Фидел Кастро, човек и вођа

Одлазак Фидела Кастра, последње историјске громаде вијека за нама, дефинитвно означава крај ХХ стољећа. Како је то оцијенио један мој пријатељ: “ Фидел Кастро је отишао у легенду онда када је то хтио Бог, а не Америка“.

Прича о Куби педесетих година, најбоља је илустрација подлог и лицемјерног односа политичких елита САД према малим земљама. Кубом су управљали тирани, који су своју моћ базирали на подршци САД. Главни ресурси овог по многима рајског острва, били су подијељени између мултинационалих компанија и домаћих велепосједника. Обични грађани Кубе живјели су у дубоком сиромаштву и представљали су махом робовску радну снагу, која је од јутра до мрака била сурово експлоатисана у рудницима, плантажама шећерне трске, или хотелима и коцкариницама, контролисаних од стране америчке мафије. 

Поријекло мафије је можда и једина битна разлика између Кубе педесетих и земаља бивше Југославије шест деценија касније. Наше мафије су изворне, а не увозне, америчке.

Последњи кубански тиранин-марионета, био је генерал Флугенсио Батиста. Његова омраженост у народу била је толика, да му ни свемоћна ЦИА није могла помоћи да сачува власт, коју је дефинитнво губи у новогодишњој ноћ 1959. године. Седам дана касније, у Хавану је тријумфално умарширао Фидел Алехандро Кастро Рус, велики вођа кубанске револиције.

За разлику од свог нераздвојног револуционарног друга, Ернеста Че Геваре, Фидел Кастро је убрзо схватио да се за преношење пламена револуције са Кубе на остале земље Латинске Америке, мора сачекати још неколико деценија. Стога се Ел Команданте сконцентрисао на сређивање ситуације у отаџбини. За само неколико мјесеци Фидел Кастро је национализујућу плантаже шећерне трске, руднике, рафинерије нафте и туристички комплекс, искоријенио мафију, а домаће велепосједике и америчке милијардере разбаштинио и лишио сваког утицаја на друштвене токове.

На само стотинак километара од обала Флориде, једна мала земља успјела да одбаци неоколонијалну доминацију САД, што је имплицирало моментално увођење санкција од стране вашингтонске администрације. 

Фидел Кастро и кубанска револуција успјели су да надживе власт једанаесторице америчких предсједника, од којих ниједан није скривао да жели главу вође кубанске револуције. 

Медлин Олбрајт је рецимо свом наследнику на мјесту Државног секретара САД, генералу Колину Пауелу приликом званичне примопредаје дужности, пожељела да у свом мандату дочека смрт Фидела Кастра. Жеља Олбрајтове није се остварила, а послије Пауела, на мјесту шефа Стејт Дипартмента проминијели су Кондолиза Рајс, Хилари Клинтон и Џон Кери. Друг Фидел је дочекао да свима види леђа и са овог свијета одлази у моменту примопредаје власти новој администрацији у Вашингтону.

Значајну улогу у учвршћивању кубанске револуције одиграо је СССР. Хрушчов и Брежњев штитили су Кубу на сличан начин, као руски цареви Црну Гору у ХVIII и ХIХ вијеку.

Најтеже године за Кубу и револуцију, настају након колапса СССР. Руска економска помоћ и гарантован пласман за шећерну трску, дуван и друге кубанске производе престају, а притисак САД истовремено достиже врхунац. Како наводи Ноам Чомски, америчка влада је у последњој деценији ХХ вијека на контролу спровођења ембарга према Куби потрошила 350 пута више средстава, него на праћење активности исламских терористичких група. Упркос свему Фидел и револуција преживјели су мрачне деведесете, а неки кубански Пети октобар, остао је само пуста жеља предсједничких администрација два Буша, Клинтона и Барака Обаме.

Шест деценија кубанске револуције створило је у правом смислу ријечи друштво социјалне правде и једнакости. Здравствени и образовани систем највећи су понос данашње кубанске државе. Фидел Кастро је почетком овог вијека заједно са предсједником Венецуеле Хугом Чавезом, покренуо процес стварања савременијих здравствених центара на територији обје државе. Новац за најсавремију медицинску опрему обезбиједила Венецуела, а  Куба медицинске стручњаке.

Овај грандиозни пројекат којим би двије слободне и пркосне земље, својим грађанима обезбиједиле насавременију здравствену заштиту, суочио се са опструкцијима из САД. Учешће кубанских љекара у пројекту, послужило је америчкој администрацији као основа за тужбу против Сименса и Филипса, због наводног нарушавања ембарга према Куби, јер у апартима које су ове компаније биле дужне испоручити Венецуели и Куби, налазиле су се компоненте на које су право на патенте полагали амерички проналазачи. На крају су Сименс и Филипс платили казну од неколико стотина хиљада долара, симболичну јер се радило о милијардама вриједним поруџбинама. Међутим судски процес по тужби САД, испоруку медицинских апарата одложио је за неколико година.

Ко зна колико би живота грађана Кубе и Венецуеле било спашено, да није било подлог мијешања америчке администрације. Историја људског друштва тешко да памти нешто лицемјерније и подлије, од саботаже лијечења народа Кубе и Венецуеле, или НАТО бомбардовања наше земље и Либије, муницијом са осиромашеним уранијумом, а све увијено у пароле о слободи и демократији. За спољну политику САД, Фидел Кастро је прије десетак година рекао да “каткада производи бијес, а каткада одвратност.“

Куба коју Ел Команданте оставља својим потомцима у сваком погледу је проспететнија од Кубе кројене по калупима мафије и ЦИА, коју је прије близу шест деценија преузео. Кубанци нијесу најбогатији људи на свијету, али њихов квалитет живота који им је обезбиједила револуција, неупоредиво је већи од онога што би им пружио било који проамерички режими. “Они говоре који данас говоре о неуспјеху социјализма, не могу навести ниједан примјер гдје је то капитализам донио просперитет у Азији, Африци и Латинској Америци“ – била је Фиделова реплика критичарима.

Слава другу Фиделу Кастру, последњој историјској громади ХХ, једном од највећих и најуспјешнијих бораца за идеале слободе и правде, у историји људског друштва.

Извор: ИН4С