоружања, смањиле су вероватноћу директне војне конфротације суперсила као и покретање освајачких ратова.(1) Као резултат наведених и других ограничења, у свету је завладао „дуги мир“, односно најдужи период у савременој историји у коме није било ратова између најмоћнијих земаља. Међутим, овакав однос био је само привид јер, како износи Миршајмер, „велике силе, које обликују међународни систем, непрестано се надмећу за моћ што их стално наводи да проналазе прилике за промену расподеле светске моћи у своју корист. (2) 

      Слика 1: Просторни приказ Hеartlаnd-Rimland дихотомије током Хладног рата (3)

У другој половини 20. века, упркос резултатима глобализације, геоекономија није успела да замени геополитику. Према Степићу, „геополитичка структура света након Другог светског рата наставила је да функционише на основама телурократско-таласократског антагонизма, односно Hеartlаnd-Rimland дихотомије, у којој су САД и њени савезници из структуре Rimland-а настојали да што ефикасније и потпуније окруже Hеartlаnd, постискујући га ка унутрашњости евроазијског копна док су СССР и други чиниоци из структуре Hеartlаnd-а настојали да преко Rimland-а изађу на топла мора. Наставком надметања континенталне и маритамне моћи, Други светски рат се продужио у виду тзв. Хладног рата САД и СССР, а простор Rimland-а је представљао арену за њихово одмеравање снага“ (4)

За америчку глобалну доминацију од пресудног значаја била је контрола Rimland-а, чија је глобална стратегијска улога да Heartland (СССР) држи у окружењу и не дозволи тој „моћи копна“ да приступи океанским обалама и акваторијама, те на тај начин угрози успостављену америчку „моћ мора“.(5) Стога је у историјском континуитету, овај лучни приобални простор дуж евроазијског обода, имао кључни геостратегијски значај за силе мора, односно атлантисте (Велику Британију и САД), у постизању светског примата јер, према Спајкмену, „онај ко контролише Rimland, влада Евроазијом; ко влада Евроазијом, контролише судбину света“.(6) (Слика 1).

Други процес је наставак деколонизације и коначног демонтирања европских империја који је у периоду Хладног рата довео до стварања низа независних али нестабилних држава које су чиниле већину ванблоковских земаља. Оне су назване и земљама Трећег света како би се означио растући број слабо развијених постколонијалних држава које нису биле сврстане у два супротставњена војно-политичка блока. Поред економских оне су биле суочене и са низом других проблема попут неизграђености институција, кризе идентитета, религијских, етничких, класних и других антагонизама. Нестабилност, конфликтни потенцијал и геостратегијски значај ових земаља, посебно оних у зони Rimland-а, допринели су томе да су оне по добијању независности, ипак, и даље остале у фокусу великих сила и изложене њиховим утицајима.

Интеракција наведених процеса у другој половини 20. века резултирала је низом унутрашњих сукоба у земљама Трећег света иза којих су, по правилу, стајале суперсиле. Вођене интересима у ери нуклеарне опасности САД и СССР су морале да пронађу алтернативне путеве за остваривање својих стратешких амбиција које су на обе стране, у основи, биле исте – „остваривање глобалније доминације која је могла бити постигнута једино наношењем пораза супротној страни“ (7). Како су европске земље већ на самом почетку Хладног рата биле јасно диференциране на америчку и совјетску интересну сферу, решење је пронађено у индиректном надметању суперсила кроз остваривање утицаја у земљама Трећег света. У постизању стратешких амбиција у том простору, САД и СССР су користиле читав спектар инструмената „тврде“ и „меке“ моћи попут политичких, економских, културних али и војних ангажујући се, између осталог, у тзв. прокси ратовима. Тиме је по први пут, након готово пет векова, поприште сукоба великих сила измештено са европског континента у друге делове света – Африку, Латинску Америку али, због геостратегијског значаја, тежишно у простор азијског дела Rimland-а кога су чинили Персијски залив са Ираном и Ираком, Авганистан и Индијски „потконтинент“, Индокина и др.

У сенци нуклеарне опасности, овакво надметање постало је константа савремених оружаних сукоба јер су на тај начин суперсиле покушавале да „максимизирају своје интересе истовремено вешто избегавајући ризик од ескалације директног сукоба са својим геополитичким ривалом“. (8) Ратови у азијском делу Rimland-а, Кореја (1950-1953), Вијетнам (1955-1975) и Авганистан (1979-1989), представљали су сасвим јасну потврду овакве хладноратовске праксе Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Услед деловања бројних ограничења употребе војне силе њихова инволвираност у наведеним и другим унутрашњим сукобима у простору Трећег света, није имала за циљ освајање и контролу територија тих земаља већ пружање директне или индиректне подршке једној од сукобљених страна преко које су могле да остваре утицај, истоверемено спречавајући свог геополитичког ривала у истој намери.

Напомене: 

(1) Martin van Kreveld, Transformacija rata, JP Službeni glasnik, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2010, стр. 14-21; Džozef S. Naj, Paradoks američke moći: Zašto jedina supersila ne može sama, BMG, Beograd, 2004, стр. 25.

(2) Džon Miršajmer, Tragedija politike velikih sila, Izmenjeno i dopunjeno izdanje, Čigoja štampa, Beograd, 2017, стр. 29-31.

(3) Сликa преузетa и прерађенa из: Mateusz Ambrożek, Pękanie Rimlandu” jako sposób rywalizacji hegemonicznej, Internet, http://geopolityka.net/ mateusz -ambrozek-pekanie-rimlandu-jako-sposob-rywalizacji-hegemonicznej/, 2/11/2017.

(4) Миломир Степић, Геополитика: Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016. стр. 279-280.

(5) Миломир Степић, „Геополитичност ширења Европске уније и положај Србије“, Српска политичка мисао, бр. 1/2010, Београд, стр. 20-21.

(6) Nicholas Spykman, The Geography of the Peace, Brace & Co, New York, 1944, стр. 43.

(7) Тодор Мирковић, Стратегије и доктрине суперсила и блокова, ВИЗ, Београд, 2003, стр. 11.

(8) Andrew Mumford, Proxy Warfare, Polity Press, Cambridge, UK, 2013, стр. 3.

(Сутра, Други део: ТРАНСФОРМАЦИЈА РАТА У БИПОЛАРНОМ ПОРЕТКУ)

Извор: часопис Института за политичке студије, Српска политичка мисао, бр. 2/2018