Срђан Шљукић: Сан Александра Дугина

Сан уснио Дугин Александар
Види себе на некој пољани
Свој зеленој, сунцем обасјаној
И пред њега дете му излази
Мученица Платонова Дарја
Што погибе двадесет и друге.
Ту се отац ћерки обрадова:
„Кћери моја шта си и како си?
Радујем се што те опет видим
Макар у сну  и на оном свету
Кад на земљи ти са нама ниси;
Старог оца туга је велика
Убише те ђаволове слуге.“
Одговара Дарја Платонова:
„Драги оче, немој туговати
Крај је дош’о империји лажи
Што причаше све је наопако
Споља гладац а изнутра јадац;
О слободи много говораху
А у робље све су претворили
Власт народа тобож им на срцу
А владају пусти богаташи
Крв нам пију њине компаније;
Тероризам јавно осуђују
Терористе редом свуд помажу
Од убиства никад не презају
Крваве им руке до лаката
Где год прођу пустош остављају;
Разарају веру, породицу
Жене уче да мушкарце мрзе
Мушкарцима мушкост узимају
Маму, тату из речника бришу
Деци хоће имена да узму
Бројевима да их називају
Болештину свима натурају;
Расистима тобож се противе
А расиста већих од њих нема
Људских права пуна су им уста
Људска права где год могу газе
Законитост тобож промовишу
Закон крше где год им је воља
Загађење тобож спречавају
А отрове по планети шире
И фашисте увек они траже
Свуд их виде, осим где их има
С нацистима скупа тикве саде;
Свима гуше говор и мисао
Да њихова једина се чује
Толеришу сопствено мишљење
Говор мржње свуда распростиру
Док све друге за њег’ оптужују;
Омладини мозак испирају
Не бил’ земљу своју омрзнули
Традицији они се ругају
Прошлост хоће целу да прекроје
Хероје нам злочинцима чине
А злочинце у хероје дижу;
Место богу долару се моле
Све долару и климавом евру
У поштење вазда се заклињу
Туђу муку краду и отимљу
Вредностима уши нам пробише
Лицемерјем траг им заудара;
Куд су пошли, тамо су и дошли
Готово је либерашко царство
Низбрдо је пошло неповратно
Новог света зора се помаља
Сваки народ образ да сачува
Обичаје своје да поштује
Да познаје претке и потомке
Да у свету нема одабраних
Већ да свако исто право има
Рад да буде испред капитала
Солидарност себичност да мења
Божја правда свуда да завлада;
Нисам тата узалуд страдала!“
У том неста Платонове Дарје
Неста Дарје неста и пољане
Тад се Дугин трже и пробуди
Сузу пусти тешку родитељску
Срце стегну и главу подиже
Знаде добро Дугин Александре
Да без жртве постизања нема
Нити има васкрса без смрти.

Прочитајте још