Устав, држава

Питање које је вечито актуелно у нашем уставно-правном систему јесте питање доношења, тј. промене највишег правног акта. Нововековна Србија (Србија обновљене државности) може се похвалити богатом историјом уставности, али нажалост не и богатством уставно-правног континуитета. Сматрамо да је ово друго много важније. Ако се узму у обзир све уставне промене закључно са важећим Митровданским уставом из 2006. године, Србија је (укључујући и оне из заједничке јужнословенске државе), имала 15 устава. У просеку сваки од тих устава важио је 12 година! Најдуже је важио Турски устав из 1838. године – 31 годину, а најкраће Сретењски устав из 1835. године – око месец дана.

Колико ће на снази бити или у неизмењеном облику потрајати важећи устав – Митровдански – остаје да се види, али према тренутним политичким приликама врло је вероватно да ће тренутна власт до краја свог пуног (обновљеног) мандата уставној промени сигурно приступити.

У савременој уставно-правној науци устав се дефинише као највиши правни акт државе на основу којег се уређују односи између појединаца и државе, као и међусобни односи државних власти. Из тога следи да је он фундаменталан закон, база на којој почива сваки институционални ауторитет државне власти. Због честих промена којима се прекида континуитет засигурно се нарушава и ауторитет државне власти. Српска нововековна историја пуна је таквих примера.

С обзиром на значај овог питања, сматрамо да се њему не поклања довољно пажње. Правничка струка мора да има много већег удела у расправи о уставној реформи уместо политике. Правничка струка у нас је плашљива, подмитљива и инертна. Правнички институти као и друге научне и образовне установе, најпре београдски Правни факултет, срамотно ћуте како се не би политички замерили актуелним режимима. Иако је промена Устава пре свега базично правно питање, оно се ставља на политички колосек.

Под плаштом ,,европских интеграција” јасно је и више пута отворено питање промене важећег основног закона. Питање промене основног закона свакако је легитимно питање, јер и сам Устав предвиђа механизме своје промене. Много важније је питање целисходности промене у постојећим политичким околностима.

Важећи српски Устав, још и пре него што је донет, имао је своје непријатеље у онима који су се противили тадашњој државотворној политици владајуће странке. О његовој промени или потпуној дерогацији доношењем потпуно новог устава, у делу стручне јавности, али и страначке, говорило се још у време његовог стављања на референдумско изгласавање. Наш основни закон упркос својим недостацима ипак представља довољно чврсту брану евроатлантским насртајима. Управо делови Устава који нису у сагласности са наметаним „евроатлантским вредностима као и интересима” представљају ударне тачке које ће најављеном променом бити обухваћене.

Засада, према најавама, следеће кључне тачке српског Устава биће засигурно предмет ,,уставне реформе”, а то су: преамбула, дефиниција српске државе, однос унутрашњег и међународног права, дефиниција брака, број народних посланика, положај и статус АП Косова и Метохије, положај и надлежности АП Војводине и механизам промене устава.

Питање преамбуле садржински и директно не утиче на сам Устав с обзиром на то да она нема нормативни карактер, али у њој се на највиши начин прокламују национални и државни интереси, што је у сваком случају одбрана Косова и Метохије у саставу Србије. Управо то питање представља и разлог за њено брисање или измену с обзиром на тежње одређених западних центара моћи да тзв. косовску државу до краја заокруже. Мишљења смо да преамбула ни по коју цену не сме да буде мењана, барем не, док јужна покрајина не буде поново реинтегрисана у пун уставно-правни оквир српске државе. Ипак, с обзиром на њен садржај, у којем се ставља акценат на очување АП Косова и Метохије у саставу Србије, промена преамбуле или њено брисање били би врло осетљиво, пре свега политичко питање, те би онима који теже измени преамбуле то само представљало додатан проблем.

Остале карактеристичне тачке најављене промене нормативног су карактера, а њихова евентуална промена не би имала само декларативни карактер већ би у том случају дошло до суштинских промена највишег правног акта у нас.

На основу Члана 1. дефинисана је српска држава као држава ,,српског народа и свих грађана који у њој живе”, што је од стране противника Устава још у време његове израде био ,,камен спотицања” и нешто што је у већој или мањој мери представљало политичко-идеолошко питање.

Евентуална корекција овог члана и ,,грађанизација” дефиниције српске државе били би свакако политички корак уназад. Иако многа уставна решења западних држава као и чланица ЕУ, које су узор нашој „владајућој елити”, у својим уставима своју државу дефинишу на овакав начин, остаје потпуно нејасно зашто бисмо ,,десрбизовали” Србију, која и у својим данашњим неприродним границама јесте у суштинском смислу државотворна тековина српског народа пре свега.

*Објављено у штампаном издању часописа Поредак