Опасност од научног кретенизма

Гомез-Давила, колумбијски филозоф и афористичар је написао да наука обмањује на три начина:

“Претвара своја правила/предлоге у норме, диви се својим резултатима више него својим методама и ћути о својим сазнајним ограничењима.” [1]

Да почнемо са тим: наука не само да преноси садржаје и накнадно их уграђује у слику света, него може да ствара и обмане, илузије или омашке у перспективи . Обичном човеку се чини тешко да сажваће такву тврдњу: резултат научне теорије се пролазнику на улици представља као закључак и утврђује се као неоспорна истина. Научна теорија или научни исказ су истинити зато што су научни.

У стварности, ово је промашај већ на првом кораку: грешка због извртања. У ствари, модерна наука је рођена у 17. веку и изнад свих метода је: њу карактерише управо метода, не садржај. Наука, заправо, вештом методом контроле и лажирања, тежи (или би требало) да непрестано надилази свој садржај – и, у већем делу своје историје је то и чинила. Ништа не може бити ненаучније, него историјске и контигентно приписане садржаје сматрати коначном истином, описом “стварног” света (иако тврдња да је теорија успешна, bona fide, јесте легитимна). Са друге стране, просечног и полу-културног, више занима масовна култура која му омогућава општу слику света у коју пре може да углави своју потребу за извесним, него процес експерименталне контроле, суштина научне праксе која извесност разликује од других језика и других облика дискурса (метафизика, вера, филозофија које, ипак, имају методолошке критеријуме). Међутим, наука је екперименталну процедуру учинила својом робном марком, поред претпоставке да је ова особина (експериментална процедура) гарант објективности и “анти-догматизма”. На одређеном историјском нивоу, посебно након противреформације, она је упражњавала анти-догматску и револуционарну друштвену улогу. Насупрот томе, полу-култивисани данас теже претпоставци о конвенционалном прихватању научних резултата и то у идеолошком кључу: да задовољи потребу да се држи истине, која је истовремено и потреба за извесностима.

Још једна когнитивна искривљеност просечног човека који је удивљен у науку, јесте став да су научни резултати „нормативни“: научни дискурс је у ствари описан, а не нормативан и није могуће логички дедуковати императивне закључке из описних премиса („Хјумов закон“). Само крајње произвољан став може довести до тога да се друштвени и културни етос заснива на интелектуалној операцији која је, напротив, описна.

На жалост, готово потпуно одсуство раширене епистемолошке културе је дозволило искривљен, чак “идеолошки” поглед на науку: на пример, кривити алтернативне теорије, које су, заправо, неопходне науци сâмој, које се у многим фазама заснива на надметању двеју алтернативних теорија (нпр. корпускуларна теорија против таласне теорије светлости, итд.), оптужбе и порицање оних који постављају питања о методи за одређене резултате, збрка – на пољу медицине - између ваљаних резултата и пуког фармацеутског маркетинга, представљање економских и монетарних теорија као да су једине могуће озбиљне и, тако даље.

Данас знамо да, у масовној култури, научни садржаји имају велики значај у дефинисању слике стварности коју човек негује. Проблем је у томе што је сâма слика коју просечан човек има о науци искривљена. Често се заборавља да је научни опис једноставна теорија, да то није стварност, већ покушај да се стварност опише. Успех теорије је нешто што је за обичног човека тешко разумљиво, утолико више што је његово искуство далеко од лабораторије или академске институције. Овај привремени успех не подлеже само пуким алгоритмима, већ и људској логици, друштвеним интересима, остракизмима и политичким, друштвеним и економским факторима. Или недостатак постаје одлучујући за побијање теорије или о недостатку који чека објашњење, не одлучује алгоритам, већ пракса и конвенцијама научног тела. А често се овај део поткрепљује психолошком, личном динамиком, итд – и, то толико, да је за промену парадигме понекад потребно  барем генерацијско преокретање академске класе - како је о томе учио историчар и филозоф науке Т. Кун – а не, "експеримент".

Данас се полуписмени, често упорно, држе идеолошких убеђења која представљају оквир садашњег стања у природним и друштвеним наукама. Они чак ни не знају да историјски тренутак, у коме живимо већ деценијама, опасно угрожава слободу и независност научног истраживања до те мере, да прети његовом опстанку. Само треба помислити на текуће медицинске, биолошке, климатске или теорије о околишу – далеко су од тога да су чврсто поткрепљене. Иако шепају на конкретном нивоу, већ деценијама се снажно одржавају на „званичном“ нивоу, зато што служе дневном реду глобализма или неким интересним групама.

Ослањајући се на научну теорију, без истовременог разумевања њене методолошке природе је издаја науке сâме: претпостављају се особине идеолошког процеса идентификације, који се, у овом случају, поклапа са некритичким „конвенционализмом“ просечног човека. Обичан људски приступ стварима се придодаје, чак и у политичком смислу, фанатичним процесима против „научника-дисидената“ (присталица легитимно конкурентних теорија), на исти начин, како се означавају, на пример, политички противници. Политизација теоријски неутралнијих тема, попут природних наука, такође је део овог застрањивања. Све ово, у такозваном јавном мнењу, ствара феномен правог научног „ирационализма“ који, истовремено, поприма аспекте трибализма и нео-примитивизма (А. Сен, који је добио Нобелову награду за економију, сковао је категорију „рационалне будале“, која се делимично преклапа са овим процесима). Истовремено, постоји вера у  „стручњаке“, неомистичне фигуре псеудо-иницираних, чија стручност искључује сваку могућност расправе профаних, који морају, са уважавањем и поштовањем, прихватити закључке које „дели“ такозвана "научна заједница".

Готово да ништа не значи продубљивати ову тему - да ли се ти закључци заиста и колико деле – а, посебно ако се признање таквој Скупини познатих великана (заиста често стварних звезда) одаје на основу скрининга који спроводи штампа, уместо да то раде, барем академици. Баш као што данас видимо да су слобода штампе и информације угрожене (условљене монополом друштвених мрежа и једних те истих конвенционалних медија). Ипак,  тај ризик утиче на научну комуникацију.

Већ смо, не тако давно, о питањима која би исправна епистемологија могла да реши, видели ставове научног ирационализма: на пример, наводна „научна“ природу марксизма (било је оних који су социјализам сматрали науком) или научни статус психоанализе. Такви партизански феномени, који превазилазе једноставни сцијентизам (тј. тврдњу да је научни дискурс једини исправан и могућ опис стварности), намећу још погубнији културни аспект: савремени човек ризикује чак и да своје научно уверење уложи у научне теорије, које би могле да буду и застареле или их се може оспорити, али су друштвено и политички одобрене, на основу разлога који никакве везе немају с апроцесом сазнавања.

На рубу смо да хорор склизне у гротеску. Опасности од научног ирационализма су типичне за нашу еру, можда и много више него у другим ерама и прошлим временима, када је слобода мишљења била мања, а искреност и интелектуална строгост веће.
Разумели смо да је у овом тренутку неопходно приближити широку јавност темама филозофије науке, методе, ограничења научног дискурса и односа између њега и других знања, других структура мишљења.

[1] N. Gómez Dávila “Escolios a un texto implícito” - 1977

***********************************

Превод са италијанског на енглески: Костантино Ћеолдо

Извор