Русија ће суперсонично одговорити на НАТО агресију

Анализом могућности америчких балистичких пројектила и противракетних пројектила дугог домета, руски стручњаци су утврдили да је њихов проблем у немогућности да пресретну пројектил у мезосфери (висина од 3 500 до 8000 метара). Зато је

Русија је усмерила развој хиперсоничне крстареће летове дугог домета у оквиру разлике ових висина (мезосфере). Амерички против-ракетни штит користи принцип слања ракете у космос или у унутар простора тачке места удара, пре израчунавања путање балистичког пројектила. Зато амерички ракетни пресретачи раде као суборбиталне ракете са чврстим горивом. Једном када су испаљене, не могу се зауставити нити подешавати. Ако се њихова путања не усклади са прорачуном путање балистичког пројектила до циља, ракетни пресретач ће промашити.

Два од три типа америчких анти-балистичких SM-3 Block 1b пројектила су THAAD и SR19, а раде на истом погону са чврстим горивом, које долази из једног од мотора у другој фази, интерконтинентални пројектил  MX Peacekeeper (повучен) и  Minuteman II. Погон развија потисак од 27, 226 kg, а произвела га је компанија Aerojet General.

Ракете SR19 имају масу од 15 тона, а производи их Fort Greely са Аљаске и Vandenberg из Калифорније и са Хаваја; направљене су да погађају балистичке пројектиле у крстарећем лету  на 150 до 500 km висине. Пројектили THAAD (Terminal High Altitude Area Defense) су тешки 900 kg и стварају копнени штит од балистичких пројектила, који у последњној фази лета, непосредно пре поновног уласка у атмосферу и током уласка у атмосферу, делују на 80 до 150  km висине. Ракета SR19 је тежа, спорија и користи више горива него THAAD.

Трећи антибалистички пресретач SM-3 Block 1b је постављен на америчке AEGIS бродове у Девеселуу у Румунији и његов циљ су удари на балистичке пројектиле у покрету на висинама од 100 до 300 km. Пресретач  SM-3 Block 1b је тежак 1,5 тону, има три ракетне фазе – прва је  Aerojet MK 72, гради трећи ниво америчког интерконтиненталног балистичког пројектила Minuteman-II и достиже до 15 600 kg. Поред ова три типа балистичких пројектила, и против-авионски пројектили дугог домета – Patriot – могу могу да погоде балистичку путању спуштања и на надморској висини испод 35 000 метара.

Прво руско оружје направљено да продре кроз америчке балистичке штитове је Искандер,  ракетни систем земља-земља, чија је брзина од 7 600-9 300 km/h, домет до 500 км, на висини од 50 000 метара.

3M22 Zirkon има сличну путању и предвиђен за ударе на носаче авиона. Лансирна тестирања су почела 18. марта 2016. године. Ракета Zirkon, тешка 5 тона, лансира се са авиона и опремљена је суперсоничним набојно-млазним погоном, који потискује ваздух пре него што продре у комору за сагоревање, нема нивоа компресије – само динамичка, која се добија преко усисног уређаја. Набојно-млазни погон испаљује ракете Zirkon брзином од 6,2 Mach (6500 km/h)  у кретању на висини од 30 000 метара и кинетичком енергијом удара на мету, 50 пута већом него код доступних ваздух-ваздух ракета.

Друго средство суперсоничног рата, које се сада тестира у Русији је космичка једрилица Yu-71  (Project 4202); она је између 2013. и 2016. године четири пута испаљена са космодрома Домбаровски, а коришћен је први ниво интерконтиненталног балистичког пројектила UR-100. На висини од 70 km, ракета, почињу корекције у кретању ракете како би се прилагодило једрење по хоризонталној путањи, ракета достиже брзину од 11 200-12 500 km/h и тада долази до одвајања.  Читаву путању од 5 500 km прелази за 16 минута. За разлику од бојевих глава на балистичким пројектилима, космичка једрилица Yu-71 се подиже и може да маневрише тако да, путања њеног лета не мпже да буде једна од варијабли коју Американци не могу да израчунају на рачунарским центрима ракетног штита. Русија ће, од 2020. године у стратешкој нуклеарној бази Домбаровски имати 24 комада Yu-71.

Половина ракетног горива се користи за подизање изнад земље и пењање кроз густе слојеве атмосфере до 10 000 метара. Због тога се руски истраживачи окрећу прилагођавању ракетних ступњева као лансеру за космичку једрилицу, која би радила на течно гориво, на подесивој путањи и временом лета од 300-400 секунди. Тежина космичке ракете и једрилице мора бити око 40 тона и мора се лансирати са висине од 8-10 000 метара са транспортног авиона IL-76m.