Вреди ли то мало струје толико нестале природе?

Научна и стручна јавност је пре 2014. године указивала на погубне екосистемске ефекте које деривационе мини-хидроелектране имају по водене екосистеме планинских и брдско-планинских подручја, где ни подручја која су заштићена нису остала поштеђена. Међутим, овом проблему заштите природе се тек однедавно посвећује више пажње у јавности. Ваљда још није касно, иако је, по проценама активиста, неколико десетина мини-хидроелектрана већ изграђено на Јошаници и Самоковки, Ресави, Власини, Врли, Црновршкој и другим рекама планинских подручја Србије.

Последице су, без икакве сумње, застрашујуће,  како по природу, тако и по људе. Питање стручне одговорности за оваква дешавања, која треба да буду истражена и апсолвирана, неизоставни је део прекида садашње погубне енергетске политике, која бесповратно уништава сагледане развојне перспективе руралних заједница планинских подручја ради претпостављања јавног, општег интереса приватном, уз минимална могућа улагања и максимално могућ профит повлашћених "инвеститора". Много важније и актуелније питање је има ли могућности да се уклањањем већ изграђених мини-хидроелектрана, где је то крајње хитно, очувају посебне, у свету јединствене природне вредности Србије, док штета не буде дефинитивна и непоправљива.

Поточне пастрмке из изворишних делова реке Власине, које су јединствене по митохондријалном хаплотипу Да-Вл, регистрованом у банци гена (хттпс://www.нцби.нлм.них.гов/нуццоре/83416228), и оне из реке Врле, јединствене по конзервационо још важнијем хаплотипу Да-Вр (хттпс://www.нцби.нлм.них.гов/нуццоре/83416230), већ су крајње угрожене одвраћањем воде из корита тих планинских река. Са више од 800 деривационих мини-хидроелектрана, предвиђених за изградњу, многим од ненарушених популација поточних пастрмки са аутохтоним Да1 хаплотипом (Ресава, Самоковка и Јошаница, Црновршка - Голема река) и са другим јединственим аутохтоним хаплотиповима, који постоје само у Србији (у притокама Божице, Јужне Мораве, Височице, Црног Тимока, Ибра, Пчиње итд.) прети нестанак. И не само пастрмкама већ и једнодневкама, камењаркама, туларашима, шкољкама, пужевима, раковима и другим воденим организмима екосистема планинских река. Имајући у виду да је Србија због географског положаја, климата - поднебља, рељефа и геолошке подлоге сиромашна површинским водама, убијање оваквог природног богатства уништавањем крајње осетљивих екосистема планинских река равно је злочину против природе. 

Уништавање планинских река и њиховог живог света већ је увелико узнапредовало спровођењем погрешне стратегије водоснабдевања путем изградње акумулација за захватање скромних површинских вода, уместо коришћења много већих постојећих резерви подземних вода у Србији. Као да није важно да ли ће живи свет у водама подручја у срцу једног од 20 светских центара биолошке разноврсности бити уништен. Чини се да се чак и жури с тим да се ово што је започето убрза и заврши што пре.

Са (до)садашњим издвајањима за науку, наш понос због чињенице колико знамо о живим бићима наших планинских водених екосистема стално се судара с опрезом и зебњом колико тога још не знамо о овом светски значајном подручју и шта би све могло нестати бесповратно. А применом производње електричне енергије коришћењем соларних панела, индивидуално или у виду електрана, као и ветрогенератора, и чак и хидроелектрана онде где је и на начин на који је то "еколошки" прихватљиво, остварили би се много већи енергетски приноси, уз много мање последица по природу и људе који од ње зависе. Имајући у виду колико би мали и суштински небитан енергетски допринос свих предвиђених мини-хидроелектрана од 3,5 одсто био у укупној производњи електричне енергије, понављам једном већ постављено питање: "Вреди ли то мало струје толико нестале природе?" Великој већини грађана Србије сигурно не вреди.

Извор: Пољопривредник.нет