Како је могуће да Номоканон није главна српска књига?

Сваке године о празнику Светог оца Саве Српског гледамо и слушамо небројене академије, приредбе и друге догађаје посвећене лику и дјелу овог највећег српског сина. Нема никакве сумње да ту буде доста лијепих и надахнутих бесједа, наступа хорова,  глумачких тачки и перформанса који нас готово у цјелости пренесу у вријеме Светога Саве. Нарочито нас задиве и обрадују наши најлађи, који нам из године у годину, кроз школске приребде или рецитације у цркви, покажу колико су пуно научили о првом српском архиепископу и просветитељу. Прослава Светог Саве сваке године креће дан или два прије самог празника и завршава се закључно са сâмим празником. Након тога, сви се враћамо старом, уобичајеном животу и свакодневним навикама. Колотечина савременог и модерног начина живљења опет нас убације у своју неумољиву дробилицу из које једноставно не налазимо излаза. Стиче се неодољив утисак да се, након прославе празника Светог Саве, наједанпут све мијења, те да се опет приклањамо једном дијаметрално супротном начину мишљења и живота.

Од главног идеала који је покретао Светог Саву, а то је искуство Бога Живога и његове нестворене благодати која се излива на све оне који за њом жуде, ми се поново идолопоклонички стропоштавамо у нашу модерну и савремену свакодневницу која сва дрхти и бунца у грозници релативизма, материјализма и атеизма. Поставља се питање зашто је то тако?

Нема никакве сумње да је већина данашњих Срба свјесна једне врсте расцјепа или схизофреније која постоји између онога што јесмо и оног што би требало да будемо. Управо, приликом прослављања празника Светог Саве, ми сазнајемо о усмјерењу које нам је поставио Свети Сава. То усмјерење јесте управо «мисаони рај»¹ или Царство Божије у којем нас је он као «своју освећену дјецу засадио». Међутим, прихвативши у цјелости западни - материјалистички начин живота и мишљења, добили смо и други идеал који нас вуче у потпуности на другу страну. Импутирање овог «идеала» код нас креће од Доситеја Обрадовића и увођења западног образовања и просвећености у српско друштво и у српске школе. Позната је његова крилатица којом се цинично ругао православном монаштву: «Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци». Овај канцер ће касније метастазирати у ћелије богоборне комунистичке идеологије, па и даље све до данашњег евро-идолопоклонства. У овоме много личимо на Јевреје који су након изласка из египатског ропства, преласка кроз Црвено море и освајања Ханана, запали у идолопоклонство и тако поново завршили у ропству – овај пут вавилонском. То се десило зато што су презрели Мојсија и Мојсијев закон који су добили на гори Синај и своја срца приклонили идеалима који су долазили из тадашњих културно и цивилизацијски развијенијих држава попут Египта, Вавилона, Персије... Исто се данас дешава и нама. Наш Мојсије јесте Свети Сава, а наш Декалог јесте управо његово најколосалније дјело - Номоканон (Законоправило). Међутим, ко од нас данас уопште размишља о овој књизи? Гдје се она изучава и када? Кога више интересује оно што је у њој изречено? Питања је пуно, али је мало јасних и разумљивих одговора. Жалосно је да се она чак и у самој Цркви – подједнако међу свештенством, као и међу народом – третира као реликт прошлости који је застарио и превазиђен. Она се само онако успут помене у нашим школама и иде се даље. Прелази се на много «паметније“ и «важније» теме.

Међутим, кључ за превазилажење споменутог расцјепа у нашим срцима и душама се налази управо у повратку овој књизи. У њој је записано и објашњено како се достиже до оног «мисаоног раја» у којем треба да постанемо освећени синови и кћери Светог Саве. Вриједно је помена да је Свети Сава ову књигу подијелио свим тада новонасталим епархијама аутокефалне Српске Цркве. Међутим, ова књига није служила само за управљање Црквом. Она је била и својеврсни први српски устав. Старија од ње је једино енглеска Magna carta libertatum (Велика повеља о слободама) из 1215. године. Међутим, по ширини слобода које су даване, Номоканон увелико превазилази Magna cartа. Номоканон је давао слободе свима, за разлику од Magna carte која је давала слободе само племићима.

Уз помоћ Номоканона се, дакле, управљало и српском државом. Српски краљеви из династије Немањић својим краљевствима су управљали ослањајући се на Номоканон. У њему се налази и «рецепт» уз помоћ којег је направљен процват српског народа и српске државе, не само у духовном него и у материјалном, физичком смислу. Материјални и физички успон средњовјековне српске државе био је могућ зато што су ствари биле постављене на своје мјесто. Главни приоритети су били испоштовани – тј. примат духовног над материјалним. Идеал Номоканона је био идеал човјека аскете, тј. идеал светитеља, човјека исцијељеног и у цјелости испуњеног нествореном благодаћу Божијом. Сва правила и прописи дати у њему су усмјерени у овом правцу. С друге стране, у одредницама савремног законодавства, који као куга неумољиво надире са запада, не да немамо тај идеал, већ се кроз њега агресивно промовишу и намећу све могуће и немогуће врсте хедонизма и перверзија. А у овоме је декаденција, пропадање једног народа и његов нестанак са историјске сцене.

Пошто у последње вријеме о Светом Сави можемо чути свакакве изјаве, у којима се понекад чини да је Свети Сава заступао неку врсту либерализма и хипи-православља, ми ћемо се овдје укратко осврнути на сам садржај Номоканона (Законоправила), па ћемо видјети да ли је то баш тако. Иако су многе норме и прописи преузети из византијских извора, Законоправило је била потпуно нова компилација свјетовних и црквених норми. Свети Сава је у Законоправило уткао свој ауторски печат тако што је норме из византијског права прилагодио друштвеном контексту Србије. Постоје бројни преписи Номоканона (Иловачки препис, Рашки препис, Дечански препис, Пчињски препис, Сарајевски препис...). Ми ћемо овдје у обзир узети Сарајевски препис. Када погледамо његов садржај одмах видимо да Свети Сава креће од седам светих васељенских сабора, као и шеснаест помјесних сабора Цркве. Номоканон почиње сљедећим ријечима: «Слово о седам светих и васељенских сабора, када и против кога сваки од њих би одржан. Сваки хришћанин треба да зна да је седам светих васељенских сабора».² Одмах након тога Свети Сава нам даје детаљан опис времена, мјеста, јереси о којој се расправљало као и о донешеним одлукама на тим саборима.

Узимајући ово у обзир, може се слободно констатовати да је Свети Сава сматрао да је јако важно, да ако је то могуће сви хришћани познају основне чињенице везане за васељенске саборе. На тим саборима осуђене су велике јереси: аријанизам, духоборство, несторијанизам, монофизитство, монотелитство, иконоборство и др. Такође, на прва два васељенска сабора у Никеји 325. године и Цариграду 381. године формулисан је и Символ вјере.

Свети Сава нам даје и његово тумачење одмах након дијела у којем је укратко дат опис и шеснаест помјесних сабора Цркве. Без праве и исправне вјере немогуће је имати и прави и исправан хришћански живот. То се све уклапа и у оно што је Свети Сава изрекао у својој чувеној Жичкој бесједи 1220. године када каже: «Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајеугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску».

Поред тумачења Символа вјере, у Номоканону Свети Сава нам доноси још и тумачење чувене кратке молитве «Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј ме грешног» као и тумачење Молитве Господње «Оче наш» Светог Јована Златоустог. Познато је да је Исусова молитва («Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј ме грешног») најмоћнија молитва којом се најчешће користе православни монаси, али и мирјани. Она јесте кратка, али по тумачењу Светог Саве «свака ријеч споменутог стиха препуна је богомудрог учења»³. Већ у њој сâмој налазимо огромну моћ за побијање јеретичког учења.

У наставку Свети Сава нам доноси каноне васељенских сабора, помјесних сабора, као и каноне појединих светих отаца. Он нам даје и своја тумачења тих канона. Оно што треба јасно истаћи је да је Свети Сава у тим својим тумачењима доследан како духу тако и слову самих канона. Иако је Номоканон писан у 13. вијеку, његова тумачења канона који датирају из 4., 5., 6., 7., или 8. вијека су апсолутно вјерна ономе што је у њима изречено. Не постоје драстична одступања. Никакве импровизације нити интерполације није правио. Поставља се питање, због чега смо ми данас, не само измијенили смисао неких канона, већ се чак понашамо тако као да већина од њих уопште не постоје.

Такође, у Номоканону је јасно назначен однос какав треба да заузму православни хришћани према римокатолицизму, као и према исламу. Тамо је јасно назначено да «сви који су са папом, прије много времена су отпали од Саборне Цркве, отуђили се од јеванђелских, апостолских и отачких предања ради варварских обичаја којих се држе»⁴. Даље се даје цијели списак тих обичаја: filioque (римокатоличка интерполација у Символ вјере да Дух Свети исходи и од Оца и Сина), служење на бесквасном хљебу, учествовање римокатоличких епископа у оружаним сукобима (крсташки ратови)⁵ и др.

Што се Ислама тиче, на самом крају Номоканона налазимо занимљив одјељак у којем се говори о томе  како треба примати у Цркву онога који се обраћа из ислама (Сарацен) у хришћанску Цркву. Од њега се тражило да се одриче и да проклиње: «Мухамеда који се зове Махмет, а кога Сарацени поштују као апостола Божјег и пророка. Проклињем Алију, Мухамедовог зета по кћери, и Абу Бикерта, и Википера и Омера, и Талхана, и Абу Бекра....(проклињем) Мухамедове празне ријечи да је Господ наш Исус Христос рођен бесјемено од Марије, сестре Мојсијеве и Аронове, од ријечи Божје и духа... (проклињем) изнад свега овога Мухамедовог бога, о коме говори да тај јесте бог један, измишљен, који не роди нити је рођен, и нико му није раван... Обећавам да ћу се причешћивати Тијелом и Крвљу Његовом (Христовом)...».

Даље у Номоканону је дат читав списак других јереси, гдје је дато и цијело упутство како треба поступати са којом. Ту се спомињу: варварство, скитство, јелинство, јудејство. Овдје Свети Сава наводи казивања Светог Епифанија Кипарског према коме су ове четири јереси мајке свих јереси. Из ове хидре настају следеће јереси: прелазници, платоничари, стоици, епикурејци, самарјанство, гортини, јевусеји, есини, достини, књижевници, фарисеји, садукеји, они који се свакодневно крштавају, осини, назореји, иродијани, манихејци, маркелијевци и др. Ове јереси заправо представљају све могуће заблуде људског ума кроз историју људског рода. Свети Сава их уврштава у свој Номоканон, желећи на тај начин да свој народ упозна са њима и да му тако подари моћну заштиту од њих.

Ово је само мали дио блага који се налази у Номоканону. Све је јасно и гласно изречено. Не постоји трунка од лицемјерја савремене дипломатије.

И на крају, оно на што смо у овом чланку хтјели да укажемо је то да је просто несхватљиво како једна оваква књига није главна књига код нас Срба. Због чега се њој даје тако мало простора у нашем образовању? Шта се све не изучава у току основног, средњег и факултетског образовања? А о Номоканону скоро ни ријечи. Међутим, ако се узме у обзир идолопоклонички став многих Срба према западним идеалима, а од којих су многи у директној супротности са оним што нам доноси Номоканон, онда ствари постају кристално јасне. Главни идеал Номоканона јесте човјек светитељ и аскета. Главни идеал Запада јесте човјек хедонизма и материјалног благостања. Ти идеали Запада су јасно и недвосмислено осуђени у правилима Номоканона. Можда је то суштина проблема.

***

Напомене:

¹ Из тропара Светом Сави.
² Сарајевски препис Законоправила, стр. 11.
³ Исто, стр. 21.
⁴ Исто, стр. 266.
⁵ Ово објашњава и учешће великог броја свештенства Римокатоличке цркве у стравичним покољима Срба у Другом свјетском рату. То им није први пут. Као што видимо и у вријеме Светог Саве су их чинили као вође и представници крсташа.