Многополарни свет и крај окупације Србије и српског Космета

За разлику од деведесетих  година када је свет био униполаран, данас је у многоме чему другачији и убрзано улази у доба мултиполарности. Потпуно другачији распоред снага у међународним односима даје шансу Србији да постави другачију стратегију за очување Косова и Метохије. Стратешко партнерство Русије и Кине и њихова све јача позиција у свету за Србију представљају нову поставку ствари – Србија је и Русији и Кини важан савезник на Балкану. Међутим, за овај нови распоред снага, потребно је створити нову спољнополитичку стратегију, сличну оној о којој је говорио мудри српски дипломата, Милован Миловановић. Он је у свом делу ‘Наша спољна политика’ говорио о потреби стратешког савеза са Русијом и то на начин да Србија своје интересе угради у интересе Русије и да кад Русија ради на остваривању својих интереса, таквим деловањем остварује и српске интересе.

Овакав приступ, данас је потребно спровести и са Кином. Кина је друга економија света, има дубоки уплив у економију и економско стање Сједињених држава, те се поставља питање да ли су Сједињене државе и даље прва светска економија или је то сада само медијска халабука. Кина све више улаже ван Кине, пре свега у Африку и Јужну Америку, а циљ јој је и партнерство са Европском унијом. Главни кинески геоекономски пројекат је “Један појас, један пут” или познатији као “Нови Пут свиле”. План је да један од кракова овог Новог пута свиле иде преко Блиског истока, преко Балкана, према Западној Европи. После куповине 67% акција луке Пиреј на путу за Западну Европу и ЕУ, чији је Грчка члан, Кина сматра Србију за важног партнера на Балкану..

Кинески прeдседник Си Ђипинг је 2016. године посетио Србију и током посете је најављен почетак стратешког партнерства две државе. Почетак су инфраструктурни пројекти, јер је због куповине грчке луке Кини потребна и квалитетна саобраћајна инфраструктура – у том слислу је најављена и изградња брзе пруге од Београда до Будимпеште. За Кину је, такође, важан и Дунав, јер се водним путем, Рајна-Мајна-Дунав долази и до севера Европе, најављена је и градња индустријско-технолошког парка у Београду на левој обали Дунава. Кинеска фирма је купила Железару Смедерево која је највећа у овом делу Европе, а ове године Кинези су купили и РТБ Бор.

Овај кратки приказ кинеског гео-економског плана за овај део света је важан јер ставља Србију у сасвим другачију позицију у односу на садашњу, и у односу на ону, која је преовлађујућа у последњих тридесетак година – посебно имајући у виду очување Космета.

Данас је ситуација у вези сса Косметом лоша, почев од премештања косметског проблема из Уједињених нација  у Европску унију, па све до потписивања Бриселског спорзума – а за све то су заслужни издајници и плаћеници ЕУ и глобалистичког капитала који разарају Србију од државног удара, 5. октобра, 2000. године. Тако данас у преговорима за Косово и Метохију, Србија има против себе и Шиптаре, који су штићеници Британије и Сједињених држава  и Европску унију, која је такође производ глобалистичког капитала. Зато би Србија своју спољну политику требало да усмерава ка враћању косметског питања у Уједињене нације и то је у овом тренутку једино могуће урадити у сарадњи са Кином и Русијом.

Кина је већ почела озбиљније да се бави косметским проблемом, јер свакако не одговара да постоји проблематичан део територије, али и етничка скупина која може да угрожава њене геоекономске пројекте. У том смислу, може се поставити и питање Комбината Трепча – Србији било у интересу да се српска дипломатија позабави идејом о сарадњи Кине и Србије у евентуалном закупу Комбината Трепча, у склопу кинеских међународних пројеката. У Трепчиним  рудницима се још од 13. века копају и прерађују олово, цинк и сребро. Између два Светска рата, ископавања су вршили наши архе-непријатељи и белосветски лопови, Енглези, а у Другом светском рату је за и за енглеске пријатеље, Немце, нацисте, убице и окупаторе, био од великог значаја. У својим најбољим производним данима, комбинат Трепча је запошљавао 20 хиљада људи. Данас је ситуација значајно другачија, прво због политичке ситуације на Косову и Метохији, а затим и због стања опреме која је застарела, комбинат не раду у свом пуном капацитету, тачније ради са минималним капацитетом.

Руски Газпромњефт је купио српски НИС, један крак Турског тока би требало да прође кроз Србију – мада и даље није сигурно да би било ко из српске државне управе смео (због њихових западних шефова), да потпише сагласност за пролазак Турског тока преко територије Србије (коју “западни пријатељи” сматрају својом окупационом зоном, а државну управу Србије сматрају њиховим изабраним окупационим намесницима, који су ту да испуњавају наређења из ЕУ, Британије и Сједињених држава). Јер, Запад се плаши Русије, а свој страх крије иза бизарних претњи Русији и иза глупе реторике.

Зато се Кина може појавити као други важан стратешки партнер, у помоћи Србији да очуа своју државности и територијални интегритет. Иако је Кина у затегнутим односима са Сједињеним државама, тачније, у току је и врста трговинског рата, кинеско-амерички економски односи су толико испреплетени, да им се прави рат не исплати, али ће Сједињене државе, поцепане изнутра, морати кад-тад да попусте пред Кином и њеном паметном спољнополитичком стратегијом. Посртање Сједињених држава, а од скора и Европске уније, могу отворити нове прилике за Србију, јер је држава Србија већински власник имовине на Косову и Метохији, иако су сада сву имовину узурпирали шиптарски терористи, пресвучени у политичаре (западне слуге и извршитељи пљачки и убијања на терену), затим, други узурпатори су Медлин Олбрајт и Весли Кларк, који од краја бомбардовања 1999. године краду српску имовину и злоупотребљавају српску инфраструктуру, за сопствени профит.

Уз позив Србије, Кина би могла да се заинтересује за Комбинат Трепчу и другу узурпирану српску инфраструктуру на Космету. Геополитички и геоекономски ово би могло бити за Кину од великог значаја за њен уплив у Европу. Са друге стране, то би Кини дало још један разлог да се активније укључи у повратак решавање окупације јужне српске покрајине у Савет безбедности УН. Осим питања окупације дела српске територије, коју подржава и одржава Запад, важно је и решавање питање шиптарских терористичких група и нелегалних послова – од трговине наркотицима и људским органима, до тренажних кампова за екстремистичке исламистичке групе, које се развозе по свету, како то одговара западним земљама, којима су екстремисти постали камуфлажна војска за окупацију трећих земаља – селе их са једног места на друго, на којима претходно изазивају политичке и економске кризе. Поред исламистичких кампава, на Космету постоји и језуитски камп, дакле и Ватикан има своју камп на Космету, а Трамп има своје лојалне терористе и у Албанији, који у близини Тиране имају камп за обуку.

Убрзана промена распореда снага у свету је добра, али захтева и правовремену и мудру реакцију Србије – пре свега пристисак оних снага у Србији које нису под контролом западних лопова и окупатора. Развој ситуације иде у корист Србије, али је Србија дужна да препозна и установи начине деловања у новопостављеним геополитичким и гео-економским условима и више не сме да буде покорни роб Запада, који полако, али сигурно показује своје лице зла, не смањујући своју назајажљивост ка туђим природним богатствима и туђој територији. Постоји нада да ће након сурвавања популарности Меркелове и Макрона и у другим западним и источним државама континентале Европе, које је залудела ЕУ, народи и нације да схвате, да одбацивањем евроунијатског пљачкашког апарата, иза кога стоје англо-амерички пљачкаши и њихове континенталне слуге, неамју шта да изгубе, већ могу само да добију своје државе назад. Италијани су већ показали како то може.