“Историјски” избори у Србији

Ево, завршили су се и „историјски“ парламентарни избори у Србији.

Као и обично изборни материјали се, по ко зна који пут пребројавају, резултати се „драматично мењају и ажурирају“ сваког сата за по неки промил подршке овој или оној странци али ... у суштини све је већ сада јасно, карте су подељене, а овај постизборни хаос је само уобичајени начин да се народ полако суочи са ситуацијом.

Какви су резултати изборне воље грађана и какав ће Парламент Србија имати у наредном периоду (наравно да нико нормалан и не очекује да цео тај циркус преживи све четири године до наредних избора)? А посебно питање је ко је победник ових избора и шта су нам избори донели? Одговор на прва два питања је мање-више јасан и конкретан: у Скупштини ће Српска напредна странка (СНС) имати натполовичну већину (130 и нешто од 250 посланика), следе СПС, СРС, ДС, „Доста је било“, Двери-ДСС и либерална коалиција. Поред њих у Скупштини ће бити и „мањинске листе“.

Наравно следећих неколико дана ће бити још много конференција за штампу и разних дешавања у борби за понеки промил ... али све је то маневар да би се разговарало о неколико посланика „опозиције“ и да би Србија лакше прогутала и сви ми лакше се навикли на горку истину: Вучићева СНС има натполовичну већину. Србија може „пуном паром“ у правцу ЕУ и Запада. Сва остала дешавања су „маневар за одвлачење пажње“.

Много је интересантније проговорити о друга два питања: ко је победник ових избора и шта су нам ови избори донели?

Сваки „историјски“ догађај има много нивоа и значења (а ови избори ће свакако бити историјски за Србију хтели ми то да признамо или не, изгледало то нама тако или не). Па да кренемо полако по нивоима:

Први ниво је оно што сви видимо и што прво пада у очи када се погледају резултати: потпуни победник је СНС и њихов вођа Александар Вучић. Натполовична већина му омогућава да не прави никакве коалиције већ да потпуно сам оствари своје циљеве (наравно да се не може очекивати остваривање потпуно несувислих „изборних обећања“).

Да би се одвратила пажња од ове трагичне истине одмах нам се нуди други ниво: „победа десничарских проруских странака“! Још је чика Фројд говорио о снази „Ероса“ у људској психи и човековој жељи да одбаци негативну информацију и прихвати позитивну – па се то и овде користи: Радикали и коалиција ДСС-Двери је ушла у Скупштину и на то се скреће пажња. Напокон, ето Скупштина није потпуно „проевропска“ и либерална! Ура! Неколико „наших“ ће им „рећи све у лице са скупштинске говорнице“. (Као да смо ми патриоте неисказане пубертетлије па нам је једини циљ да нешто важно и истинито „кажемо у лице“ са скупштинске говорнице, без обзира какав ће закон касније бити изгласан од стране већине.) Али ма како ово деловало невероватно – то ради! Добар део људи у промишљању стане на овом другом нивоу и задовољи се да је „бар неко наш прошао“.

Трећи ниво је резервисан за „геополитичаре“ и „русофиле“ који претекну после другог нивоа! Како сад то? „Москва“ (збирни назив за разне институте, политичке партије, удружења, виђеније политичаре,...) има разно-разне споразуме о другарењу и сарадњи са огромном већином скупшинских партија. Почевши од победничке СНС па преко „традиционално проруске“ СПС, све до новопечених скупштинара Радикала, ДСС и Двери. Безмало 200 посланика од 250 колико броји Скупштина је по тим споразумима већ сада „проруски“! Бог свети зна шта пише у тим споразумима и да ли ће их се ико икада и придржавати, али формално се сваком „проруском бирачу“ могу „запушити уста“ уколико дође на идеју да буде незадовољан. „Индустрија потписивања споразума о пријатељству и сарадњи“ се у Москви толико захуктала последњих месеци да су разни споразуми потписани и са многим потпуно непровереним, тек основаним, партијама, покретима, удружењима,... Чак су у финишу изборне кампање из Москве почели да стижу писма о повлачењу подршке раније подржаним новоформираним и новопеченим „русофилима“. (Споразуми се често завршавају покличом „Крим је Русија, а Косово је Србија“ тако да се у једном веселом друштву недавно појавила идеја да одемо у Москву и представимо се као „новоформиран патриотски проруски покрет Арктик-стана“ и да предложимо потписивање „Споразума“ под паролом „Крим је Русија- Косово је Србија – Плутајући ледник је Арктик-стан“! Очито да је Русима важан само тај поклич, а не размишљају да ли српске „патриотске проруске партије“ заиста имају намеру да се за то боре или им је једини циљ да се пред својим бирачима у Србији представе као „од Руса подржани и са Русима потписани“.)

Било како било, промишљено или не, на овим изборима „неко“ је маестрално одиграо „руску карту“ и добар део „проруских“ бирача је стекао утисак и гласао за СНС (и њиховог коалиционог партнера СНП – Ненада Поповића) – то јест, потпуно „проевропску опцију“. Не дај Боже, ако „проевропска“ већина у Скупштини Србије у наредним месецима изгласа санкције Русији или, далеко било, Србија и формално уђе у НАТО – „заслуга“ за то ће делом бити и на „Москви“. Што је најтужније (и уједно и најзанимљивије) – а тешко је сад одавде из Србије распетљати ко је из Москве кога и како подржавао – али лако се може догодити да управо они који су у Москви потписивали „Крим је Русија, а Косово је Србија“ сутра изгласају не-признавање „анексије“ Крима и отцепљење Косова.

Спуштамо се на четврти ниво: „проевропски закони“, стандарди и поглавља у процесу придруживања. Без обзира на „бучну патриотску икебану“ у новом сазиву Скупштине „проевропска већина“ је толика да ће без проблема усвајати све услове који се пред њом поставе из Европе. Ма какви закони о „истополним брачним заједницама“ или о продаји обрадивог земљишта странцима или о ГМО – ће пролазити као по лоју кроз Скупштину – довољно је да само мало подвикну из Брисела.

Али ту је одмах и пети ниво: промена Устава Србије. У садашњем (тзв. „Коштуничином“ – јер је донет за владе Војислава Коштунице) Уставу у Преамбули јасно стоји да је Косово део Србије. Без промене Устава – по српским законима нема признавања независности Косова а без тог признавања – нема уласка у ЕУ. И то је много пута јасно поручено из Брисела. Проблем је што је у сâмом Уставу прописан и начин промене Устава: први корак – двотрећинска већина у Скупштини, а након тога народни референдум. Уз овакве медије у Србији, који су у потпуном власништву странаца – народни референдум и није неки проблем. „Медијска артиљеријска припрема“ код народа за промену Устава је одавно почела са „праведним тежњама да се исправе грешке у Уставу“ као што је број посланика који је превелик и који треба смањити. Медији већ годинама плански објављују извештаје како су плате посланика огромне, како се не појављују на заседањима, како добијају дневнице и колико користе привилегије једући скоро бесплатно у скупштинском ресторану (делује смешно и глупо, али народ је уредно обавештен о ценама ручка у скупштинском ресторану – које су мизерне). Број посланика је записан у Уставу и ово је само једно од питања које ће се лако медијски „разгорети“ када дође време за промену Устава, да би се одвукла пажња народа. А таквих питања је на десетине.

Проблем је до сад била дво-трећинска већина у Скупштини. Сада, када је „Москва“, својом подршком Српској народној партији Ненада Поповића, помогла да се део њених „проруских“ гласова „прелије“ проевропској већини, и сада када је својим „издашним потписивањем Споразума“ са сваким кафанским друштвом које је основало „про/руску странку“ и дошло у Москву да нешто потпише, сада када је „Москва“ расула патриотске проруске гласове – сада више и није тако тешко наћи у Скупштини ту фамозну „еврофанатичну“ дво-трећинску већину за промену Устава. Јер је сада проевропски диктатор Вучић легално добио могућност да као Гуливер у Лилипуту окупља мале партије по потреби за одређене задатке, а што ће бити јасније на следећем нивоу.

Шести ниво је већ пикантерија за „теоретичаре завере“ али потпуно реалан и очигледан: Александар Вучић као формално-правно неприкосновени господар Србије, до крајности послушан Западу, а при том и врло интелигентан човек добија нову улогу – режисер у луткарском позоришту. У Скупштини Србије сада има апсолутну већину и има на избор подоста много мањих партија жељних власти и самопромоције. Може да влада сам, а може понеког и да „припусти на власт“ по жељи и потреби. У ранијим сазивима било је повуци-потегни око већине, било је преговора, мењања фотеља са социјалистима... сада све то више није потребно. Вучић је отворено пре избора рекао да ће и у случају да има већину – укључити мање партије у власт. И сада почиње чисто политичко-калкулантска „игра“ Вучића са колегама, далеко од очију јавности. Разним могућностима које даје власт – може да практично мења те партије и њихове програме. После неколико месеци или годину-две, вероватно ће добар део партија „играти како он свира“ јер – то је „ионако народ већински изабрао“. Не само да су ови избори изгубљени за српски народ – већ врло вероватно да ће и већина ових партија које су сада мањина у Скупштини до следећих избора бити део „либералног циркуса“ (везана за главне прекоокеанске наручиоце компромитујућим материјалима и разним аферама). Преко-океански режисер је „делегирао“ рад на терену (повлачења конца на којима играју послушне српске  политичке лутке) добром и послушном ученику. Американци, па чак и Европљани иду у други план и у окриље сенке: на сцени је њихова лутка која игра са другим мањим луткама.

Ту долазимо до следећег седмог нивоа: Вучић и његова партија су потрошна роба. Само наиван човек који не слуша шта људи причају може да помисли да су ови избори заиста били „Вучићев покушај да распише изборе када је јак“. Пре избора Вучић је јасно рекао зашто расписује изборе: предстоје тешке одлуке. ММФ је јасно презентовао списак захтева који треба да буду исуњени, ЕУ је јасно и експлицитно доставила списак својих захтева (не коначни списак већ само за наредни период). Конкретно – следе велика отпуштања, стотине хиљада људи ће остати без посла, много, много предузећа ће или бити угашено или продато, отприлике се може наслутити шта ће бити са курсом динара, реформа „јавног сектора“, доношење свих могућих закона које је ЕУ већ припремила (често чак и на српском и ћирилицом да не буде забуне и промена у превођењу), вероватно је „наручено“ и отварање питања Војводине и Рашке области (можда чак и федерализација Србије – кад се већ мења Устав), ... Све ово ће Вучић у наредном периоду морати да „одради“. И не само да одради: он ће организовати по потреби и друге партије да учествују у томе, кад му и колико му буде требало.

Није Вучић расписао ове изборе. Ове изборе су расписале Вучићеве англосаксонске газде и он ту није ни имао избора.

А после? После ће „нестати“ како је и створен – медијски. То је једна од улога која му је намењена овим изборима: васпитати и припитомити што више старих, окошталих или младих тек проклијалих партијца, левих, десних, проевропских или проруских,... Све ружно што ће се догодити у наредним месецима и годину-две, „отписаће се“ на „Вучићеву диктатуру“ и неке друге партије ће бити медијски подигнуте за следеће изборе. Зашто? Зашто би Запад мењао „тим који добија“? Ако све уради, можда, му се смилују и оставе га на овом „малом феуду“ и убудуће (тако вероватно он и мисли – да ће га вероватно оставити на згаришту бар као ноћног чувара). Али то није тако. Тако Америка не влада. Англосаксонска логика моћи је неумитна: тај који је урадио наручен посао рушења и разграђивања државе мора отићи и печат његовој владавини се мора ставити од стране његових наследника. И следећа власт мора наставити бар мало даље, бар „ратификовањем“ одлука које је донела претходна. Тако је било и са Демократама својевремено када су свашта потписивали по Бриселу: они су потписали шта је требало, пренели питање Косова са ОУН на ЕУ,... али да би све било „зацементирано“ морали су да оду и да следећа власт (Вучићева) настави. У сваком случају: нема повратка. Прође деценија и више, држава се разгради а нема „народне револуције“ која ствари може вратити на старо. Није била једна власт која је урадила све лоше.
Исто чека и данашњег „победника“ на изборима: ово је највероватније последња победа Александра Вучића.

План му је већ сачињен и достављен, он има само у наредним месецима да „ради“ и кад заврши – оде или у пензију или у „легенду“ (За случај да као Зоран Ђинђић на пола пута до кланице схвати да уопште није режисер у луткарском позоришту већ само једна, можда и највећа, али само лутка на концу па крене да се „окреће српским интересима и Русији“ – наћи ће се снајпериста да га пошаље у легенду.)   

Осми ниво је релативно нова техника „креирања русофилства“. У суштини техника је стара, али је овде прилагођена Србији са ослонцем на руску дезорганизованост. Суштина је да се „попуњава политички спектар“. По идеји политичка сцена би требало да буде попуњена целом палетом партија –лево, центар, десно. Тако да све што „политички инжењери“ нису или сами креирали или подчинили својој управи – остане ван „пристојног спектра“. У Србији је протеклих година тако формирана СНС на десном центру и после избора полако премештена у центар, што мењањем политике, што креирањем партија и покрета десно од ње. За ове изборе је специјално за Србију опробана мала модификација (такорећи „нови модел за српско тржиште“): хипер активно креирање проруских партија и покрета. Клица је пала на тако плодно тле, помало и са мером нађубрено „новцем без порекла“ да је уследила права експлозија на „проруском“ делу политичког спектра. Поред тога што су се „патриотски и проруски гласови“ расули, новопечени русофили су се и свађали и блатили међусобно добар део кампање тако да су делу бирача и огадили „проруску идеју“ што такође није за бацање. А ова техника ће вероватно бити и убудуће коришћена на другим меридијанима: вероватно је и за саме Англосаксе било пријатно изненађење колико подршке за све и свашта може да се нађе у Москви код необавештених чиновника! Не би ме чудило да се ускоро појави неки нови CANVAS (у шта се претворио ОТПОР који је срушио Милошевића) и крене да „обучава“ разне младе политичке лидере из разних држава: како основати проруску партију и замајавати Москву и своје проруске бираче. У суштини треба погледати истини у очи: у последњих годину-две створена је МРЕЖА патриотско-проруских организација у Србији. Пошто је очито да их «Москва» није нити стварала нити финансирала нити их сада курира већ се само наивно са њима фотографисала и потписивала «Споразуме о сарадњи» - јасно је да је ово део МРЕЖНОГ РАТА против Србије и Русије. (Али о томе подробније у следећем чланку.)

Девети ниво је такође новина: жене! Ово су први избори у Србији са тако великим и нападним учешћем жена у политичком инжењерингу и циљаним нападима на женски део бирача позивањем на њихова права. И раније је било жена у политици али нико од тога није правио „борбу за права“. У овој кампањи одједном је поред политичке оријентације постало важно и како се односиш према женама. И што је најважније: овај синдром је лансирала владајућа партија, а прихватиле су га и све остале партије – сем часног изузетка Српске радикалне странке. По обрасцу који је описан у шестом нивоу: по диктату својих режисера, локални режисер већ почиње да васпитава нове партије „политичкој коректности“. Неколико партија има жене као председнике, а оне партије и покрети које су „хендикепиране“ мушким руководством, биле су принуђене да нападно истакну у први план разне „женске комитете“ или „секције жена“.... Ова тенденција ће се вероватно наставити даљим прилагођавањем српских политичких актера америчком поимању демократије: у политици ће се појавити и инвалиди, обојени, „сексуалне мањине“, стари, болесни од СИДЕ и ретких болести,....

Вероватно постоји и десети ниво: шта после Вучића? Па може се рећи да Вучић већ сада у недрима гаји и члана Трилатералне комисије и жену и мајку и потпреседника,.... Зорану Михајловић. За годину-две вероватно ће се десити исти такав „разлаз“ какав је он имао од свог „политичког оца“ Шешеља, врло брзо ће Зорана израсти у самосталног политичког великана и формирати своју партију, наоко чисту од свих „Вучићевих грешака“. И ето нама следећег победника на изборима за „чувара рушевина“ каква ће Србија тада бити.

За крај се може једино рећи: ја нисам нарочито маштовит човек. Ваљда једино зато не могу чак ни да замислим гору ситуацију од ове у којој се Србија нашла после ових избора.

*Текст је оригинално објављен на руском језику, http://www.izborsk-club.ru/content/articles/9140/