Смерница од 26.02.2016. - Избори у Ирану

Такав систем настао је после Шиитске конзервативне Револуције под вођством Ајатолаха Хомеинија. Он је и био први Рахбар савременог Ирана. Данас се духовним лидером сматра његов наследник Ајатола Хамнеи. Том духовном вођи, као и духовним експертима, који чине Савет по духовној сврсисходности, у  Ирану припадају све принадлежности власти. Шта је сврсисходно, а шта није -- за Иран одређују не економисти, не војници, не администрација, па чак не ни политичари - већ мислиоци, мистици и филозофи. Они су усредсређени на више, на вечно, на непоколебљиво. И само они могу одредити основне смернице националне државне стратегије, јасно бирајући Традицију и дух против савременог света.

Тај систем власти назива се "вилајети факих" - "власт оних, који знају". Сјајан начин управљања. Најразумнији и најправеднији могу бити само они који нису оптерећени приземним, материјалним проблемима, него размишљају само о вечном. Тако раде Рахбар и његови експерти. Платонов идеал цара-филозофа у пракси, у наше доба је оличен у нама суседној држави. Зачудо, ми о томе скоро ништа не знамо. Због тога у нама самима постоје неки проблеми са духовном сврсисходношћу.

И тако, избори. Отворено говорећи, већег значења ни они, ни парламент, па чак ни председник Ирана нема. Тамо практично нема партија или друштвених покрета, не -- и то је одлично: западњачки гаџети немају ништа заједничко са иранским друштвом (међутим, може се и рећи, да они према нама имају некакав однос...) По томе избори у Ирану носе карактер чисто социолошког истраживања и намењени су само једном човеку - Рахбару, духовном вођи. Ко год да победи, то ће бити његови људи, јер других у Ирану једноставно не може бити.

Западни аналитичари просто нису способни да разумеју каква је та духовна сврсисходност, и они нагађају: да ли ће победити реформисти, чијим лидером се сматра садашњи председник Рухани, или конзервативци, оријентисани више на националне интересе који у мањој или већој мери подржавају позицију бившег председника Ахмадинеџада. То у пракси има пресудно значење, али само као одраз тога, што излази из душе једног човека - Рахбара. То је илустрација његовог размишљања: у којој мери је сврсисходно зближавати се са Западом после скидања санкција, а у којој ће то повредити духовни индетитет Шиитског традиционалног, конзервативног Ирана. Али...

Ако превага буде на страни реформиста, то још увек не значи да ће Рахбар аутоматски да стане на њихову страну. Исто тако се може десити и обратно. Ето како се сенка сумње увукла у чисту душу. Такође се може десити оно што одлучи духовни вођа: са западњаштвом и либерализмом (наравно, специјално иранским и Шитским) и тако нас то поново враћа пар корака назад.

Тим пре што је данас Иран у рату, а на супротној страни такође либерални Запад и његове екстремистичке терористичке марионете из онога што се у Русији назива ИГИЛ (ISIS). По томе, какво год било расположење иранског друштва, а ни њему не недостају пета и шеста колона, чињеница је да ће и њима бити призната сврсисходност са духовне тачке гледишта. Међутим, видећемо.

Све најбоље, гледали сте Дугинове смернице о духовној сврсисходности.

PS. "Цар-филозоф" - одлична идеја. Много боље него обратно.