Русија и Турска: доследност против непоузданости

У овој краткој анализи и процени, разматраћемо Османско царство и Турску, као један појам, будући да је 'нео-османизам' у Турској сада модерна реч концепта, чак и ако само одражава хибрис пост-империјалног rigor mortis империје која је званично умрла 1923. године. Пре него се загледамо и претходних пар година, да прво напоменемо да, чак и када је била ослабљена као држава, Руска империја је добила све ратове против Отомана, између 16. и 19. века – а, једини, који није добила брзо и одлучно освајањем Константинопоља – није добила брзо и одлучно највећим делом због умешаности Енглеза.

Отоманску империју су у њеној касној фази, у ствари, одржавали Британци и Аустро-Угари, и то у складу са својим себичним стратешким разлозима. Данас то чине Сједињене државе, њихова спољна политика je у оквиру британске - подржавају Турску, преко чланства у НАТО (датира из 1952. године), ММФ, залихама оружја, а затварају очи пред незаконитом окупацијом Кипра.

Када је 1919. године Отоманско царство бројало своје последње дане, познати британски дипломата је написао: 'Турци ми нису симпатични, нити су икада били. Дугогодишњи боравак у Константинопољу ме уверио да иза те маске лењости Турчин крије разне нивое бруталног дивљаштва. Ово уверење се није умањило када сам видео његову посету гарнизону Кут, или према Јерменима унутар граница. Турци нису ничим допринели напретку човечанства: Они су раса анадолијских пљачкаша: Мировни споразум сам желео само да би се они могли протерати у Анадолију.'

Али, није било тако. Преамбициозна Венизелосова политика и грчки савезници који су је непрестално вршили “издаје” указивали су да ће нова турска држава контролисати не само Константинопољ, већ и Источну Тракију. И зато је управо Русија, од свих држава, играла значајну улогу: 1920. године, Лењин је Ататурка снабдео златом и оружјем (да, опортуниста Ататурк 'се дивио' Лењину неко време!). Зашто? Јер је традиционални партнер Русије, Грчка, издала борећи се са бољшевицима. Пластирас се доказао као британски теријер. Споразумом из Карса су установљене границе Турске и Совјетског савеза. Од тада, Турска је кључ англосаксонске, прво анти-совјетске, а затим и анти-руске политике. Турска се, знајући свој географски значај, проституисала до највећих могућих користи које је могла да оствари, а могли би бити оличени у инвазији Кипра. То су допиустиле Сједињене државе, јер на територији Турске иају своје радаре и војне инсталације. Да се подсетимо: Турска је својевољно одлучила да дозволи постављање америчких нуклеарних пројектила на својој територији, што је убрзало Кубанску ракетну кризу. Чак је и кукавичко турско обарање руског авиона и убиство пилота било могуће једино зато што је Турска одмах могла да отрчи НАТО пакту испод сукње, ради заштите.

Ако се ствари посматрају у овом контексту, врло је могуће да, без Британије и Сједињених држава, оваква Турска какву сада познајемо, не би постојала, или би барем била много мања. За разлику од Русије, старе државе са озбиљним идентитетом, Турци не знају баш увек ко су. Деведесеттри године у историји државе није много. Млади Турци и Ататурк су се мајмунисали са западноевропски навикама, вероватно зато јер нису баш били сигурни ко су тачно, или се нису осећали довољно културнима. Чак су укинули и арапско писмо, да би преузели римски алфабет, избрисали арапске речи и увели европске, потурчене.

Многи образовани Турци су у очају и желе да Турска постане члан ЕУ, а можда и завиде “софистицираним” суседима. Други британски дипломата је написао: 'Истина је да овде постоје европски етнички трагови у народу, али не тако јака као азијски. И њихов јединствени језик је централноазијског порекла. Не постоји природан разлог зашто Турци толико инсистирају на вези са Европом. То углавном чине због Камала Ататурка и његових диктата.

Модерна Турска је чудна мешавина западних структура, поткрепљена отоманским навикама. Њихове различите владе, било војне или не, још увек су у под великим утицајем велике војске, а супротност између религије и секуларизма оптерећује њен развој. Русија то зна, а зна и да у турској спољној политици преовладава менталитет пијачне трговине. Уместо да изазива колапс уздрмане турске државе, Русија више воли да ослаби неуротични НАТО и на крају доведе Турску у своју сфере утицаја, у интересу стабилности Блиског истока.