Европска и ЕУ десница

Доминантна победа Норберта Хофера, кандидата Штрахеовог ФПО, у првом кругу председничких избора у Аустрији, као и радикалне мере које предузима нова пољска влада Беате Шилдо, покренули су нов талас приче о успону „деснице” и „десничара” у Европи. Медији су увек гладни сензација и великих прича, па се ова тема развлачи управо на такав начин: мешају се бабе и жабе, у исти кош се трпају и фашисти и антиимигранти, и проруски и про-НАТО покрети, и прогеј и антигеј организације. Покушаћемо овде да у постојећи хаос унесемо макар мало реда.

Најбоље је пратити самоизабрано позиционирање ових политичких субјеката у идеолошке, политичке и све више геополитичке фракције унутар Европског парламента. Тако уочавате да је Орбанов Фидес регуларaн члан Европске народне партије, дакле десног центра, која је, уз то, већ у трећем мандату владајућа група у ЕУ. Они се, дакле, налазе у истој групи где и ЦДУ Мер- келове, баварски ЦСУ, и већина народњачких и демохришћанских мејнстрим партија, па стога отпадају све квалификације о њима као екстремистима. То што Орбан покушава да редефинише циљеве деловања европске десне политике у смеру ресуверенизације не води га нипошто ван европског мејнстрима.

Исто се може рећи и за пољску Партију права и правде, регуларну чланицу групе Европских конзервативаца и реформиста. Од 2010. године британски конзервативци су управо с браћом Качињски и једним бројем источноевропских партија десног центра изашли из Европске народне партије правећи де факто геополитички, проамерички блок деснице, који све време настоји да заустави захуктале процесе Меркелове и ЕПП ка постепеној федерализацији ЕУ, а истовремено и да оживи стару британску константу Интермаријума, односно блока држава које праве бафер-зону како би се спречило приближавање Русије и Немачке. Партија права и правде на удару је пре свега глобалних финансијских кругова јер слично Орбану покушава да подрије такозвану четврту грану власти, односно „независне” финансијске и политичке институције, које заправо штите интересе странаца и спречавају вођење суверене националне политике.

Пре би се у контекст радикалне деснице могли ставити други припадници ове групације, попут Партије Финаца (раније: Правих Финаца), која је део власти у својој земљи од прошле године, исто као и данска Народна партија, иницијатор веома контроверзног антимиграционог закона. Но, све то Британцима не смета док се држе евроскептичне, као и антируске и антикинеске реторике.

Тек онда долазимо до опција које би се могле описати као позиције радикалне деснице. Радикална десница која се заиста налази у некој врсти успона последњих година јесте нов феномен на европској политичкој сцени колико год се левичари трудили да их представе као класичне фашисте. У Европском парламенту постоје две такве групације.

Европа слободе и директне демократије обухвата две веће националне партије, британски УКИП Најџела Фариџа, који полако тоне у заборав после очајног резултата на парламентарним изборима, као и италијански покрет Пет звездица Бепеа Грила. Но, тренутно најзанимљивији члан ове групације јесте Алтернатива за Немачку (АфД), која је после промене руководства прошле године почела да води много одлучнију антиимигрантску политику, што јој је донело пораст популарности, као и успех на регионалним изборима.

Идеолошки најзначајнија фракција ове нове деснице јесте Европа нација и слободе. Ту су пре свега француски Национални фронт, холандска и аустријска Партија слободе, Фламански интерес и италијанска Лига за север. АфД је, чини се, све ближи том блоку. Ово је озбиљан евроскептични, антиимигрантски, антифедералистички и углавном анти-НАТО блок, с добрим односима главних лидера са Русијом (уз изузетак Вилдерсових Холанђана). Овај блок много је урадио последњих година јер је чувајући основу своје политике, тражио начин да се прилагоди савременим маркетиншким техникама и умекшавао одређене делове програма како би обухватио шире бирачко тело. Неуспех десних мејнстрим партија да на одговарајући начин реше финансијску, демографску и пре свега имигрантску и безбедносну кризу довео је до знатног раста популарности нове деснице.

То нису старе екстремистичке партије које су карактерисали антипарламентаризам, расизам, проповедање насиља, као и антисемитизам. Штавише, антиимигрантска, односно антимуслиманска позиција приближила их је јеврејским заједницама, па се Вилдерс слика са јармулком на глави, а Марин ле Пен је избацила оца из партије због његовог антисемитизма.

Управо је апел јеврејских заједница проузроковао диференцијације ове групе од грчке Златне зоре и мађарског Јобика – оне су оцењене као антисемитске и екстремистичке и стога нису ни у једном клубу.

На крају треба приметити да управо Американци, који предводе страшан талас проширења НАТО ка Русији, подстичу по Европи страх од Русије и њеног наводног деловања преко европске радикалне деснице. У исто време, ни најмање им не смета очигледна обнова нацизма у Украјини или на Балтику, док год је он антируски.

*објављено у штампаном издању часописа Поредак