Када слуга и слугин слуга спроводе политичко насиље на туђој територији

Код наших западних "пријатеља и партнера" постоји једно неписано правило, које гласи: "Србима треба наносити најподлије ударце и највећа понижења у тренуцима када они обележавају своје историјски најважније празнике".

Ако се подсетимо само неких примера из релативно блиске прошлости, ту су покољ у Пребиловцима на Видовдан 1941. године, "савезничко" бомбардовање Београда на Васкрс 1944. године, изручење председника Милошевића на Видовдан 2000. године, масакр у Кравицама на православни Божић 1993. године. И многи други, српска историја их је препуна.

Данас, на Дан државности Србије, наши "партнери" из Европе и региона, они чије лажно пријатељство је српским званичницима важније од сопственог достојанства и достојанства државе, наставили су са применом ове антисрпске праксе.

Немачки министар дипломатије, Зигмар Габријел, и црногорски премијер, Душко Марковић, обојица угошћени као државни званичници у кабинету сепаратисте, зликовца и ратног злочинца, Рамуша Харадинаја, ударили су на Србију управо на дан њеног највећег државног празника.

Док је берлински министар у маниру германског колонијалног управника, задуженог за Србију, Београду отворено и без увијања поручио да мора да призна „независност“ Косова ако жели да напредује на путу ка ЕУ, сатрап Мила Ђукановића пожурио је да упути честитке Приштини уочи годишњице њене крваве „државности“, понижавајући тиме не само Србе већ и све оне Црногорце чији преци су своје животе положили на олтар српске слободе. Штавише, он је још посебно истакао да се радује што ће убудуће и црногорски војници учествовати у мисији НАТО на Косову и Метохији.

Посредством Габријела и Марковића, Берлин и Подгорица јасно су демонстрирали суштину своје политике према Србији. Први је без сумње ставио до знања да је српско формално признање Приштине кључни услов за наставак европског пута Србије; и то само услов за НАСТАВАК, а не ПРИЈЕМ, јер до самог пријема, ако га икада буде и било, је предвиђено да Београд начини још мноштво, по државне и националне интересе, погубних уступака.

Други је дао свој благослов на одлуку да војна чизма (на лажираном референдуму створене) "самосталне Црне Горе" на Косово и Метохију уђе као окупаторска, а не ослободилачка, понизивши тако читаве генерације Црногораца који су, борећи се раме уз раме са својом српском браћом у Првом и Другом балканском рату за ослобођење Његошевог и Лазаревог Косова, оставили своје кости по равници Косова поља.

Њихов циљ је јасан - ударити Србе тамо где су најосетљиви, извргнути руглу и обезвредити историјске личности и догађаје на којима почива српска државност, независност и слобода. Деморалисати српски народ, ослабити његов колективни дух и националну свест. То је добро опробани метод психолошког рата против Срба који они примењују већ дуги низ година. Вековима.

Не треба посебно спомињати тужну немачку причу око формирања владе, која је трајала и трајала, ево до скора - и када се сада та јадна сапуница завршила, сада одједном дресирани пси и слуге корпоративног прљавог новца и болесних колонијалиста, изигравају државнике - то ради Габријел, а то ради и Марковић - ко уопште може схватити озбиљно ту служинчад прљавог новца и лажне хероје?

Ниједна озбиљна држава не би допустила, ма, без обзира колико је моћна и политички утицајна особа која изјаву даје, да се на најважнији државни и национални празник омаловажава њена историја, напада њен територијални интегритет и понижава њен народ.

Таква озбиљна држава учинила би само једно - Зиграма Габријела и Душка Марковића прогласила би званично непожељним особама "persona non grata".  Такав механизам постоји - зашто га Србија не користи?

Зашто се Србија повлачи пред Немачком, слугом Сједињених држава и Црном Гором, англо-америчким потрчком?