Новогодишњи 'ватромет' у руском Београду

Први пут видевши студенте из екваторских земаља и тропских климата како истрчавају из домова да би ухватили пахуље длановима, неки заборавивши чак и да се преобују и обуку, брзо сам подлегао тој невиној срећи из детињства, безразложној радости, пријатној зачуђености и излетео из кабинета на улице студентског града. Сцена би била дизнијевска, наравно, али ми смо већ били у руској бајци из које није могао да нас тргне ни експлозивни погодак грудве право у захуктало срце или увећане зенице које први пут уживо виде и осећају снег. Наша оживљена чаробна разгледница била је и водоотпорна и ветроотпорна. Али, није била отпорна на пројектиле са касетним пуњењем, као што ће се показати већ следеће зиме, од 24. фебруара 2022. године, у Белгороду, у Русији.

Да, идила је нарушена, све остало није. Већина иностраних студената и даље долази, учи, упознаје град у којем се ништа и не примећује док нас не тргне експлозија изнад града, стакло које завибрира под налепљеним фолијама да издржи рад ПВО који је срећом делотворан. Нико не истрчава овог пута, иако су сви добро информисани и обучени, свуда су упутства како се понашати, све подземне гараже су отворене да послуже као склониште.

Али, нема мржње. После ракетних напада по којима се понекад може навијати сат, са колегама, само ћемо прокоментарисати западне или руске ауторе који су давно упозоравали на овакав сценарио пишући (гео)политичке бестселере, или ћемо покушавати да нађемо разлике у војним наступањима и одступањима на граничној територији сада, и у Другом светском рату, још увек безуспешно прогнозирајући крај специјалне војне операције, никада не доводећи у питање исход, само тачно време завршетка. Ноћу је нешто другачије, као што ноћу увек све и јесте. Ако преспавате експлозије, тек ујутру ћете телефонирати пријатељима или родбини, или ћете због несанице кроз прозоре гледати ватрене трагове лансирања на ободима града. Осећаћете се чудно када то снимите телефоном и упоредите са туђим снимцима већ сутрадан. Чудно, да, и можда нервозно, да, али мржње нема.

Кренућете затим у набавку. Пред тржним центрима паркинг је препун, препознајете украјинске таблице на ауту паркираном поред другог аута на којем је налепљено огромно „Z“. Кока-коле нема, McDonald's је затворен, можда још неколико светских брендова не пронађете, све остало ћете пронаћи, све што помислите, у широком спектру цена. У повратку одморићете уз еспресо у кафићима који су сви отворени, и сваки следећи који откријете је лепши од претходног. Иако не раде Facebook, Twitter, Instagram, сви гости су конектовани не испуштајући телефон из руку. Неки од њих су српски студенти који демантују светске медије забринутим родитељима који су их управо позвали. Али, нема мржње. Људи брину, људи не мрзе.

Прекопута вашег омиљеног кафића је парк у којем су поред стаза нанизане плоче са именима људи које су нацисти спалили живе. Много их је. Превише. Питате се да ли су родбина девојци која вам сече медовик уз наручену кафу, или можда човеку који у трегер мајици на тераси оближње зграде непомичан пуши, уклопљен у све остале димњаке као да је нацртан. Прислушкујуте разговор за суседним столом, тема је наравно само једна, информација о тој теми је небројено много. Чујете како и ниси прави Белгородец, ако немаш рођаке у Харкову. Чујете и како се неки од њих више не могу јавити телефоном, чујете за хапшења, сахране, избеглиштва, топове у кућним двориштима, прекинута пријатељства, одрицање од крвних веза, разводе бракова, распад породица и фамилија, нагло сиромаштво, и смрт. Али, не чујете мржњу. Патњу, да, очај, да, разочарење, да, пренераженост, да, али мржњу не чујете. Људи брину, људи не мрзе.

Ако вам се живот на граници, ипак, учини претежак, држава ће вам у оквиру међурегионалног програма понудити пресељење под одређеним условима, који се углавном тичу деце и социјалног положаја. Нико вас не спречава да одете, било где у држави или ван државе, уколико не припадате осетљивим безбедносним групама. Нико вас неће терати ни да помажете, али за то нема ни потребе, много је организованих волонтерских група, свако ће сам дати колико и шта може, плету се чарапе, скупљају хигијенска средства, неко даје новац, неко даје радне машине, неко даје смештај, неко даје крв, нико не тражи.

Нова година је почела, без снега смо у Белгороду, ипак сви се труде да насликају што лепше своје разгледнице и честитке. Овде свако мора добити поклон. На билборду уместо Деда Мраза који нуди кока-колу, светле у пуном колору слике локалних хероја, војника, болничарки, именом и презименом. Неколико метара даље на спомен-обележју исте такве слике само црно-беле, од пре 70 година. Човек не може, а да се не запита, осим технике и технологије, шта се променило? Одавде нико није нападао, само се бранио. И нема мржње. Само задатак који мора да се обави.

(др Немања Вукчевић је доцент на Катедри за међународне односе и политикологију, Белгородског државног националног истраживачког универзитета у Белгороду у Русији)