Да ли пандемија открива слабости националне безбедности?
Глобализација је променила разумевање националне безбедности и усвојена је нова перспектива у решавању питања националне безбедности. Постало је јасно да државна безбедност није само пуки територијални интегритет, већ и добробит људи, њихов опстанак и благостање. Данас се државе суочавају са новим претњама, другачијим од традиционалних безбедносних питања. Те нетрадиционалне безбедносне претње су транснационалне природе, што је изазов за оне који креирају политике државе, да развију парадигму безбедности у чијем средишту није држава.
Нетрадиционална питања безбедности представљају изазове за опстанак и добробит људи и држава, потичу пре свега из невојних извора - то су климатске промене, заразне болести, недостатак ресурса, природне непогоде и транснационални криминал. Будући да су ове опасности транснационалне по обиму, њих није могуће савладати једностраним решењима и захтевајући широке друштвене, политичке и економске одговоре. Иронично је да нетрадиционалне претње безбедности не потичу од конкуренције између држава или услед промена равнотеже снага, већ од повећаних људских активности, укључујући све већи обим трговине, изградње, сече дрвећа и од емисије отровних гасова из индустрије и возила.
Од доласка глобализације, 1990. године, број тих нових претњи значајно расте, у виду климатских промена и болести. Играјући се с природом, људи су призвали нове инфекције које су у порасту, које доприносе невероватним економским трошковима и нарушавању здравља и глобално урушавају наш природни капитал. Нови безбедносни изазови гурају готово све земље света да сарађују једна са другом и да размишљају глобално.
Очигледно је да је са глобализацијом дошло и неколико заразних болести, попут тешког акутног респираторног синдрома (САРС) из 2003. године, свињског грипа из 2009. године, респираторног синдрома на Блиском истоку (МЕРС) из 2012. године, а, ево сада, ове године, нови коронавирус (COVID-19). Све ове заразе су показале способност да штетно утичу на безбедност и добробит свих чланова светског друштва и међународне економије. Парадокс је да су државе дужне да осигурају спољну безбедност (границе), као и унутрашњу, у држави. Оне треба да су способне да заштите што већи број својих грађана, а истовремено су одговорне да осигурају способност да се боре против спољне агресије. У оваквој ситуацији, нова пандемија нас гура назад, слаби друштво, оптерећује економију и истовремено доводи у питање политички систем.
Ова пандемија коронавируса, COVID-19, стигла је готово до 178 држава и чини се да политика ниједне владе није успела да спречи појаву вируса.
Овај вирус COVID-19 је, заправо, постао тренутно најозбиљнија претња безбедности и друштвенополитичка криза овог века. Још увек немамо јасну идеју о његовој преносивости, колико су заразне особе пре него што се симптоми манифестују и зашто неки случајеви изненада постану озбиљни. Ова несигурност је открила да је глобализација створила нове изазове постојећим безбедносним парадигмама. С једне стране, нови коронавирус тестира приступе управљању кризом наше државе, а са друге стране, ово је пробно деловање безбедносног сектора у заштити обичних људи.
Као и другим државама, појава вируса COVID-19 је пријављена и у више градова Пакистана и изазвала је панику. Утицај ове заразне болести је сада велики, а развија се у условима затварања, поремећаја у транспорту, затварања образовних установа, прекида ваздушног саобраћаја и непрестаних падова на берзи. Проблем неусклађености између потражње и понуде одређених роба постао је досадан и иритирајући. Може се претпоставити да утицај пандемије на Пакистан може да буде и озбиљнији. Тренутна криза ће вероватно моћи да покрене класу оних који су угрожени, без посла и без имовине, на борбу за основне потребе против елитне класе, а може доћи и до пораста безакоња. Ипак, друштвени раскол се може спречити одговарајућим потезима владе.
Долазак новог вируса COVID-19 је у великој мери и последица немарности свих влада. Нико није обраћао пажњу на здравствени сектор; штавише, пандемије нису биле главна брига ни сектора безбедности. Слично томе, када су случајеви вируса COVID-19 били у порасту у суседним земљама, у Пакистану нису спровођене припремне радње за суочавање са кризом јавног здравља. Тренутно, и влада и народ предузимају неке превентивне мере; међутим, то је требало учинити раније. Први приоритет владе у овом тренутку би требало да буде омогућавање јасних информација и заштита свих. Ова садашња ситуација указује да се нетипичне и нетрадиционалне безбедносне претње широко занемарују и не схватају озбиљно.
Сигурно је да су претње од заразних болести толико сложене, јер нова пандемија превазилази територијалне границе, те и влада мора да води рачуна о увођењу нове димензије људске безбедности у дипломатију. Повезивање пандемија са безбедносним претњама помогло би влади да усклади најбоље противмере за спречавање епидемија у будућности.
Показало се да национални приступ управљања пандемијом више није довољан, али овај неред јасније показује нашу општу и међусобну људску повезаност. Због тога су потребне неке измене у тероијама безбедности и мора се спроводити нова врста делатности, како би се заштитили људи. Наша влада треба да ради локално, а да мисли глобално.
Време је за разумно понашање, време је за заборав политичких партија и политике, за ослобађање медија од контроле и време је да се дозволи здравственим стручњацима да поделе значајне информације за јавношћу у оваквом критичном тренутку. Поред тога, прикладно је нагласити и да Савет за националну безбедност треба да оформи групу посвећених стручњака за пандемијске заразе.
Наша влада, такође, мора пандемијску заразу да прогласи приоритетом националне безбедности. Требало би да створимо способност да се носимо са различитим епидемијама када се оне појаве. Одговарајућа стратегија треба да буде прилагођена претњи коју пандемија представља и треба да буде укључена у дипломатско деловање, заједно са припремама за заштиту јавног здравља.
И, да закључим, да је ова заразна болест оголила мањкавости савета и сектора за националне безбедности широм света. Савети за безбедностне постоје само д аби управљали границама, јер нетрадиционалне претње попут заразних болести захтевају исто такву пажњу. Не треба занемарити ни потребу за спремношћу. Потребно је да разумемо да ова планета припада нама и сви смо одговорни за њену заштиту.