Влада умереног оптимизма

Састав нове владе, под Михаилом Мишустином, изазива умерени оптимизам.

Сâм Мишустин је готово непознат, а његов успех у прикупљању пореза може га учинити популарним код власти, али тешко код народа, од кога је порез и прикупљао. У Јеванђељу се сакупљачи давања (пореза у корист Царства) назвају "сакупљачи пореза" и сматрани су најгаднијим људима, које су сви мрзели и презирали, али којих су се истовремено и плашили. Можда ће Мишустин новом улогом коју је добио променити овај имиџ, ако више не говори о порезима, а њихово прикупљање препусти неком другом. Довољно их је већ прикупио. У историји Русије, покушаји да се порезници строго обрачунају са пореским обвезницима, увек су се завршавали катастрофом – бекство од неправедних и сувишних наплата, за руског човека је била нека врста компензације за покорност. То треба имати у виду.

Још је двосмисленија “дигитализација“, која, иако модеран тренд, представља кретање ка дехуманизацији друштва и крајње је опасна. Уз сву привидну рационалност неуронских мрежа, вештачке интелигенције и универзалне електронске контроле - ово је директан пут до понора и последња стратегија Антихриста. Тешко да комбинација ‘порезника’ са ‘дигиталцем’ испуњава очекивања конзервативаца, али ћемо покушати да не обраћамо пажњу на ове досадне детаље у вези ликом Мишустина и пружићемо му шансу.

Уопште узев, умерени оптимизам је узрокован одсуством отворених либерала у Мишустиновој влади, који би сваког, без изузетка, удаљили од себе. Поред релативног либерала Антона Силуанова, који је задржао функцију министра финансија, али је лишен функције потпредседника владе, може се рећи да је либерални блок у влади растурен - о њему су са таквим гневом говорили родољуби, како десни, тако и леви. Хтеби бисмо да се надамо да је либерални блок коначно отишао у историјски заборав, на челу са главним номиналним либералом, Дмитријем Медведевим.

У сваком случају, сви остали, изазивају или симпатије или неутрални став и представљају технички тим умерено патриотских званичника, оданих председнику Владимиру Путину и његовом политичком систему, спремни да рутински спроводе посао одржавања статуса куо. Према једној верзији, Путин је заменио представнике економског, социјалног и културног блока, због незадовољства њима и због неиспуњавања његових упутстава … То је могуће, али, наравно да је ствар много дубља и да без епистемолошке јасноће и јасног светоназора у вези са курсом Русије у будућности, без идентитета и историјске сврхе, ништа се у овоме не може постићи дефиницијом. Али, то није питање за чланове владе – нити за бивше, нити за садашње. Међутим, очигледно би требало да прође још неко време (у Русији време има неки посебан ток) да би ово постало очигледно и прилично хитно. То још увек није случај, али добро је да Путин нејасно осећа неку нелагоду у овој области - зато је и заменио овај (либерални) блок. И то не да је због доброг, него због лошег. Надамо се да ће – можда и случајно - нешто испасти (опет, у Русији је све непредвидиво).

Изузетну радост у евроазијским и патриотским круговима изазвао је останак у влади таквих стабилних фигура савремене руске државности, какви су Сергеј Шојгу и Сергеј Лавров, као и других безбедњака. Спољна политика и војска – најмоћнији су апсекти Путиновог курса и извор његове легитимности. Њихово останак у влади је оправдан, разуман и предиван.

Оптимизам доноси и фигура новог министра културе, Олге Љубимове, која долази из интелектуалне московске породице. Пријатно је када културу представља паметна, добро васпитана и лепа жена (а, не неодговорни ћелави лихвар као код Јељцина).
Остали се, углавном, још увек нису посебно показивали јавно (сматраћемо да је одлазак клана и разних клановских шема у сенци ствар прошлости и да је то превазиђено), те значи да постоји нада да нас ови нови барем неће разочарати.

Министарство за Северни Кавказ је укинуто. Кавказ и његови бројни народи и традиционалне етничке групе су наши. Али, сви који се стварно баве Кавказом, живе тамо или ће живети - боље је да се држе даље од искушења у корупцији, клановима и непотизму. И, све ће бити у реду.

Истовремено је, наравно, потребно посветити посебну пажњу питањима међуетничких односа, склада, развоја језика, културе и традиције бројних народа и етничких група у Русији, не само на Кавказу - о чему је председник већ посебно говорио. Остаје нада да ће нова влада донети нешто живо и смислено (а не оно од раније) и да ће проблемима руских народа приступити префињено, паметно и са љубављу.

У Влади не само да нема либерала, него и неких других из државне службе, као што су Дмитриј Козак и “гвоздена чизма царства” - Михаил Бабич, како су га прозвали на неким Телеграм каналима, након што је разбио корупцијска гнезда у оквиру руско-белоруске заједничке савезне државе, а требало је да буде Министар за економски развој. Њих тамо нема, јер ће обојица прећи у председничку администрацију и тамо се бавити питањима евроазијских интеграција, што је охрабрујуће, с обзиром на доследност, упорност и одлучност ових представника личне страже председника Путина.

Тако да, састав нове владе, која је вероватно прелазна, са две најјаче фигуре пребачене на ниво евроазијских интеграција, посредно потврђују нашу верзију о томе да су сви тренутни политички и државни преображај усмерени на један главни циљ - стварање нове савезне државе.

Срећу и успех у раду новој управи, са жељом да уче на грешкама својих претходника, а не на сопственим.

Међународни «Евроазијски покрет»