Поглед од споља
Дуготрајни, вишедеценијски боравак и рад у иностранству неповратно мења личност, њену опажајност, укусе и однос према сопственој и страној баштини, култури, митовима, политичком погледу на свет, религији, економији и друштвеном уређењу. Стари ставови бивају умногоме измењени или потпуно одбачени, замењени новим ставовима о свету око себе и сопственој улози у њему, претходном друштвеном окружењу из кога смо потекли као и друштву у које смо дошли као већ обликоване личности, али које је постепено утицало да изменимо наше вредносне судове.
Тај процес траје деценијама и своди се на свакодневно преиспитивање сопствених одлука. Неки од тих вредносних судова које смо донели са собом, као одећу у коферима, успевају да се одрже у времену, некада и очврсну, док друге заувек одбацујемо. Има истине у томе да се обескорењени, необразовани и материјализму склони људи лакше асимилују од укорењених, образованих и духовних. Такви, обескорењени, по правилу покупе оно најгоре из оба друштва. Када се особа географски удаљи из матичне средине, научи стране језике и упозна нови круг познаника, колега и пријатеља, са те дистанце може боље да сагледа добре, али и рђаве стране сопствене земље и народа. Док смо у сопственој земљи, ми многе од тих аномалија не да не примећујемо, већ их неретко сматрамо нечим што је позитивна тековина наше културне баштине.
Србија од споља делује као лудница отвореног типа где су најгласнији и најпоштованији они, који би требало да буду на потпуној маргини, а у неким случајевима у лудници или затвору.
Вечити предизборни и постизборни протести, изборна кампања која никада не престаје, одрасли људи који лупају у шерпе и дувају у пиштаљке, студенти који деценијама студирају користећи сваку прилику да демонстрирају, сулуди пензионери који гласају за оног ко им да литар уља и кило шећера, којекакви аналитичари који никада ништа не погоде, те једни те исти политички прваци који силазе са сцене једино због смрти (природне или насилне). Читав тај циркус делује још смешније и још апсурдније када се посматра од споља, са безбедне дистанце.
Јер свака нова генерација већа је дегенерација. Систем негативне селекције установљен доласком комуниста на власт непогрешиво на површину избацује најгоре из народа, а онда они са собом вуку своје полтроне, своје имитаторе, обезбеђујући довољан број медиокритета и за наредне генерације. Са друге стране, они који имају шта да кажу упорно се гурају у страну.
Србија је одавно склеротизовано, кастинско друштво, а срећа у несрећи је што је наталитет низак, иначе да Срби имају по десеторо деце, не би нико могао да се запосли у својој струци од ових везароша и повезаних са кастом на власти. Лекари наслеђују лекаре, глумци глумце, режисери режисере, сликари и вајари сликаре и вајаре, полицајци полицајце, шминкери шминкере. Никоме (осим најносталгичнијих) се не враћа у такву средину где су карте одавно расподељене и где не би могао не да просперира, већ да физички преживи у веома скупој држави са комично ниским приходима.
Стиче се утисак да највише успевају пословично корумпирани политичари, порно-естрада и експоненти домаћих и страних безбедносних служби. Ко не припада неком од тих кланова може бесконачно да тавори или да емигрира.
Они који су одавно напустили Србију, или периодично обилазе своје родитеље, родбину и пријатеље, или им је одавно све јасно да немају жељу да изблиза виде колико је то друштво упропаштено, а колико су некадашње комшије, школски другови и познаници пропали.
Да је ситуација другачија и да су људи који тамо живе национално и друштвено свеснији, не би на сваким изборима највише гласова освајале најштетније и национално најнеодговорније партије предвођене корумпираним вођама.
Зло не би изнова и све убедљивије побеђивало да се систематски ради на себи, па тек онда на утеривању других у ред. И ту центар декаденције није Београд, већ је пропадање захватило све српске земље без изузетка, што додатно отежава процес оздрављења нације, ако је уопште могуће обновити српску државност без директне спољне интервенције.
Када се све сагледа од споља, ситуација је много гора него што је изгледала пре 30 година када је Србија ушла у период бурних друштвених промена. Том паду (пре свега моралном) не назире се крај, јер не постоји нико у том друштву ко би повукао ручну кочницу, нити су страни центри заинтересовани да делују у том правцу.