Помрећемо од науке

Из савремене науке, која је настала као реакција одоздо на неупитне истине Светог писма, сада су уклоњене сумње које долазе управо одоздо; неуморна војска теле-евангелиста ју је уздигла до нивоа недодирљиве вере. Зато је данас неопходно бранити науку од ње сâме, од намере да се претвори у теолошки скуп, стран друштву и нетолерантан према демократској контроли.

Омар Бредли је био један од највећих америчких генерала из прошлог века, а можда и најдуговечнији: преминуо је скоро у деветој деценији, у априлу 1981. године. У говору из 1948. године, Бредли је рекао: 

“Имамо много научника, али мало божјих људи. Разумели смо мистерију атома и одбацили смо Беседу на гори. Свет развија геније без савести.”

У оваквим речима је лако увидети обим технолошког масакра, какав је Други светски рат био – атомска светлост која је потресла Опенхајмера до дубине његовог срца: “Постао сам смрт, уништитељ светова“, рекао је овај физичар испред нуклеарног теста Тројство, првог у историји. Међутим, у Бредлијевом говору постоји нешто што превазилази пацифизам и чини га немогућим, данас готово јеретичким: непосредна оптужба науке као институције. Не као генеричке обскурности, већ упозорење да наука сâма по себи није довољна - без вере, етике и друштвене структуре којој треба да полаже рачуне, наука представља опасност за човечанство.

Друга времена: незамисливо је да би данас национални ауторитет рекао у јавности да има превише научника. Једино се може рећи да су фондови за истраживања недовољни, чак и ако то каже онај ко је владар и ко би имао могућност, али не и намеру, да интервенише у вези са тим: плаћање надокнаде политички коректном и без анализе илузорној јавној потрошњи. Жеђ за технократијом наше позне модерне – посебно типичне за губитнике на изборима - достиже нестварне размере када је наука у питању, до те мере да су преостале само две категорије које ће проблематизовати ово питање: прва, састављена од све маргиналнијих филозофа, склупчаних у рушевинама Франкфуртске школе, међу сегментима двадесетовековних  размишљања о техници и биополитици; друга, која је карневал теоретичара завере, анти-ваксера и становника равне Земље. За све остале, добре људе, “грађане заслепљене поштењем“, наука је mysterium fidei о којој се не може расправљати изван лабораторије.

Али управо усред велике епидемије, догађаја који ће више културолошки него биолошки обележити наше животе, морамо настојати да денунцирамо науку и спасимо је заблуде свемоћи, према којима очајно становништво и политика без одговора ризикују да је погурају - баш као што су либерални католици желели да ослободе ултрасветску Цркву од мамца привремене моћи. Пођимо, примера ради, од ситних медијских двобоја чији смо сведоци -између вирусолога - Буриони против Гизмонда, Буриони против Тара, па до најзначајнијег међународног сукоба између нобеловца Лука Монтањијеа и великог дела научне заједнице.
Монтањије тврди даје вирус Sars-CoV-2 створен вештачки: слаба хипотеза, заснована на необјављеном личном истраживању и на студији неколико индијских истраживача, коју су они касније повукли. Без обзира да ли је Монтањије у праву или не, огромна мобилизација научних удружења и медија против француског лекара указује на посебан став који  новинарство (а и друштво у целини) гаји према науци, о чијој је непримерености још пре седам година за Гардијен говорио палеонтолог и уредник часописа Природа (Nature), Хенри Џи.

“На телевизијама се, према научним програмима, гаји иритирајуће поштовање. [...] Расправа и неслагање нису само забрањени, већ и незамисливи. [...] Можемо само да седемо и гледамо без разумевања. [...] Научници, или они који се издају за научнике, тврде да су готово религиозни ауторитети. И, као што зна свако ко се бавио религијом, на овом подручју нема критике, постоји само богохуљење.“

“Да би ме казнили због презира према ауторитету – каже Ајнштајн – од мене су начинили ауторитет”. Иронија је да су из модерне науке, настале као реакција одоздо на неупитне истине Светог писма, сада уклоњене и сумње које долазе одоздо. Да би се разумело у чему је грешка, потребан је добар водич о томе како наука делује, па ће читалац опростити мало педантерије.

Експериментално истраживање на основу било које хипотезе или дисциплине, даје статистичку вредност, традиционално означену словом П; број једноставно указује на вероватноћу да се резултат случајно догодио. На пример, да је патологија назадовала сâма по себи, а не због лека: што је обимнији експеримент и што се више пута понови, већа је вероватноћа да је резултат случајност. Вредност П се никада неће ресетовати, те би, на теоријском нивоу, целокупно наше знање од Галилеја до данас, могло бити погрешно - што је прилично невероватно, али и довољно да термин „научна истина“ постане апсурдан, без обзира што се на њега често позивају када желе да умртве дебату. Све је лепо повезано, рећи ћете – и, то би заиста и било тако, када не бисмо имали разлога да верујемо да се поступак стручне рецензије, на основу научних публикација, често и смишљено заглави.

Џон Јоанидис је 2005. године објавио, сада већ класичну студију, раскринкавајућег наслова: “Зашто је већина објављених истраживања лажна” [2]. Јоанидисова анализа обелодањује проблем, кога су сви научници свесни – а, о коме научни групији обично не говоре: о такозваној кризи репродукције. Ако је проценат научних студија, које је немогуће поновити толико висок – разлози су системске природе: пре свих, катастрофична парадигма, објави или нестани, због које су истраживачи стално на готовс да производе резултате све време. Уз лоше последице по квалитет иде и низак кредибилитет многих научних часописа; у неким случајевима се ради о директним преварама, када су научници у служби економских или политичких интереса, као што је био случај са дуванском индустријом.

Постоји, међутим, још један, пролазнији елемент, за који су непосредно одговорни новинари и научници који га шире: тежња да се некритички потврди тренутни академски консензус. Монтањије, Вејкфилд, свако ко предлаже хетеродоксне идеје - разумљиво је - прогони се у готово инквизиторском маниру и предмет је највеће могуће сумњичавности; ако делић ове строгости применимо на мање контроверзна истраживања, схватићемо да су подједнако разводњена.

Професор психологије и професионални разбијач лажних хипотеза, Ричард Вајсман, пре једне деценије је изјавио [3] да су истраживања на пољу парапсихологије достигла квалитативне стандарде свих других области науке, али, с обзиром на револуционарне могућности субјекта истраживања, резултати остају недовољни.

Становиште здравог разума, засновано је на ставу Карла Сагана да “изузетне претпоставке захтевају изузетне доказе“, али се може оспорити на узнемирујући начин: заиста се студије које су у техничком смислу чврсто засноване, као оне о телепатији и хороскопу, јавности саопштавају као откривена истина, само зато што су ближи мејнстриму?

Колико год смешно изгледало, аларм који је упалио Јоанидис,указује да се управо о томе ради. А, то је тако и, уз сво дужно поштовање према нашем ратоборном Бурионију, наука није само демократска, него са демократијом дели и најгору особину: тежи да вредности идеје мери обимом аплауза, како каже Николас Гомез Давила. Публика је малобројна, али механизам је исти: о томе сведочи мноштво историјских примера, од универзалног супротстављања академског света идеји континенталног заокрета, коју је предложио Алфред Вегенер, до уводника којим је Џон Мадок у часопису Природа (Nature) [4] прогласио теорију Великог праска филозофски неприхватљивом јер је исувише подсећа на библијско Постање. И, очигледно је да је тако: наука напредује, како наглашава Томас Кун, када је обим прикупљених доказа довољан да стару генерацију научника, са све њиховим предрасудама и каријерама заснованим на одређеном погледу на свет, истера из ровова - ”Од сахране до сахране“, да парафразирам Макса Планка. Док су новинари, рекламери и научници, затровани престижом, заговарали безупитан ауторитет науке, они су јој истовремено одрицали њену велику гносеолошку предност: могућност да себе види као променљиву и да се самопоправља.

Права трагедија, посебно у земљи [Италији] која често склизне у манихејство попут нашег, јесте што је научни дискурс у јавности постао борба у блату у којој учествују неки ликови са медија, неуки и неупућени у епистемологију. Познати [професор] Буриони [5], који шири сирови позитивизам 19. века је илустрација онога што је Пол Фајерабенд написао 1975. године:

“Нема знања без хаоса. Нема напретка без честог преиспитивања разума [...] Стога морамо закључити да, у оквиру науке, разум не може и не треба да влада над свиме и треба га често  побеђивати или уклањати у корист других нивоа сазнања. Не постоји чак ни правило, које важи у свим околностима и не постоји ништа на шта се човек увек може позивати.“

У знању постоји сложеност, која се обично изгуби у мрској пракси минирања и презиру упућеном не само оном другом као саговорнику, већ и сâмој идеји да, поред норме, постоји и Други. Тако Други нестаје у култу лењих и приглупих стручњака, у коме су ослобођени од мишљења, а тиме и онеспособљени, говорећи језиком Ивана Иљича; са друге стане, слепа вера се одбацује као гангрена, а јавност, којој су ускраћени увид и дијалог, завршава у милости или немилости било ког шарлатана са маргина научне заједнице. Данас је много неопходније науку сачувати од ње сâме, него од ‘анти-ваксера‘, сачувати је од тежњи да се претвори у конгрегацију теолога, искључених из друштва и нетолерантних на демократску контролу. То се може учинити тиме што се полаже право на грешку, која постаје извориште нашег сутрашњег знања, без страха од јереси Толстојевљевог Константина Левина: „Мој главни грех је сумња. У све сумњам и увек себе ухватим како сумњам.“

[1] https://www.theguardian.com/science/occams-corner/2013/sep/19/science-religion-not-be-questioned 
[2] https://journals.plos.org/plosmedicine/article?id=10.1371/journal.pmed.0020124 
[3] https://www.academia.edu/19931575/Review_of_Parapsychology_A_Handbook_for_the_21st_Century 
[4] https://www.nature.com/articles/340425a0 
[5] https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/65/Roberto_Burioni_2017.jpg/330px-Roberto_Burioni_2017.jpg 

*******************************
Извор: https://www.lintellettualedissidente.it/controcultura/societa/moriremo-di-scienza-religione-medicina/