Срби и повратак богова-идола – Ваал, Иштар и Молох (Библијска перспектива)

„И синови Израиљеви, чинише што је зло пред Господом, и служише Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске, и пођоше за другим боговима између богова онијех народа који бијаху око њих, и клањаше им се, и разгњевише Господа. И оставише Господа, и служише Валу и Астаротама (Иштари).“ (Суд. 2, 11-13)

„Јер су сви богови незнабожаца демони.“ (Пс. 95, 6)

Свједоци смо да је свијет у којем живимо, и то нарочито неколико последњих година, попримио више него јасне обрисе хаоса и амбиса. Ратови, болести, изокретање и увртање свих вриједности, правила и обичаја који су до јуче владали међу људима, вјештачка интелигенција... само су неке од најава будуће пропасти у коју може да западне људски род. Много је оних који покушавају да сагледају новонасталу ситуацију, не би ли можда пронашли неке одговоре и рјешења, да би се избјегао најцрњи сценарио. Тако по свету имамо безброј философа, политиколога, економиста, социолога, психолога и других стручњака, који свакодневно анализирају тренутну ситуацију и који у својим синтезама покушавају да рационално, са становишта здравог разума дају некакаве одговоре, који се њима чине исправним и за које сматрају да нам могу помоћи да изађемо из кризе у којој се налазимо. Слична ситуација је и код нас, Срба. Ми смо, додуше, кроз историју непрестано и били у неком стању непрестане кризе. Ријетки су били периоди благостања, мира и напретка. Међутим, искушења у којима се данас налазимо су без преседана, а питање свих питања код нас Срба је питање наше свете земље Косова и Метохије, као и других српских земаља (Републике Српске, Црне Горе, Српске Крајине, Македоније...), које су насилно отете од матице Србије. Ту су и демографска питања, прије свега питање бијеле куге. Уколико се наставе овакви трендови, пријети нам и биолошки нестанак кроз неколико деценија. Имамо и огроман егзодус младог и репродуктивно способног становништва на Запад. Другим ријечима - нестајемо. И на ове теме имамо гомилу стручњака, који свакодневно дају своје оцјене и процјене. Покушавају да одгонетну и открију сâму суштина проблема, како би се избјегао апокалиптични сценарио.

Сви споменути научни приступи, у већој или мањој мјери, полазе од претпоставке да Бог и (невидљиви) духовни свијет не постоје. Зато се рјешења која они предлажу, увијек тичу матаријалног, тјелесним чулима доступног свијета. И, мора се признати да и та рјешења имају свој значај, да у појединим ситуацијама могу допринијети побољшању ситуације. Ипак, да би се проникнуло у сâму суштину проблема, неопходно је из плићака запливати и уронити у дубину. У плићаку пливају мале рибе, док се у дубинама налазе велике - па се и кључ за откључавање разумијевања материјалног свијета налази управо у духовним дубинама. Један од кључних извора најчистије дубине, који обилује правим капиталцима смисла живота и постојања свијета и људи налази се у Светом писму, Библији. Библија је, прије свега, усмерена на праћење историје богомизабраног народа, „старе Цркве“, тј. Јевреја. Будући да смо и ми Срби, као народ, настали на сличан начин као и Јевреји, на завјету, слични су нам и животни путеви кроз које пролазимо. Јевреји су као богоизабрани народ настали на „завјету или савезу“ између Бога и Авраама. Авраам је принио свог сина Исака на жртву Богу на брду Морија. На сличан начин и Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви), „приноси“, шаље, свог љубљеног сина Растка (Саву) Светој Гори и тако склапа савез Бога и српског народа. Мојсије на Синају добија Божији закон (Декалог – Десет Божијих заповијести) по којем ће живјети Израиљ и који ће му омогућити да буде свети народ.

Свети Сава на Светој гори добија знања, која ће му омогућити да напише српски Декалог – Законоправило, којим ће се управљати Српском црквом и државом. Након овог духовног успона, дешава се и материјални и физички успон.

Српска држава је слично старом Израиљу доживјела страховит успон. Као што су Јевреји од судија наједанпут добили велике и силне цареве (Саула, Давида и Соломуна), тако су и Срби након жупана добили силне краљеве (Стефана Првовјенчаног, Стефана Уроша, Милутина, Стефана Дечанског). Врхунац успона српске средњовјековне државе десио се за вријеме цара Душана - српског Соломона. И као што се јеврејско царство након Соломонове смрти, а за вријеме његовог сина Ровоама, распало на два дијела – Израиљ са сједиштем у Самарији и Јудеју са сједиштем у Јерусалиму – исто тако се Српско царство распало након Душанове смрти. Српски Ровоам је Урош Нејаки. Након тога долази српски Вавилон (вавилонско ропство) у виду турског ропства. Српски Макавеји су хајдуци и ускоци. Као што се Макавеји не хтједоше поклонити Зевсовом кипу, тако су се и српски хајдуци и ускоци одбијали поклонити турском султану и исламској вјери. Као што је јеврејски народ у пророчком периоду ишчекивао долазак Месије у свијет, тако и ми, Срби, данас ишчекујемо Други и славни долазак Христов.

Треба рећи, да Срби, као ни Јевреји, своју моћ нису црпили из своје многољудности, нити из велике и силне војске, нити из огромног богатства. Оно по чему су се нарочито истицали је жива вјера у Једнога Живога Бога. Велики број владара и једног и другог народа, били су истински Божији људи и светитељи. Сјетимо се само цара Давида, који на мегдану убија далеко снажнијег и боље наоружаног филистејског дива Голијата (нефилим), наоружавши се само праћком и именом Божијим. „С тобом [Богом] разбијам војску, и са Богом својим скачем преко зида“ (Пс. 18, 29)  - ускликује цар Давид. Док год су се Јевреји и њихови владари држали Бога и Божијег закона, имали су напредак. Нико им није могао ништа. Када су почели да застрањују и да копирају околне народе у њиховим обичајима, када су своја срца приклонили поштовању паганских идола и њихових култова, божанска благодат и помоћ се повлачила од њих. У тим тренуцима, над њиховом судбином су се надвијали црни облаци и пријетила им је тотална пропаст. Слично се дешава и са нама, Србима.

Као главни предуслов српског напретка стоји императив његове апсолутне оданости и посвећености Богу Живом.

Прве двије заповијести из Декалога гласе: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене“. И друга: „Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити“. Богоизабраном народу је најстроже било забрањено клањање другим боговима (шедим) као и прављење кипова и храмова подигнутих у њихову част. Мојсије није био ни сишао са Синаја, а Јевреји су већ направили идола у виду златног телета (Изл. 31,1). Та ситуација се ипак некако ријешила, тако што се један дио народа покајао. Као народ, Јевреји су непрестано били у искушењу да падну у идолопоклонство. Идолопоклонство им је висило изнад главе као Дамоклов мач. Након што су ушли у Обећану земљу, подијелили су земљу између дванаест племена. У центру њиховог живота био је „шатор од састанка“ и двије камене плоче на којима су биле исписане Божије заповијести. Извјесно вријеме су се добро владали. Међутим, популарност и привлачност богова-идола (шедим) тадашњег свијета је, с времена на вријеме, бивала неодољива Јеврејима. То приклањање идолима на крају ће бити узрок уништења јерусалимског храма и њиховог одвођења у вавилонско ропство у ланцима.

Који су то богови-идоли (шедим)? Простор на којем се одигравају догађаји из Старог завјета назива се у библистици „Плодни полумјесец“. Та територија на географским картама личи на полумјесец, а плодна је зато што се ту налазе три велике и моћне ријеке: Тигрис и Еуфрат у Месопотамији и Нил у Египту. Божанства (шедим) која су ту била најдоминантнија су: Ваал, Иштар (Астарта) и Молох. Било је ту и других божанстава (Хемос, Мардук...), међутим ниједно друго божанство није толики утицај имало на древни Израиљ као што су то имала три споменута божанства. „Црно тројство“: Ваал, Иштар и Молох били су у центру култова народа, који су граничили са Јеврејима: Асираца, Феничана, Хананаца, Вавилонаца и других. Утицај ових страшних идола је најзад почео да јењава, након појаве Цркве и Христовог Јеванђеља. Иза ових идола-богова су стајале демонске силе. „Сви богови нежнабожаца су демони“ – каже цар Давид. Да се иза свега крију демонске силе, видимо јасно из ритуала који су у њихово име постојали. То је било приношење људских жртава, нарочито дјечијих - педофилија (Ваалу и Молоху) и сакрална проституција (Иштар). Да бисмо имали јаснији увид у богове-идоле „црног тројства“ и какви су култови били везани за њих, наводимо основне податке које знамо из историје.

Ваал. Био је краљ богова и вођа духова. Он ће постати главни непријатељ Бога Израиља. Био је бог плодности. Његови поклоници су му се молили за плодно земљиште и раст посијаног сјемена. Звали су га „Господар кише“, господар вода које су чиниле да земља донесе плода. Био је бог облака и господар олује. Он је био тај који спушта муње на земљу. Ако он буде имао успјеха и земља ће имати успјеха. Његово име је било Ваал и био је глава хананског пантеона. Његово име значи „господар“, „власник“ или „владар“. Он је онај који запосједа. Он је и ратник. Постоје двије верзије његових кипова: брадати човјек са копљем или муњом у руци или човјек са главом бика. У принципу, иза Ваала стоји исти дух-демон као и иза врховних богова других цивилизација - код Грка је Зевс, код Римљана је Јупитер, код Словена је Перун, код Нормана је Тор, ... Код свих народа, захтијевао је људске жртве. Да би се напредовало и успијело, морали су му се приносити људи на жртву, најбоље дјеца. Што млађа и невинија, то боље. У Старом завјету, Бог непрестано критикује Јевреје због приклањања овом богу. „И синови Израиљеви, чинише што је зло пред Господом, и служише Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске, и пођоше за другим боговима између богова онијех народа који бијаху око њих, и клањаше им се, и разгњевише Господа. И оставише Господа, и служише Валу и Астаротама (Иштар).“ (Суд. 2, 11-13).

Познат је и случај пророка Илије који се успротивио цару Ахаву због служења Ваалу. Ахав је био цар Сјеверног царства – Израиља. Оженио се Сирофеничанком Језавељом. Под њеним утицајем је забранио Мојсијеву вјеру и усред Израиља успоставио култ Ваала. Сваки кутак његовог царства је био испуњен идолима Вааловим. Готово цијели израиљски народ се приклонио служењу овом идолу. Управо због тога, Илија својом молитвом затвара небо на три и по године, да не падне ни кап кише. Желио је да им покаже да је Ваал најобичнији идол и да није истински бог плодности. Након три и по године, Илија позива Ахава да на гору Кармилску доведе 450 пророка (свештеника) Ваалових и да принесу жртву. Прво нека се Ваалови свештеници моле да призову огањ са небеса да запали жртву, а онда ће он. Они су пјевали и молили се дуго времена. Ништа се није догодило. Најзад, Илија се помолио и са неба је сишла огромна ватра и запалила жртву. Видјевши ово, Израиљци су се покајали и окренули своја срца Илији и вјери у Бога Живог. Илија је затим похватао пророке Ваалове, поклао их својом руком и бацио у поток Кисон (1 Суд. 18, 40). Ово је само једна епизода. Искушење Ваалово биће најзад узрок и пропасти, како Сјеверног тако и Јужног јеврејског царства. Народ, којег је Бог одабрао да му буде изабран народ – свети народ, којег је на чудесан начин извео из Египта, провео кроз пустињу и, најзад, увео у обећану земљу, тај народ се непрестано одрицао Бога, окретао идолу Ваала и њему служио.

Иштар. Други бог-идол „мрачног тројства“ је била Иштар (Астарта). Она је била међу најмоћнијим и међу најстаријим боговима, која се први пут појавила у древном Сумеру. Она је била толико важна међу боговима Блиског истока да је била прозвана „Краљицом Неба“. Она је била богиња сексуалности. Али, она је била и богиња рата и уништења. Она је плаховита, нагла, импулсивна, похлепна, емотивна, захтјевна, бурна, осветољубива, итд. За њу се сматрало да она крши правила, прелази ограничења, крши стандарде и конвенције. Она је заводница и чаробница. Она је проститука и заштитница проститутки. Живи у крчмама (ешдам). Имала је двије врсте свештеница: сакралне проститутке – хартму, кезерту, самхату и иштару (жене које су боравиле у њеном храму и вршиле сексуалне услуге у њену част) и трансвестите - асину, кургару, калу и гала (мушкарци који су се пресвлачили у жене и причали женским гласом). За Иштар се чак сматрало да је хермафродит – полумушкарац, полужена. Она „претвара мушкарца у жену, а жену у мушкарца“. У митологијама других народа она је – Венус код Римљана, Афродита код Грка, Морана код Словена, Фриг код Нормана, итд. Дио култа у њену част биле су параде трансвестита праћене разузданим плесом. Јеврејски народ је, такође, упадао у искушење обожавања овог демона. „И оставише Господа, и служише Валу и Астаротама (Иштари).“ (Суд. 2, 11-13).

Молох. Он је трећи бог „мрачног тројства“. Његов идентитет припада тами. Он се везује за најмрачнији од свих гријехова – људске жртве. Молох је био најжеднији дјечије крви. Његов идол је био огромна ливена бронзана статуа са главом бика, руку подигнутих у небо. У подножју статуе налазила се огромна фуруна - пећ у којој су се распаљивале јаке ватре. Молохови свештеници су убацивали дјецу у ватру и тако настојали да умилостиве Молоха. И Јевреји су то чинили. У Светом писму читамо да је и премудри цар Соломон због љубави према женама (имао 700 жена и 300 наложница) падао у искушење да подиже светилишта оваквим гадним и богохулним идолима. „И Соломон хођаше за Астаротом (Иштар), богињом сидонском, и за Молохом гадом амонским... Тада сагради Соломон висину Хемосу, гаду моавском, на гори према Јерусалиму и Молоху гаду амонском“. (1 Цар. 11, 5-7). На другом мјесту о Јеврејима читамо: „И оставише све заповијести Господа Бога својега и начинише себи ливене ликове... И проводише синове своје кроз огањ, и даваше се за врачање и гатање, и предаше се да чине зло пред Господом гњевећи га. Зато се Господ разгњеви на Израиља, и одбаци их од себе“ (2 Цар. 17, 16-18).

Занимљиво је да Свето писмо ове идоле назива гадовима. Њихови култови су толико били богохулни и морбидни да се ниједном другом ријечју то не може боље изразити него ријечју гад. Ови богови-идоли доживјеће свој апсолутни крах након појаве Христове Цркве и Јеванђеља.

Када је почела мисија Цркве, један по један пантеон је падао: ханански, египатски, грчки, римски, словенски, нордијски... Ова божанства су била сатјерана у мишију рупу. Гадости везане за њихове култове – као што су приношење људских жртава, сакрална проституција, педофилија, содомија – постали су законом забрањени. Са Христовом појавом у свијету се десио „сумрак богова-идола” и њихових култова. Њихови култови су се упражњавали још само у строгој тајности, по гудурама и кланцима. Они који би то чинили, а били ухваћени, могли су да одговарају за та непочинства.

Тако је и било све до новијих времена. Данас на дјелу имамо нешто што се може назвати „обрнутим езгорцизмом“, повратком и повампирењем старих божанстава. Од појаве такозване „научне револуције“ па наовамо, Бог се полако протјерује из живота људи. Међутим, упражњено мјесто не може остати неутрално. Или ћемо служити Богу или мамону. У Светом писму читамо: „Када нечисти дух изиђе из човјека, пролази кроз безводна мјеста тражећи покоја, и не налазећи говори: Вратићу се у дом свој откуда сам изишао. И дошавши нађе пометен и украшен. Тада отиде и узме седам других духова горих од себе, и ушавши обитавају ондје; и потоње стање бива човјеку ономе горе од првога“ (Лук. 11, 24-26). Богови (идоли) се сада враћају са намјером да се освете хришћанима, јер су хришћани и њихов Бог били узрок њихове пропасти.

Поставља се питање: на који начин се ови богови-идоли враћају? Одговор се налази управо у култури савременог свијета. Култура је та која служи као портал кроз који се давно заборављена божанства враћају на сцену. Такозвана “пробуђена култура” (“woke culture”) управо и представља буђење старих богова-демона и њихов повратак у животе људи преко културе.

Будући да се хришћанска вјера и њена правила и обичаји полако, али сигурно избацију и забрањују у јавном животу, то је отворило врата повратку „црног тројства“: Ваала, Иштар и Молоха. Ваал поново запосједа срца и душе људе, наводећи их да се клањају новцу и материјалном просперитету. Ваал јесте био и бог плодности - њему се молило да њиве буду плодоносне. Иза тих плодоносних њива, крила се жеља људи за материјалним богатством и просперитетом. У жижи интересовања данашњег човјека је новац. Можда баш зато не треба уопште да нас чуди што се статуа разјареног бика од ливене бронзе налази испред једне од највећих економских институција данас – Њујоршке берзе. Новац је постао главна покретачка сила човјечанства.

Иштар стоји иза сексуалне револуције, која је почела шездесетих година 20. вијека. Секс је измјештен из оквира брака и развраћен до непрепознатљивости. Музика, филмови, серије, образовање и све друге области живота су упрегнуте у промоцију сексуалне револуције. Млади људи су, чак и не знајући, постали свештенице и свештеници богиње Иштар. А, она је имала и другу, већ споменуту врсту свештеника, тј. свештеница. То су били трансвестити, мушкарци обучени у жене и који су причали као жене – асину, кургару, калу и гала. Гадни дух богиње Иштар се налази и у позадини цијеле данашње агенде која се тиче содомита, названих “ЛГБТ, нон-бајнерери” и других “џендер флуидних особа”.

Треба још рећи да је, по старој сумерско-вавилонској митологији, Иштар имала љубавника по имену Тамуз. Тамуз је шести мјесец у сумерском календару. Није нимало случајно да је мјесец који обиљежавају особе тзв. ЛГБТ опредјељења, баш шести мјесец, јуни и то се зове “мјесец прајда” (Pride Month). Цијела ЛГБТ симболика је везана управо за богињу Иштар.

Дуга – Иштарине очи су боје дуге. Огрлица коју она носи је боје дуге. У једном тексту о њој се каже, да када је једном Иштар била преварена, она је раширила свој бијес као што се дуга рашири на небу до крајева земље. И данас ту заставу у бојама дуге – симбол богиње Иштар, људи стављају буквално на свако мјесто. Она се може видјети у зградама влада, на великим трговима, фирмама, економским институцијама, па чак и војним центрима и штабовима, на друштвеним мрежама, итд.

У књизи „Повратак богова“, аутор Џонатан Кан тврди да је богиња Иштар свој повратак у свијет остварила 26. јуна (опет у мјесецу Тамузу, јуну,  шестом мјесецу), 1969. године у Њујорку, у чувеној Стоунвол крчми (Stonewall Inn) – у ешдаму.

У овој крчми су се окупљале ЛГБТ особе, што је у то вријеме било нелегално у Сједињеним државама. Након обрачуна ових особа са полицијом, тог 26. јуна 1969. године, Иштар се вратила у свијет. Данас се у цијелом свијету, сваке године, у знак сјећања на тај догађај организују такозване „параде поноса“. Треба напоменути и да је један од култова у част богиње Иштар управо било парадирање улицама градова, праћено разузданим плесом и то нарочито свештеница-транссексуалаца.

У једном старом тексту писаном клинастим писмом, из древног Сумера, пише да је Иштар „она која мушкарца претвара у жену, а жену у мушкарца“. Иштар је у позадини такозване џендер флуидности; она је у позадини брисања граница између мушког и женског пола. Она је иза феминизације мушкараца и маскулинизације жена. Када погледамо како се облаче данашњи мушкарци, све нам је јасно. Утегнуте панталоне, чупање обрва, педикир, маникир, све то се савременом мушкарцу сервира као модерно и дио културног начина живљења. Са друге стране, код жена је обрнуто. Панталоне, кратке фризуре, експлозија бављења жена фитнесом и дизањем тегова, борилачким спортовима (бокс, мма, итд.) и све ово су обиљежја жене 21. вијека. Мушкарац се полако претвара у жену, а жена у мушкарца.

Као посљедицу служења богињи Иштар, имамо сексуалну револуцију и разуздан живот, чије су посљедице „нежељене трудноће“. Тада на сцену ступа најмрачније божанство од сва три – Молох. Он је увијек жедан невине дјечије крви. Умјесто некадашњих фуруна и пећи од ливене бронзе и месинга, данас су болнице и гинеколошке ординације постале Молохови жртвеници, а савремени љекари су постали Молохови жречеви (свештеници). Према неким подацима, од почетка сексуалне револуције шездесетих година 20. вијека, само у Сједињеним државама је извршено преко 60 милиона абортуса. Молох толике жртве у старој Феникији није могао ни да сања. Код нас Срба (Србија, Република Српска, Црна Гора...) на годишњем нивоу абортира се (принесе Молоху на дар) десетине хиљада дјеце.

Како видимо, у Сједињеним државама су давно прогнани богови поново отворили портал и одатле се вратили у цијели свијет. Данас је цијели свијет американизован. Хтјели или не, и ми Срби смо постали дио те америчке културе. Кроз њу су нам стигли и стари богови (шедим).

Умјесто Бога Светога Саве, Бога - Свете Тројице - Оца, Сина и Светог Духа, данашњи Срби су постали пасионирани поклоници „црног тројства“. Ушавши у предаторски менталитет неутољиве глади за стицањем и гомилањем новца, Срби су прихватили Ваала као свог врховног бога. „Паре, паре, паре, волим само паре, мојој души напаћеној само паре фале“ – ријечи су добро познате пјесме које најбоље све то илуструју. Наши медији непрекидно понављају дијаболичну мантру о БДП-овима, ММФ-овима, кредитима, стопама економског раста, инфлацијама, дефлацијама, итд. И своју дјецу од малих ногу учимо да служе незаситом Ваалу – новцу.

Од шездесетих година прошлог вијека, код нас креће и Иштарино лудило у виду сексуалног разврата и неморала. Млади почињу да спроводе оно што им се сервирало од стране безбожне власти као и оно што су сервирали амерички филмови. И код нас тада заживљује разуздани хипи покрет, праћен све популарнијом рок сценом – страном и домаћом. Треба само погледати какве су поруке пјесама тзв. екс-ју сцене. О турбо-фолку, који се јавио нешто касније, крајем осамдесетих, почетком деведесетих, да и не говоримо. Нихилизам је тада апсолутно зацарио срцима и душама Срба.

Преко ноћи Срби посташе свештеници и свештенице Иштарине. Тада креће и права експлозија абортуса. Бивало је абортуса и раније, међутим, за вријеме комунистичке власти, то постаје прави културни тренд. Најнормалније је било, када жена остане „нежељено трудна“, да оде до љекара (Молоховог жреца) да је ријеши онога што би је онемогућило да се даље професионално остварује, као и да буде предмет подсмјеха околине – јер Боже сачувај, само сељанке, глупе, заостале и некултурне жене имају пуно дјеце. До дан-данас то мисли велики број наших људи – па чак и оних који су постали чланови Цркве. Нису ни свјесни да су чак и на тај начин служитељи богиње Иштар. Човјека ухвати језа када чује да неки љекари, савремени Молохови жреци, абортус називају „најслађом паром“. Кажу: „Не треба материјал, само руке, игла и нож“. Материјал је, ваљда, тијело бебе. Исто тако су размишљали и Молохови жречеви. Тијело бебе није тијело будућег човјека који је створен „по икони Божијој“, већ само комад жртвеног материјала Молоху. Код нас, у Републици Српској, цијена абортуса у болницама је око 100, а у приватним ординацијама око 200 евра. Ријетки су гинеколози који то не раде.

Занимљиво је споменути да је бивша Југославија, баш у вријеме безбожног комунистичког режима (1960-70-80.), била омиљена дестинација за “абортус-туризам”, посебно за оне који су долазили из католичких земаља, јер је тамо абортус тада био законом забрањен. Дакле, за вријеме култа гада бога Вааала, златног телета – Тита и његове власти, богиња Иштар и њен пратилац, Молох, доживљавају праву експанзију. Јер Бог, Света Тројица, био је протјеран и забрањен. На његовом мјесту је било „црно тројство“.

Не можемо, а да не споменемо и присилну вакцинацију у бившој Југославији, која је била обавезна за сву дјецу, од најмлађих дана. А, у данашње вријеме, годишњи календар вакцина, које треба да прими једно дијете се непрестано увећава. Многе од тих вакцина су јако сумњиве. На примјер, вакцина која, наводно, треба да спријечи појаву грлића материце се даје дјевојчицама од девете до једанаесте године. Вакцина штити само 24 мјесеца. О чему се овде ради, ако се узме у обзир да се ова болест може добити искључиво сексуалним путем? Због чега се она даје дјеци у том узрасту? Да ли то треба тумачити кроз призму нарастајуће педофилије у свијету? Ко зна. Родитељ, једноставно, не смије изразити ни трунку сумње у вакциналну догму, коју сервирају нови жречеви. Ако родитељ изрази сумњу, бива стигматизован као “онај, који не поштујуе струку и који се не брине о здрављу дјетета”. Пријети му се судским поступцима и новчаним казнама. Слично као што се некада радило у старој Феникији.

Не смијемо никако избјећи и праву експлозију ЛГБТ покрета код нас Срба. И ту смо руку под руку са Американцима и осталима који то пропагирају. У Србији је из године у годину све већи број таквих особа. Парадирање се одржава сваке године. Сјетимо се само оног, од прошле године (2022.), када је један од учесника прерушен у разголићеног Христа, обнажене стражњице позирао испред Цркве Светог Марка у Београду. То нису никакве мирне шетње - у питању су сатанистички ритуали, које изводе Иштарине „свештенице“ – асину, кургару, калу и гала (трансексуалци) на улицама великих градова свугдје у свијету.

То је својеврсна „црна литија“ са задатком обесвећивања земље у којој се одржава, као и отварања пута за успостављање владавине древног гада – богиње Иштар. Можда се у овом догађају од прошле године може наћи и одговор за злочин који је тако хладнокрвно и прецизно починио дјечак у једној београдској школи. На дјелу су по свему судећи биле веома моћне древне демонске силе из старих паганских пантеона.

Како се борити против овога? Одговор на ово питање налази се на истом мјесту као и код древног Израиља. Одбацивање свега онога што нас веже за идоле и апсолутна преданост Богу. Потпуно се посветити служењу Једином Живом Богу, Светој Тројици, Оцу, Сину и Светом Духу. Вратити се Христу, Светом Сави и нашем Светом српском Светосављу. Окренути се постовима, молитвама, ишчитавању духовне литературе и редовном причешћивању. Апостол Павле нам поручује: „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одоливши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде. И обукавши ноге у приправност за јеванђеље мира. А изнад свега, узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивог. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија“ (Еф. 6. 12-17).

Једини одговор на богове-идоле је Бог. Моћ богова-идола се може надвладати Божијом моћи. Као што се Мојсије борио против египатских идола; као што се Илија борио против хананских идола; као што се Свети апостол Павле борио против грчко-римских богова. Тако исто, ми се морамо успротивити тим истим боговима-идолима који су се данас повампирили.