Русија распршује мит о непобедивости америчке морнарице

Сједињене државе управљају планетом и имају три пута јачу морнарицу од руске. Штавише, Пентагон је створио стратешку команду за распоређивање великих јединица копнених снага које се састоје од стотине теретних камиона великог капацитета. Сва пловила су организованa у веома јаке експедиције морнаричких група и група око носача авиона, бродова амфибија за искрцавање, морнаричких колона и војне опреме.

Са трупама распоређеним по Европи и Азији, са савезничким војскама, Сједињене државе могу да изврше напад на Русију.  Зато је нова руска војна доктрина установила да су највећи ризик за руске групе безбедности експедиције америчких извиђачких морнаричких група, које могу да пребаце  борбене трупе за напад све до руске границе.

Неколико типова анти-балистичког штита служи за заштиту експедиције америчких извиђачких морнаричких група и зоне за искрцавање трупа са транспортних бродова. Први штит је поморски систем AEGIS, опремљен са SM-3 block 1b постављен на разараче и крстарице AEGIS; онда су ту и антибалистички штитови у Пољској и Румунији. Други је мобилни систем THAAD, копнених снага америчке војске, који штити зоне за искрцавање. Овоме треба додати и мобилне против-авионске ракетне системе дугог домета, типа Patriot, са анти-балистичким капацитетом за пројектиле у завршној фази путање, испод висине од 35 000m.

Руски стручњаци за пројектовање хиперсоничног оружја су кренули од претпоставке да  амерички антибалистички пројектили не могу да пресретну ниједан пројектил који лети у мезосфери (на висини од 35 000-80 000 m) и да Русија, за разлику од Сједињених држава поседује велики број моћних ракетних погона. На пример, Пентагон и НАСА не могу да шаљу сателите у орбиту ако им Русија не испоручи ракетни погон RD-180. Русија је на путу да, од 2018. године, створи најсигурнији начин за превазилажење слабости, и то средствима хиперсоничне борбе. Ваздухопловна возила су класификована према брзини у ваздуху на следећи начин: субсонична (брзина испод 1,220 km/h, Mach 1), суперсонична (брзина до 6000 km/h, 1-5  Mach) и хиперсонична (брзина до 12,000 km/h, 5 and 10 Mach)

Руско хиперсонично оружје

Главно руско хиперсонично оружје је настало од космичке једрилице Yu-71 (Пројекат 4202), које је током пробних летова развијало брзину 6000-11200 km/h, на раздаљини од 5 500 km, на висини кретања испод 80 000 m и примајући од ракетног погона понављајуће импулсе за пењање, извршавајући маневре и кривећи путању. Процењује се да је једрилица опремљена бојевим главама које су просторно независне и са посебним системом за навођење, сличном ракетама земља-ваздух Kh-29 L/T и T Kh-25 (са могућим одступањем од 2-6 m). Иако може да преноси нуклеарне бојеве главе, космичка једрилица ће бити опремљена конвенционалним наоружањем, а подршка ће бити нормално ракетно лансирање са руских нуклеарно-опремљених подморница.

Други врста хиперсоничног оружја изведеног из Yu-71 може бити она која се лансира са руског војног транспортног авиона Il-76MD-90A (II-476). Како се 50% ракетног горива потроши само на полетање и пењање кроз изузетно густу атмосферу до 10 000 m, лансер и космичка једрилица представљају 50% носача ракете који се лансира за нуклеарне подморнице.

Други тип оружја, различит од хиперсоничне космичке једрилице је пројектил Zirkon 3M22, који се лансира са поморског патролног авиона. Zirkon развија брзину до 6500 km/h (6.2 Mach) при кретању на висини од 30,000 m и достиже кинетичку енергију, при додиру са метом, 50 пута већу од постојећих ваздух-вода и вода-вода пројектила.

Концепт хиперсоничног рата

У новој руској војној доктрини се наводи да би се напад на америчку инвазиону флоту извео у три таласа, три поравнања, те би се тако спречиле америчке групе поморске експедиције од позиционирања у близини руске обале на Балтичком мору. У првом таласу хиперсоничне борбе, космичке једрилице распоређене на руским нуклеарним подморницама потопопљеним насред Атлантика, започињу напад на америчке поморске експедиције чим оне крену преко Атлантика ка Европи. Америчким поморским експедицијама треба 7-8 дана да пређу Атлантик; авион Il-76MD-90A може да лети до раздаљине од 6 300 km, гориво може танковати у ваздуху, а до средине Атланског океана може да стигне за неколико сати.

Ако у првом таласу циљеви не буду уништени, започеће други талас хиперсоничне борбе ротив америчких морнаричких група када буду биле на 1 000 km од источних обала Атланског океана. Напад ће започети са руских подморница о Баренцовом мору или из Плесеск базе за стратешке ракете, која се налази близу Арктичког круга и Белог мора.

Трећи талас хиперсоничног напада ће бити изведен употребом ракета 3M22 Zirkon, које ће бити лансиране ка америчким морнаричким групама, када стигну у мореуз Skagerrak (између Северног и Балтичког мора), под претпоставком да НАТО напада Русију преко Балтика. Ако америчка морнарица крене ка Црном мору, биће под ударом трећег таласа хиперсоничног оружја у Босфору и Дарданелима.

Зато Пољска, Румунија, балтичке државе – све НАТО државе – које користе изразито агресивни језик и деловање против Русије треба мало боље да размисле пре него започнуу било какав војни инцидент против Русије, јер се ове државе ослањају искључиво на помоћ преко Атлантика, која може никад да не стигне.