Србија у мултиполарном свету: ка дефинисању нове спољне политике

Пре два дана, 10. октобра, у Београду је одржана конференција „Србија, НАТО, Русија-шта је српски интерес“ у организацији Центра за развој међународне сарадње. Преносимо излагање Г. Душана Пророковића са овог скупа.

У спољнополитичком позиционирању Србије у XXI веку приметна су два контрадикторна тренда. Са једне стране, као стратешки партнери се проглашавају Русија и Кина. С обзиром на то да су спонзори косовско-метохијских Албанаца најмоћније западне државе, ово је донекле логично, пошто је за Србију рационално да се ослања на две сталне чланице Савета безбедности УН које могу помоћи да се спречи потпуна легализација и легитимизација статуса тзв. Републике Косово у међународним односима.

Последично, ово води ка честим изјавама званичника о одржавању што је могуће бољих односа са, пре свега Русијом. Међутим, приметно је и да се односи са Русијом и Кином развијају споријим темпом него што је то могуће и пожељно. Јер, са друге стране, у свим доктринарним и стратешким документима Република Србија проглашава улазак у ЕУ као најважније питање. Самим тим, прихвата се и унапређење односа са НАТО као предуслов интеграције у западни геополитички простор. Сву апсурдност ситуације у којој се земља налази показује већ споменути пример Косова. Потписаним Бриселским споразумом се прихвата да Србија неће ометати легитимизацију положаја тзв. Републике Косово у појединим међународним организацијама, док се са друге стране у појединим тренуцима, као што је био случај са покушајем учлањивања ове државолике творевине у УНЕСКО, тражи од Русије и Кине да подрже интересе Србије и спрече нежељени сценарио. Поједини државни функционери бране овакву политику одређеном унутрашњом логиком, која се може оспоравати са различитих становишта, али, пошто овде расправљамо о спољној политици, треба само подвући да је њу тешко испратити са аспекта спољнополитичке логике. Представницима осталих држава је све теже објаснити шта заправо Србија хоће и где су њене „црвене линије“? Ако је најважнији циљ улазак у ЕУ, онда је епилог „косовске приче“ јасан. У преговарачком поглављу 35 је то недвосмислено наведено.

Када се дефинише спољна (и самим тим безбедносна) политика земље треба имати у виду више фактора, а три су неизоставна: историјска искуства, географски положај и структура светског политичког система. Контрадикторности у позиционирању Србије су, између осталог, узроковани доминацијом прва два фактора, док се трећи или занемарује или сасвим погрешно тумачи. А он је, у случају малих држава често и најважнији. Параметри према којима се анализира стање у међународној политици су погрешни, најчешће потпуно волунтаристички одређени, уз прецењивање меке моћи западних земаља и занемаривање објективних околности. Стање у светској политици се од 2008. године неповратно мења и већ се може закључити како се не налазимо у фази транзиције од једнополарности, већ у мултиполарном поретку. Најбољи доказ тога су развоји криза у Сирији и Украјини, али и низ других примера: Европска унија одбија да се новим споразумом учврсти трансатлантско партнерство; Кина се претерано не обазире на америчка упозорења која се тичу Јужног кинеског мора; Ердоган покушава да доноси одлуке самосталније него што је то Турска раније чинила. Чак се и у малим земљама виде озбиљни помаци који указују на опадање америчког утицаја. Република Српска је организовала важан референдум којим се практично анулирају одлуке Уставног суда земље и поред противљења ЕУ, НАТО и САД. То нам говори да САД више нису способне да управљају кризом у Босни и Херцеговини, као што су чиниле од 1996. године. Односно, да је регионални безбедносни комплекс који су установиле на Балкану постао нефункционалан. Наравно, као доминантна велика сила САД могу да иницирају кризе, како на Балкану, тако и у целом свету, али оне више не могу да доминантно обликују политичка решења и намећу своја решења.

До овога долази зато што се променио однос снага најважнијих актера у светској политици. Под актерима, као и остали структурални реалисти, посматрам државе. Тиме не умањујем значај недржавних актера, само је теоријски оквир такав да се упоређују потенцијали држава. Однос снага се може упоређивати преко економске, војне и политичке моћи. Наравно, да би један актер легитимисао као најважнији у светској политици, он мора поседовати, како наводи Рендал Швелер „критичну масу“, односно довољан број становника, величину територије са ресурсним потенцијалом, унутрашњу стабилност и адекватан социјално-економски амбијент.

Табела бр. 1: Државе Г-20 према површини и броју становника

Нисам пронашао ниједан рад у ком се Јужна Кореја, Аустралија или Саудијска Арабија помињу као велике силе. Управо због тога што немају „критичну масу“. Ово пре свега помињем због честог лицитирања о томе какву улогу на Балкану могу играти муслимаске земље: Турска, Саудијска Арабија и донекле Иран. Све наведене државе су, како ћемо видети, регионалне силе, мада се по одређеним параметрима издваја Турска. Ипак, ову земљу карактерише и сложена унутрашња етнополитичка структура, услед чега је често приморана да се више бавим унутрашњом него спољном политиком. Критичну масу поседује десетак држава и међу њима треба тражити актуелне и потенцијалне велике силе.

Упоређујући њихову економску, политичку и војну моћ, долазимо до закључка да се успотсавља мултиполарни поредак, у ком ће поред САД, на обликовање политичких решења у мањој или већој мери утицати и Кина, Русија, Индија, Јапан и три европске земље: Велика Британија, Немачка и Француска. Могуће је да ће им се у будућности придружити и Бразил. На политичке процесе у појединим регионима одређени утицај ће имати и регионалне силе.

На чему темељим закључке? Када упоредимо показатеље економске моћи САД и осталих великих сила, а пре свега Кине и Индије, видимо да се одигравају два различита процеса. Удео САД у глобалној економији континуално опада, а Кине и Индије расте. У релативном износу САД су за двадесет година изгубиле четвртину своје моћи. Такође, уочавамо и опадање економске моћи осталих западних сила-европских земаља.

Табела бр. 2: Удео у светском БДП ППП чланица Г-20 од 1989-2014. год.¹

(*) Русија је 1989. год. била део Совјетског савеза, па је због тога у табели представљено да за ту годину нема података, пошто би дошло до недоумица приликом поређења. Због тога су у првој колони приказане промене показатеља Русије у односу на 2004. год.)

(¹) У табели су уместо збирних резултата за ЕУ, која је чланица Г-20, приказани показатељи за Шпанију као најзначајнију чланицу и највећу економију ЕУ после Немачке, Француске, В. Британије и Италије. Пошто се ради о цитату резултата до којег су други истраживачи дошли, табела је остављена каква је и у изворном облику, са подацима за Шпанију, иако ова земља није чланица Г-20. Претпостављамо да је ово урађено како би се избегле недоумице и беспотребне полемике, јер 1989. године није постојала ЕУ са 28, већ ЕЗ са 12 чланица, па би се поставило отворено питање шта се са чим пореди. 

Овај пад узрокује и стагнацију у Русији и Турској, чији су главни спољнотрговински партнери европске земље, и невоље у Бразилу и Мексику, пошто је њихов највећи партнер САД. Ове промене утичу и на реконфигурацију глобалне економије, пошто је све већи број транснационалних корпорација које не потичу из западних земаља. У прошлој години их је међу десет највећих на свету било чак шест. Какве се промене одигравају у глобалној економији још боље можемо сагледати упоређивањем актива највећих транснационалних банака. Од пет највећих на свету су четири кинеске и једна јапанска. Пре свега осам година, најбоље пласирана јапанска банка је била на деветом, а кинеска на седамнаестом месту.

Табела бр. 3: Банке са највећом активом на свету у 2016. години (према: Banks Around World, 2016)

Промене економских потенцијала утичу и на промене паритета војне моћи. Укупни војни трошкови САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Јапана од 2008. године у апсолутном износу стагнирају или опадају. Међутим, с обзиром да војни трошкови Кине, Русије, Индије и Бразила континуално расту, у релативном износу војна моћ западних актера опада. У односу на САД, за претходних седам година, Кина и Русија су своје војне трошкове дуплирале. Насупрот томе, европске земље и Јапан су их смањили. Посебно интересантан је пример европских земаља, које и поред ескалације мигрантске кризе и проблема у Украјини и на Блиском истоку, не повећавају војне издатке. Због тога се поставља питање: са чим ће Европа одговорити на нове изазове и претње? Средства меке моћи ће ту бити од мале помоћи.

Табела бр. 4: Војни трошкови посматраних земаља за период 1988-2015. година (у милионима УСД) (SIPRI, 2016: 1-21)

Када упоредимо, не пример, војне трошкове НАТО са једне и БРИКС-а и ШОС-а са друге стране, такође можемо видети каквим драматичним променама присуствујемо. Државе БРИКС-а су у односу на НАТО за претходне две деценије повећале своје војне издатке за преко 3 пута. Уколико се овакви трендови наставе, после 2030. године државе БРИКС-а ће за војне намене издвајати више него целокупан НАТО.

Табела бр. 5: Упоредни приказ војних трошкова посматраних савеза држава (у милионима УСД) (SIPRI, 2016: 1-21)

То резултира променама у односу политичке моћи и трансформише структуру светског политичког система. Јер, уколико се економски и војни потенцијали САД и њених савезника изједначавају са, на пример, потенцијалима чланица ШОС-а, западни актери неће моћи да утичу на политичка решења у региону Центалне Азије, већ ће то чинити Кина, Русија и Индија. Какви могу бити односи ове три државе и ко ће са ким сарађивати или се сукобљавати је сасвим друго питање и у овом тренутку се не може предвидети. За сада, може се само констатовати како присуствујемо опадању моћи САД и расту моћи осталих актера, услед чега долази до трансформације структуре светског политичког система. Свет, каквог смо га познавали до 2008. године и избијања велике економске кризе више не постоји. Данашње околности су другачије и у њима се обликује нови светски поредак.

Табела бр. 6: Класификација чланица Г-20 (+ велика сила/- регионална сила)

(Тер-величина територије, Поп-број становника, Вој-војни потенцијал, БДП-економски потенцијал сагледан кроз висину БДП, ХДИ-индекс хуманог развоја).

Када говоримо о спољнополитичком позиционирању све ово треба имати у виду. Понављање мантре како „Европа нема алтернативу“ не само да није корисно, већ апсолутно није ни тачно. У одређеној мери то по наше интересе може бити и погубно. Пристајање на разна, не само штетна, већ и бизарна условљавања и уцењивања западних сила више се не може правдати „извесном будућношћу“ ма шта се под тим подразумевало. Србији се пружа шанса да јаснијом политиком боље заштити своје интересе и стратешки се повеже са најмање два пола у новом светском поретку. На такав начин више у нашем наступу не би било контрадикторности, што би утицало и на самопоуздање. Са савезницима на спољном и вером у себе на унутрашњем плану може се градити будућност. С обзиром на историјска искуства и географски положај, који узрокују мешање и других, нама ненаклоњених полова у балканску политику, тај пут у будућност ми морао започети малим корацима. Али, у односу на данашње стање и то би били „кораци од седам миља“. Квалитативне промене у Србији, дакле, почињу променама у њеном спољнополитичком наступу. Поред лоших страна које промене у светском политичком систему доносе, а оне се тичу успостављања новог баланса снага између великих сила кроз дестабилизацију читавог низа региона, стварају се и неке шансе. Односно, нека врата су нам отворена. Само, на крају, треба још упозорити: та врата нам неће још дуго бити отворена. У међународним односима нема љубави, већ само интереса. Ако ми не искористимо ову шансу, то ће учинити други. Прилику коју нам се указује можемо искористити сада или никада. Уколико је не искористимо сада, на нову ће морати да чека нека наредна генерација. Када буде долазило до новог мешања карата у међународној политици и прављења новог баланса.