Руско културно наслеђе у Србији: Људи (13)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Острогорски, Георгије Александрович
(19.2.1902, Санкт Петербург, РИ – 24.10.1976, Београд, СФРЈ)
Византолог, професор универзитета и академик

Отац Александар Јаковљевич педагог је и друштвени радник. Александрович класичну гимназију завршава у Санкт Петербургу и рано показује интересовање за старогрчки језик. Са породицом преко Финске и Шведске емигрира у Немачку. На Универзитету у Хајделбергу 1919. уписује студије филозофије и социологије. Код чувених византолога Габријела Мијеа и Шарла Дила 1924. слуша предавања у Паризу. Следеће, 1925. докторира у Хајделбергу на тему Die ländliche Steuergemeine des byzanttinischen Reihes im X. Jahrhundert. Од 1929–33., као приватни доцент предаje на универзитету у Вроцлаву. На позив Станоја Станојевића, 1933. почиње да ради на Катедри за византологију Одељења за историју Филозофског факултета БУ. До 1941. је хонорарни, а затим стални предавач. До пензионисања (1973.) предаје историју Византије. Дописни члан САН постаје 1946. а редовни 1948. При САН 1948. оснива Византолошки институт (директор је 1948–76.); Институт постаје значајна институција светске византологије (проучавање византијских државних институција и идеологије, византијског друштвеног поретка и византијско-словенских односа). Добија многа инострана признања – члан више академија (Академија наука у Гетингену, Белгијска академија, Британска академија, Атинска академија, Академија у Палерму) и Краљевског историјског друштва у Лондону. Носилац је Ордена за науку и уметност Немачке и почасни доктор универзитета у Оксфорду и Стразбуру. Научноистраживачки рад, изражен кроз више од 170 књига, студија и чланака, усредсредио је на више поља, која обухватају готово све периоде историје Византије и збивања у њој. У Минхену је 1940. објавио књигу Geschichte des byzanticshen Staates (Историја византијске државе) у серији Handbuch der Alterunswissenschaft (прерађено и допуњено издање објављено 1952. на француском језику у Паризу, на енглеском у Оксфорду 1956., у САД1957., а на српском 1959.). По оценама научног мњења и критике, оно представља најпотпунији преглед историје Византије (имало више издања на српском, енглеском, француском, пољском, италијанском, грчком, јапанском...). Економско-социјална историја Византије и византијски феудални систем били су у жижи његовог целокупног рада. Настављајући традицију руске визатолошке школе, изучавао је византијску општину као заједницу слободних ситних поседника (Византијска сеоска општина. Земљораднички закон – Трактат о пореском систему – Тебански катастер), развој поседа, положај и обавезе сељака (Елевтери. Прилог историји сељаштва у Византији; Quelques problèmes d’histoire de la paysannerie byzantine), као и развој византијског феудализма и имунитета (Пронија. Прилог историји феудализма у Визатији и јужнословенским земљама). Бави се свеукупним уређењем кроз развој Византијског царства (државно-правна и политичка идеологија – царско крунисање, савладарство и сл; однос цара и цркве; државно-црквени односи и кризе у њима), посебно, променама у византијском управном уређењу у различитим перодима (Sur la date de la somposition du Livre des Thèmes et sur l’époque de la sonstitution des premiers thèmes d’Asie Mineure; Die Entstehungszeit der Themenverfassung; L’Echarchat de Ravenne et l’origine des thèmes byzantins). Истраживао је изворе византијске историографије (Die Chronologie des Theophanes im VII. Und VIII. Jahrhundert; Славянский перевод хроники Симеона Логофета; Тактикон Успенског и тактикон Бенешевића). Написао је више студија о Византији и словенском свету, посебно, о односима са руским владарима и државом (Владимир Святойи Византия; L’expédition du prince Oleg contre Constantinople en 907; Византия и киевская княгиня Ольга), те о византијско-јужнословенским односима (Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци; Лав Рабдух и Лав Хиросфакт; Сербское посольство к императору Василию II; Душан и његова властела у борби против Византије; Господин Константин Драгаш; О сербском митрополиту; Problèmes des relations byzantino-serbes au XIV e siècle; Две белешке о Душановим хрисовуљама светогорском манастиру Ивирону, 1956; Радоливи, село светогорског манастира Ивирона; Комитиса и светогорски манастири). Посебно место заузима књига Серска област после Душанове смрти.

Пелех, Михаил Спиридонович
(8.11.1888, РИ – s. a, s. l)
Свештеник, протојереј

Рукоположен је 31.7.1915., а 1916. одлази у руске логоре међу заробљенике словенског порекла. У КСХС долази 1920. Као прокупачки парох, 1921–38., оснива хор Југ Богдан, сачињен од ученика гимназије; а 1938–56. парохијски свештеник је у нишкој цркви Светог
Пантелејмона. Хор Бранко при Саборној цркви у Нишу води 1962-63. Аутор је књига «Летопис цркве прокупачке и историја вароши прокупачке» (1930.) и «Православни манастири епархије нишке» (1935.).

Пеликан, Борис Александрович
(1861., Одеса, Губ. Херсон, РИ – 1931., Београд, КЈ)
Адвокат, монархиста, градоначелник Одесе

Припадник Монархистичког покрета током Револуције 1905. Један од оснивача Одеског одељења руског Парламента 1906., као и организације Савез руског народа. Градоначелник Одесе (1913–17.), први и једини из Монархистичког покрета. Заслужан што се за време Првог светског рата формирају прве српске војне формације, које почетком 1916. броје око 1.000 војника и официра. Чине их Срби добровољци који су стизали из Аустроугарске и предавали се руској војсци. За само неколико месеци окупило се 12.000 људи, а 16. априла је формирана Прва српска добровољачка дивизија са 18.868 војника, у саставу 47. руског корпуса. Због великог броја добровољаца, основана је и Друга српска добровољачка дивизија, а њиховим спајањем Српски добровољачки корпус, на чијем челу је генерал Михаило Живковић. Штаб корпуса је у Одеси. Као градоначелник омогућава да се у позоришту српским добровољцима уруче заставе које је послао краљ Петар I Карађорђевић. Чину доделе присуствује председник српске владе Никола Пашић. Током грађанског рата ухапшен је и затворен; заузимање Одесе од стране бољшевика помогло је његовом ослобађању. Након тога напушта Русију и долази у КСХС, где има значајну улогу у Монархистичком покрету. Носилац је ордена Светог Саве.

Перестеренко, Антонина Лаврова
(7.3.1890., Томск, РИ – s. a, s. l)
Лекар

Рођена у чиновничкој породици, од оца Василија. Завршила медицину 3.12.1912. у Томску, где стиче и прво радно искуство у Железничкој болници на Гинеколошко-акушерском одељењу. На Галицијском фронту ангажована је у хирушкој служби од 14.6.1916. до 1.3.1917. Током грађанског рата из Севастопоља одлази у Цариград на болничком броду Јалта. У Србији почиње да ради 24.1.1921. као шеф амбуланте руског Црвеног крста у Лесковцу, а од 20.8.1921. постаје хонорарни лекар Окружне болнице у Пироту, док није премештена у Окружну болницу у Јагодину, 20.2.1923, одакле је премештена у Чачанску војну амбуланту (14.12.1923–31.3.1929.). Постала је контрактуални лекар Косовске дивизијске болнице. Од 2.8.1936. прелази у Шумадијску војну болницу у Крагујевцу. Ради на гинекологији у Војној болници у Крагујевцу од 1941. до 1944., с тим да од 22.10.1944. до 15.9.1945. у истој болници ради у оквиру ЈНА. Након тога, ЈНА јој уручује отказ, као странцу са десничарским политичким ставовима, па је лекарску праксу наставила у селу Баре, у Гружанском срезу, од октобра 1945. до децембра 1946. На инсистирање упрвника Окружне болнице у Крагујевцу, 12.3.1947. враћена је у Крагујевац. У лечилишту у Матарушкој Бањи радила је 10.7.–31.8.1948, да би убрзо била пензионисана.

Петин, Николај Николајевич
(1919., Јекатеринодар, РИ – 2004., Нови Сад, СЦГ)
Музички критичар и педагог, композитор, професор Музичке академије

У КСХС долази са родитељима 1920. Матурира у Белој Цркви. По завршетку гимназије уписује историју уметности на Филозофском факултету БУ, а Одсек композиције и дириговања завршава на Музичкој академији у Београду. Музички таленат усавршава у Паризу. Компонује симфонијска, камерна и вокална дела. Рат му прекида студије, тако да исте завршава 1948. Ради као професор у Зрењанину, Сарајеву, у средњој музичкој школи, где предаје теоретске предмете и на Музичкој академији у Новом Саду. На новооснованој Академији предаје контрапункт и хармонију. За ванредног професора изабран је 1975., а пет година касније и за редовног професора. Поред педагошког рада, усавршава се и у композиторској активности. Позната његова дела су: четири симфоније (Класична, Бревис, Барокна и Фолклорна), Велика поема за симфонијски оркестар и мешовити хор Трнава 1941, као и три симфонијска портрета (Хамлет, Офелија и Полоније). Аутор је и неколико кантата, више клавирских композиција, Концерта за гудачки оркестар оп. 56, Барокне свите за обоу, енглески рог, фагот и гудачки оркестар, Баладе за фагот и клавир и два вокално инструментална циклуса Човек и брег и Сунце у кругу. Пише и циклус песама За децу и о деци и музику за Открића Добрице Ћосића. Бави се публицистиком и музичком критиком пишући за новине Слободну Војводину, Дневник и за Радио Нови Сад и Позориште. Добитник је низа признања за стваралаштво, попут награде Југословенске радио-телевизије и две награде Јосиф Маринковић (1971. и 1974.). Одликован је медаљом Међународног академског фонда Алберт Ајнштајн, носи звање Honoris Causa доктора музике при Организацији Уједињених нација, и почасну диплому Музичког центра у Кембриџу.

Пио-Уљски, Георгије Николајевич
(5.2.1864., Псков, РИ – 13.8.1938., Београд, КЈ)
Инжењер, конструктор, универзитетски професор

Отац Николај Јегорович је директор гимназије у Пскову, а мајка Јекатерина Федоровна, рођена Глебово-Шаховскаја, кћи вође псковског племства. Гимназију похађа у Пскову и Санкт Петербургу. Поморску инжењерску вишу школу завршава у Кронштату (1884.), а Николајевску поморску академију у Санкт Петербургу (1890.). После усавршавања у Шведској ради као наставник Поморске инжењерије више школе у Кронштату (1891.–1907.). Од 1896. ради на Високој техничкој школи саобраћајних инжењера, а од 1906. на Високој политехничкој школи у Санкт Петербургу (као ванредни и редовни, а од 1910. као заслужни професор). Посвећен је послу и иновацијама у настави (увео вежбе студентима), истраживању (лабораторије за испитивање мотора и турбина) и пракси (низ патената). Током Првог светског рата добиja чин генерал-мајора у резерви и ордене Светог Владимира III степена, Светог Станислава I степена и Свете Ане I степена. Крајем 1917. постаје редовни професор на Донском политехничком институту у Новочеркаску, а од 1919. организује Северо-кубански политехнички институт у Јекатеринодару. У КСХС емигрира марта 1920., а следећег месеца је изабран за професора Техничког факултета БУ. Предаје физику у Првој руско-српској гимназији у Београду 1921-22. и држи курсеве на Руском народном универзитету (од 1922.). Држављанство и избор у сталног редовног професора добија 1926. Пензионисан је 1929., али наставља да ради као хонорарни професор. На Техничком факултету учествује у оснивању Техничке лабораторије и Машинског музеја (управник до 1937.). Активан је у раду руске емиграције као члан Друштва руских научника од 1920. Један је од оснивача Савеза руских инжењера у КСХС од 1920. (председник 1926–33.) и Руског научног института у Београду (1928.). Заменик председника 1928–34., члан Редакционе комисије и председник одељења математичких и техничких наука 1928–33., а од 1922. је на челу Комитета за помагање руске високошколске омладине; помаже руским избеглицама, нарочито студентима и инжењерима. Члан Федерације инжењера Словена, почасни члан Савеза руских инжењера у Француској и почасни председник Удружења бивших ђака Поморске инжењерске више школе. Имао је  приватно предузеће и генерални је заступник швајцарске фирме Brown-Browery у КЈ. Објављује велики број уџбеника и чланака на руском, француском, немачком и српском језику из термодинамике, топлотних машина, а нарочито парних турбина. Одликован је орденом Светог Саве I степена 1929. Са супругом Наталијом Антоновном има четворо деце, кћери Марију и Галу и синове Владимира и Антонија. Сахрањен је на Руској парцели на Новом гробљу у Београду.