Европа: Шта ће бити с кућом?

У  анализи успона десничарских странака у Европи, господин Ђурковић је појаснио врло добро како се све странке, које не одговарају типичној медијској и политичкој слици европских мејнстрим странака из социјалдемократске или конзервативно-хришћанске (која то одавно више није) политичке породице, трпају у исти кош, па у том кошу заједно завршавају и тзв. „проруске“, „пронатовске“ и „профашистичке“ странке. Већином левичарски настројени медији не праве разлику између странака којима нису наклоњени, а притом исте традиционално карактеришу као „фашистичке“, „нацистичке“ и слично.

Ипак не могу да се сложим са господином Ђурковићем у којима он странке наведене у његовом тексту дели на странке десног центра (где рачуна Орбанов Фидес и пољску Партију права и правде), а остале странке (Национални фронт, Слободарску партију, итд.) у странке радикалне деснице. Рекло би се да је и г. Ђурковић донекле подлегао медијској интепретацији таблоида и левичарских медија.

Наука је дала много дефиниција политичких странака али јако је тешко дефинисати шта је то „радикална странка“. Ако се усагласимо да су радикалне странке оне странке које у потпуности одбацују постојеће уставно устројство и политички систем, онда у те странке свакако не можемо да рачунамо ни Национални фронт ни Слободарску партију. У слику оваквих странака најлакше бисмо могли да уклопимо мађарски Јобик или грчку Златну зору. Ове странке имају јасне фашистичке карактеристике, а ни неонацизам им није стран. Реформисани Национални Фронт Марин ле Пен не уклапа се у ову слику, јер је након преузимања странке ле Пенова странку из овог радикалног угла померила ка тзв. „десном популистичком“ спектру. Најпознатији представник ове страначке породице је свакако Слободарска партија Аустрије, која је доласком Јерга Хајдера на њено чело 1986. направила један страховит успон на политичкој сцени Аустрије и Европе служећи се при томе углавном популистичким методама односно наглашавајући националну припадност, неопходност заштите државе и народа од мултикултурализма, наступајући против политичких и привредних елита. Ако су у време Јерга Хајдера ове методе деловале популистички, онда данас у време које је обележено крвавим ратним сукобима, тероризмом, економском кризом и миграцијама политика оваквих странака више није популистичка, него крајње реалистична.

Поставља се питање имају ли тзв. „десно популистичке“ странке шансу и снаге да промешају политичке карте у Европи?

Најреалније шансе свакако има Слободарска партија Аустрије која већ дуже од годину дана убедљиво води у свим анкетама, а у 2015. су успели да уђу и у две покрајинске владе. Убедљива победа Норберта Хофера у првом кругу председничких избора била је аларм за све медије, политичке странке, уметнике, глумце и функционере ЕУ да се крене у општу офанзиву против Хофера. На крају је противкандидат Александер ван дер Белен победио са неких 30.000 гласова предности у другом кругу избора, али су недуго потом Слободарци уложили приговор на резултате избора јер су уочене бројне неправилности на биралиштима. Прави шок је уследио тек када је Уставни суд Аустрије поништио други круг избора и наложио понављање. Из ове перспективе гледано шансе Хофера да освоји поновљене изборе су више него добре, иако ће свакако од септембра да уследи нова медијска офанзива против њега. Ипак, ни грађани Аустрије не могу се отети утиску да су појаве (тероризам, миграције, пораст криминала, незапосленост, итд.) на које су Слободарска партија и њен лидер Штрахе указивали постали реалност, а да њихове захтеве за репресивним мерама за странце који се баве криминалном, тероризмом и ширењем радикалних идеологија (вехабизам, салафизам) полако преузимају и странке десног центра (нпр. Себастијан Курц и Народна странка), које су исте те репресивне мере пре само годину дана са гнушањем одбацивале и Слободарце називале фантастима, екстремистима и слично. Све ово указује на то да би Хофер могао да буде нови председник Аустрије, а на овај начин би се отворио и пут ка вандредним парламентарним изборима у Аустрији.

У Француској је ситуација далеко компликованија. Француске странке имају изузетно неразвијене страначке структуре. Изборни систем није наклоњен малим странкама па самим тим Национални фронт тешко да ће икада моћи доћи до неке већине у француском парламенту. Једина шанса за Марин ле Пен су председнички избори. Јасно је да ће она без проблема ући у други круг али је исто тако јасно да ће у том кругу бити сама против свих, што ће вероватно значити и њен пораз.

Да ли ће немачки АфД успети да потресе политичку сцену у Немачкој велико је питање јер се ради о странци која је практично у настајању, а већ сада се у њој појављују велике пукотине.

Било како било, предстоје нам вруће политичке године у Европи.

*Текст је штампан у часопису Поредак.