Националне културе као таоци глобалне поп културе

Култура, посматрана као скуп целокупног наслеђа једног друштва израженог кроз обрасце мишљења, деловања и интеракције међу његовим члановима, представља најзначајнији елемент колективног идентитета датог друштва. Култура је друго име за срж колективног идентитета, свеобухватни појам који спаја традицију, језик, обичаје и све остале одлике које чине одређено друштво специфичним, јединственим и различитим од других.

У политичком смислу, једно друштво које поседује самосвојне културне одлике, јавља се у облику нације - највише идентитетске заједнице која представља темељ и потпору модерне државности. Нација ствара своју државу, како би институционализовала и заштитила свој колективни идентитет, чији је срж култура. Са друге стране, може се десити и да држава створи нацију, односно колективни идентитет као потпору и темељ свом постојању. Она то ради увек и пре свега културним чиниоцима као инструментима, дакле језиком, наметањем вредности, идеја... Једно је сигурно- без нације (како год она настала) нема модерне државности на стабилним ногама, а без културе као сржи сваког колективног идентитета нема нације. Долазимо до закључка да без националне културе нема ни државности, а како знамо да без државе нема поретка, постаје јасно да одсуство националне културе отвара пут анархији, неуређеном стању друштвеног хаоса.

Националном културом називамо културне чиниоце који стварају национални идентитет. Ти чиниоци су различити- језик, традиција, митови, обичаји, уметност, вредности, симболи... Све оно што једну нацију чини оним што јесте и све оно што је чини различитом од свих других нација јесте национална култура. Управо због тога она представља срж националног идентитета.

Напредак човечанства, а пре свега науке и технологије, довео је до све брже размене информација, идеја и добара на глобалном нивоу. Овај процес убрзавања комуникације и умножавања интеракција између различитих делова света називамо глобализацијом. Глобализација као незадрживи и незаустављиви процес нуди бескрајне могућности и као такав неутрални процес оставља избор човечанству које ће од тих могућности одабрати. У том смислу, ефекти које ће глобализација имати зависе искључиво од начина усмерења овог процеса. Да ли ће он бити искоришћен у сврху стварања света интеракције и сарадње различитости, или пак света наметнуте идентичности, у коме је свака различитост убијена, зависи искључиво од његовог усмерења, односно од намера, циљева и мотива онога ко пресудно утиче на одређење његовог смера.

На овом месту долазимо до идеологије глобализма, која заговара управо тип глобализације који подразумева наметање културних, економских и политичких образаца и њихову унификацију у глобализованом свету. Основни циљ ове идеологије јесте да наметнутом идентичношћу, створи такозвано „глобално село“, свет очишћен од сваке врсте партикуларизма и различитости, пре свега колективно- идентитетске. Индивидуа без свести о колективној (националној) припадности, чији је идентитет екстремно индивидуалистички и усмерен ка задовољењу основних потреба и најнижих страсти, „грађанин света“, основни је идеал глобализма. У оваквом свету биле би отклоњене све препреке светској доминацији једног центра, „светске владе“, званичне или незваничне, „сеоске елите глобалног села“.

Ова идеал-типска пројекција можда звучи нереално, као својеврсна теорија завере, међутим до скоро је свет лагано али сигурно клизио ка овом сценарију. Елита Сједињених држава, званична и незванична, почела је да показује снажне тенденције ка преузимању улоге „светске владе“, од Фукујаминог објављивања краја историје. Званична влада Сједињених држава постала је главни инструмент у рукама глобалистичке машинерије. Наиме, након краја Хладног рата и распада биполарне конструкције расподеле светске моћи, успостављен је униполарни поредак, на чијем челу су стајале Сједињене државе као једина светска суперсила, светски хегемон. Са те позиције, влада САД почела је да спроводи замисли глобалистичке идеологије. Светска економска престоница постао је Њујорк, политичка Вашингтон, а културна- која је давала потпору и оправдање за америчку економско-политичку доминацију светом- Лос Анђелес, односно Холивуд.

Културна хегемонија коју је успоставила глобалистичка елита има своје корене много раније од краја биполаризма и огледа се пре свега у стварању глобалне поп културе, а тај процес је почео практично одмах након Другог светског рата. Енглески језик, Холивудски филм, рокенрол и још више други „интернационални“ музички правци који су дошли након њега, „Мекдоналдс култура“ и сви остали културни продукти само су елементи ове глобалне поп културе, односно инструменти за наметање културних образаца. Ствар је у томе да је у току биполаризма домет и одјек ових производа популарне културе био ограничен само на земље Запада, а и сви ови инструменти су ојачавали свој утицај напретком технологије и комуникација. Дошло се на крају до врхунца глобалне популарне културе и њеног утицаја у годинама након рушења Берлинског зида. Преко идеализовања одређених начина и стилова живота, начина исхране, понашања и интеракције, амерички филмови и музика у ствари утичу на свест сваког појединца на планети. Тај утицај и доступност ових садржаја у свим деловима света омогућен је чињеницом да је моћ САД-а била несразмерна у односу на све остале државе света, да су оне (САД) играле улогу сувереног светског владара. Џосеф Нај је добро описао и објасниио ову врсту утицаја кроз свој концепт „меке моћи“. Главна поента је у томе да се много ефикасније моћ може увећати, одржавати и спроводити наметањем културе, што представља облик контроле над мишљењем, него искључивом или претежном применом силе, која може некад бити контрапродуктивна. Наравно, „добра стара примена силе“ увек остаје крајње решење, кад закажу софистициранији методи културне хегемоније, што смо имали прилике да видимо на примеру агресија на СРЈ, Ирак, Либију...

Јасно је, из до сада изложеног, да националне културе као срж националних идентитета, који представљају главни извор различитости и засебности на овоме свету, јесу главна мета идеологије глобализма. Без националних култура нема националних идентитета, а без таквих идентитета нема ни препрека за успостављање глобалистичког идеала- индивидуалистичког глобалног друштва састављеног од појединаца који се не идентификују ни са једним колективитетом, и који су сведени на пуко задовољење својих уских, индивидуалних потреба кроз масовну потрошњу. Националне културе су дакле нападнуте од стране глобализма, односно његовог главног инструмента- глобалне поп културе. Притисак на националну културу у свакој од држава је толики да се све што је домаће и национално у уметности, језику, симболима итд. проглашава парохијалним, заосталим, изолационистичким, док се све то исто увезено са стране, што припада глобалној поп култури представља као напредно, космополитско и модерно. Култура у оквиру једне државе, чак и када је номинално национална, поприма све више наметнутих образаца са стране, у почетку тенденциозно, а касније кад стасају нове генерације одрасле под утицајем такве квазинационалне културе и спонтано. Тако националне културе почињу све више да личе једна на другу, односно на почетни идеал настао обично негде у Холивуду и тако као бледе копије почињу да се стапају у некреативну, безличну масу коју називамо глобалном поп културом. Ово је пут заробљавања и истребљења националних култура као непожељног извора различитости у глобализованом свету унификације и поништавања свих разлика међу људима.

Антиглобалистичка упозорења о уништавању различитости верзијом глобализације наметнутом од стране глобалиста, не представљају пуки романтичарски националистички вапај, већ указују на много дубљи и значајнији проблем. Наиме, како је национална култура у ствари темељ националног идентитета, а нација представља једини темељ и потпору стабилне држаности у модерном свету, везивно ткиво које људе држи на окупу и омогућује њихово заједништво и учествовање у заједничком поретку, без нације нема модерне државе. Како је већ поменуто, без државе нема ни поретка и стање неуређеног друштвеног хаоса јесте извесност. Друга опција која остаје држави чији грађани нису повезани заједничким националним идентитетом, јесте одржавање поретка искључивом и честом применом насиља. Дакле, тиранија или анархија, то су два избора за државу и друштво без националног идентитета као везивног ткива међу његовим члановима. Уколико се сетимо већ неколико пута поновљење ствари да без националне културе нема националног идентитета као таквог, онда долазимо до закључка да управо они који нападају националну културу, гурају стање у свим друштвима ка анархији или ка тиранији. Противници националног идентитета и националне културе још увек нису понудили замену за нацију у виду неког другог кохезионог фактора који ће идентитетски спајати људе на глобалном нивоу и тако учинити могућим хипотетичку „светску државу“ или „светско друштво“. Имајући то у виду, њихово подривање темеља на којима државни пореци широм света стоје изгледају као обична деструкција и уништење стабилности. Нација се показала као успешан кохезиони фактор, везивно ткиво које успева да споји људе и држи их на окупу у тежњи ка заједничком циљу. Свако њено подривање без понуђене алтернативе води свет у нестабилност и неизвесност. А најочигледније подривање нације врши се преко подривања њеног основног елемента- националне културе. Националне културе постају таоци глобалне поп културе а људи широм света таоци глобалистичке идеологије, која не нуди конструктивна решења, већ чисту деструкцију, како је то горе описано.

Борба за очување националне културе тако престаје да буде само романтичарска борба, антиглобалистички револт губитника у процесу глобализације, већ пре свега тежња за очувањем и овако крхке стабилности у свету националних држава. На међународној политичкој равни, та борба се манифестује у јачању других великих сила, пре свега Русије и Кине, као конкурената до скора апсолутно неприкосновеним Сједињеним државама. Постепено растакање униполарности и тенденције ка мултиполаризму у међународним односима представљају основни правац покушаја за спашавање света од тоталне деконструкције националних идентитета и неизвесности и нестабилности у коју би та деконструкција водила. Ствар је у томе да добијањем конкуренције, званична америчка администрација неће више бити тако ефикасан инструмент у рукама глобалистичке елите. Друге велике силе ограничавају моћ Сједињених држава, а пољуљани хегемон неће моћи више тако ефикасно да намеће културне, политичке и економске обрасце широм света. У равнотежи снага између великих сила, смањиће се циљани једносмерни притисак на националне културе па ће оне имати више простора да се за почетак очувају и обнове, а уколико се ове тенденције наставе, могли бисмо да говоримо у некој пројекцији и о њиховом поновном процвату.

Борба за скидање окова глобалне поп културе са удова националних култура није ни лака, нити је резултат известан. Једно је сигурно- националне културе представљају главну брану нестанку држава и поредака какве знамо, односно главну наду за очувањем стабилности и избегавањем неизвесности анархије и деспотизма. Начин на који је то могуће остварити јесте искључиво спречавањем глобалистичких тенденција и увођењем процеса глобализације у неке мирније, хуманије и контролисаније токове, у свету у коме ће националне државе и даље играти главну улогу. Чини се да су мултиполарна кретања у међународним односима управо оно што ће омогућити овакав сценарио.