Демонстрације, против чега тачно?

Дан после председничких избора, почеле су демонстрације против Александра Вучића, који је убедљиво победио на председничким изборима у првом кругу. Нико се од противкандидата није жалио на изборну крађу, сви посматрачи се слажу да су избори били регуларни. 

Зашто се онда демонстрира свакодневно, све масовније, у све више градова у Србији? То никоме, па ни сâмим демонстрантима није јасно. Једини разлог, који се појавио, и то не од првог дана, је протест против диктатуре!? Сада се још помиње и блокада медија... 

После пет и више година Вучића на власти, нико од демонстраната да се побуни против његових конкретних учинака, као што су:

• Потписивање споразума са НАТО пактом, који је гори него са Немачком 1941.
• Потписивање споразума са Тачијем у Бриселу, који је де факто признање отцепљења окупираног дела Србије (највећа НАТО база у Европије је Бондстил у Урошевцу)
• Распродаја земље и природних ресурса странцима
• Укорењивање ЛГБТ заједнице и растурање породице
• Катастрофални Породични законик, који држави омогућава да породицама одузима децу
• Задуживање и довођење становништво до економског робља
• Уништавање индустрије и привреде
• Заслепљеност Европском унијом и неупитни пут у ЕУ, на штету српских интереса
• и тако даље...

Против такве политике и њених представника се вреди и треба борити. Против политике, али не против личности. Да не би било - сјаши Курта, да узјаше Мурта. У случају да се на овим свакодневним “спонтаним” окупљањима не спомиње конкретна погрешна и издајничка политика досадашњег Премијера, и у случају да нико од политичара или људи присутних у јавном животу не подржи реалне основе за незадовољство, ово све заједно ће постати још једно политичко позориште.

Треба споменути и да су неки демонстранти првог дана поцепали "српски Зид плача" испред Народне скупштине, да се демонстрира идентично као у Украјини, Русији, Бразилу (паткица и 'ко не скаче није...'), да су на демонстрацијама примећени симболи украјинског неонацизма (а постоје индиције да су Русе, навијаче Спартака, недељу дана пре избора ножевима изболи управо Укронацисти и њихова локална подршка), а да демонстрације ревносно и уживо прате проамерички ратнохушкачи медији, као што је катарска Ал-Џазира и домаће, српске испоставе промаеричких и пробританских медија, који се обично крију иза неке од дневних новина, чији су званични представници неки локални новинари.

Баш као и деведесетих, велика већина демонстраната су млади, студенти и средњошколци. Требало би да бринемо о нашој деци и да их заштитимо од могућих и било каквих страдања, они су будућност Србије.

Ово пишем као бивши студент и учесник свих демонстрација од '91. до петооктобарских, 2000. године. На жалост, ми тада нисмо схватали да нас је непријатељ изманипулисао, али зато сада имамо велико искуство и не би ваљало да нам се понови исто.