Не кривити Русију за инвазију

Рат у Украјини је створио осећај свеобухватне ревизије америчке спољне политике од напада 11. септембра, који је америчкој глобалној мисији дао нови живот и утро пут равноправном стратешком односу са савезницима и противницима. Мада, западни медији виде руску инвазију на Украјину и у томе прилику да Сједињене државе ојачају везе са Европом и продубе везе са азијским савезницима, као и да поново ускладе сукобе са ривалима као што су Кина, Иран и Северна Кореја.

У месецима након разочаравајућег повлачења Сједињених држава из Авганистана, нова збрка са Русијом је дошла, уз највећу патњу и уз унутрашња превирања, који су приморали Сједињене државе да дефинишу своју моћ и промене спољнополитичке принципе. Бењамин Џ. Роудс, бивши саветник за националну безбедност у Обаминој администрацији, каже: „Дефинитивно улазимо у нову еру. Последице рата против тероризма после 11. септембра су за нама. Не знамо чак ни шта је следеће што ће се догодити." Амерички званичници су, последњих недеља, давали саопштења као након терористичких напада 2001. године. „Слободни свет се окупља“, рекао је Бајден. Фраза подсећа на изјаву Џорџа В. Буша да се „цео слободни свет“ окупио у рату против тероризма. Али, овај фрустрирајући Бајденов позив је имао сврху да кинеског председника Си Ђинпинга држи подаље од руског председника Путина. Тешко да ће овај испразни напор утицати на дипломатске и економске правце кинеског председника, који је решио да развали западне санкције Русији.

Израелски лоби страхује да ће поновна усмереност на Европу неизбежно скренути пажњу Сједињених држава са Азије – можда и због ракетног напада на амерички конзулат у Ираку. Израелска влада се, као и остатак света, усмерила на источну Европу, јер би овај рат могао да дестабилизује Европу на такав начин да Израел изгуби средства за опстанак. У Бечу се воде разговори о иранском нуклеарном програму, који је важнији за безбедност Израела, него за безбедност Украјине. Као што европска елита тренутно тражи објашњење од украјинског председника, Зеленског, за ескалацију сукоба са Русијом, тако и израелски национални медији траже објашњење за све боље односе Русије и Ирана. Амерички погледи на свет су се мењали након завршетка ратова које су водили у Авганистану и Ираку, а Американци, уморни од рата, поздрављали су предлоге председника Доналда Трампа за смањење војних кампања у иностранству. „Они који су довели у питање НАТО пакт и удружили се да се повуку из алијансе.“ Међутим, председник Бајден је одлучан да реорганизује НАТО пакт зарад надметања са Кином.

Било је и неких значајних изузетака, али „у последњих неколико месеци, без сагледавања било ког алтернативног става на Западу по питању Украјине, општеприхваћено је уверење и мишљење да је за све крив руски председник Путин“. Жалбе немају правну, нити логичку основу; дакле, НАТО и Сједињене државе треба да стану уз Украјину, али када је Русија напала, постојала је запањујућа разлика између исказане привржености Украјини које су показале Сједињене државе НАТО пакта и дипломатског става који је усвојила алијанса. Амерички председник Џо Бајден је јасно ставио до знања да Вашингтон неће слати трупе да се боре у Украјини. Ако се изузме неколико дипломатских тактика, Сједињене државе нису спремне да ратују у украјинском рату. Потврђује се да Сједињене државе немају интереса за рат у Украјини. Русија је, с друге стране, од првог дана јасно ставила до знања да се неће либити употребе силе у постизању свог првенственог циља, а то је спречавање Украјине да се придружи Коноту. Русија се за исти циљ борила и 2014. године.

Велики копнени рат је сада велики изазов за Запад, а одлучност Европе је слаба. Сједињене државе и НАТО у целини су много јачи од Русије у погледу војних способности, але ће јасна разлика у опредељењу једних и других одлучити о победи или поразу. Европа је и даље непоколебљива да Украјина има право да уђе у НАТО и да ће јој чланство (у ЕУ) бити одобрено када испуни критеријуме. Ово није непогрешиви универзални закон који се не може променити. НАТО је могао да избегне рат тако што би поништио своју декларацију о анексији Украјине и Грузије из 2008. године, али није. Несхватљиво је како западни лидери мисле да могу да спрече кризу, а да не дају Русији ништа, у вези са овим кључним питањем. Било би глупо мислити да би председник Путин био задовољан скромним уступцима у замену за постављање радара противракетне одбране или другог наоружања у Украјини. Каквегод да су европске и америчке амбиције о проширењу НАТО пакта, постоје необориви докази да је руско руководство од почетка сматрало да је ширење НАТО пакта егзистенцијална претња по Русију и много пута је изразило своју забринутост. Међутим, сâма америчка безбедносна елита као легитимне претње види чак и мање безбедносне проблеме у удаљеним земљама, али не дозвољава другима да се баве стварним егзистенцијалним претњама.