Улога Русије и Турске у стварању европског идентитета

За прихватљив одговор на питање о улози Русије и Турске у стварању европског идентитета и њиховом позиционирању, неопходно je дефинисати европски идентитет, шта је данас и колико је данашња Европа носилац онога што се одређује као њен идентитет. Да ли европски идентитет подразумева стриктно географске границе Европе, да ли је и Владивосток 'европски'? Да ли европски идентитет подразумева само тековине Западне Европе или не? У том случају, европском идентитету могу припадати и Сједињене државе могу, а Русија и Турска не.

Хришћанство на пример, као хиљадугодишњи темељ европског идентитета, као непресушни извор свих врста уметности и културе, полако нестаје под ногама модерног европског човека. Ако би се религија и културна историја узеле као кључне тачке приликом одлучивања да ли су Русија и Турска део Европе, Русија би свакако била део Европе, док би се Турска могла сматрати њеним првим комшијом. Ако би се религија и културна историја занемариле и погледало садашње време, узимајући у обзир политичке чиниоце или чак начин живота у тим земљама, Русија и Турска би замениле места. Aко би се, у савременом смислу, тврдило да ауторитарни стил владавине није део европског идентитета, онда обе ове државе не би биле сврстане у део Европе. Још једну тешкоћу у њиховом позиционирању, у Европи или ван, представљају и географски положај и територије на којима се налазе. Обе су у и Европи и ван ње.

Русија и Турска су, у већој или мањој мери, одиграле значајну улогу у стварању европског идентитета; Русију треба сврстати у Европу, а Турску не.

У прилог овој тези треба истаћи првенствено негативни утицај једних и других у смислу контраста између ''нас и њих'' који се ствара изграђивањем идентитета као идентитета разлике, идентитета другог који одваја нас од њих тј. Европу од Турске и Русије - на трагу онога о чему говоре Ивер Нојман и Едвард Саид, али с пажњом и на констатацију Марка Шуице о концепту имагинарног Турчина у перцепцији Османског царства у Србији. Други, мање важни аргументи у прилог овој тези варирају од утицаја Достојевског и Толстоја, преко идеја социјалистичких револуција и анархизма који су се рађали у Русији или кроз земљу пролазили културним трансфероми преобликовани се враћали и поново појављивали у Европи.

Од улоге Руса у ослобођењу Европе од нацизма, до турских гастарбајтера који су успели да ''заузму Беч'' миграцијама, више векова након што то нису успели оружјем свога царства - у време када није било никакве дилеме да ли је Турска у Европи, већ да ли ће читава Европа бити Турска.

Готово сваки идентитет је идентитет разлике, поготово у модерном смислу. Захтева оног другог, како би се направила контрасна слика о нама сâмима. Математички најпростије и логички најбаналније могло би се поставити овако: Ми (оно што чини нас) минус Они (оно што чини њих) једнако - наш идентитет. Овде се не тврди да идентитет сâм по себи не постоји, али концепт 'другог' је најчешће неопходан управо ради самоспознаје тог идентитета. Те разлике се могу користити у разне сврхе, као оправдање за политичке и војне акције, за градацију нивоа постигнуте културе, цивилизације, степена развијености, а могу у свему томе бити и злоупотребљене. Могу бити употребљене не само за самоспознају сопственог идентитета, већ и у његовом грађењу по принципу супротности од 'другог'. Као пример можемо узети диференцијацију Хрват-Србин, или баналније, шминкер-панкер.

На исти начин Европи је била потребна Русија или Турска као 'други', преко кога би закључивала о разликама, на основу којих би 'они други' важили за варваре без културе и осећаја за уметност, ред, поредак, и тако даље, без обзира што су то најчешће површне оцене које често нису имале упориште у стварности. На основу ''туђег варварства'' могла се поспешити, на пример ликовна уметност Запада, али је то истовремено могло и служити као оправдање за колонијализам и ратове праћене разним врстама злочина, од првих крвавих корака колонијалиста у Африци, све до Хитлеровог опхођења према 'мање вредним' народима. Ово све не значи да је овакво понашање својствено Европи, иако њој можда и јесте највише својствено, јер ипак је та улица двосмерна. Русија и Турска су у овом, негативном смислу, умногоме послужиле Европи у градњи или препознавању свог идентитета, те је њихова улога неспорна, посебно ако се у обзир узму аргументи, раније наведени као мање важни.

Овој аргументацији се може додати концепт 'имагинарног Турчина', који користи Марко Шуица објашњавајући одржавање стереотипа и вечног непријатељства Срба према Турцима и годинама након ослобођења. Исто тако, на Западу већ вековима и све до данас постоји стереотип 'имагинарног Руса', који је настао због вечног страха од Русије као силе која је страна европском идентитету и од чије инвазије Европа треба да страхује. Иако историја демантује такву врсту страха, јер Руси нису никада ишли даље од Пољске, а истовремено су вековима гајили, ако не пријатељске, барем партнерске односе са Немцима, односно Аустријанцима, страх је остао. Томе доприноси против аргумент, који не руши овакву тезу, већ само показује да она не функционише увек - то је совјетска окупација Источне Европе након Другог светског рата. Међутим, та окупација је управо била плод политичког договора Запада и Истока. Уосталом, плодне пољске и руске равнице, чешће су виђале војске које путују у правцу Запад-Исток него обратно.

Разлози због којих се овде Русија сматра делом Европе, а Турска не, проистичу из основне религијске поделе. Уз Европу је вековима ишао атрибут – хришћанска. Из тог једног атрибута изграђена је читава европска култура, чији су носиоци сви народи од Португала до Русије. Ако то данас није најважније одредница, не мења чињеницу да то јесте била током дугог временског периода. Уосталом, ''данас'' или педесет, сто година, у историји су само сићушни део. Такође, Руси су словенски народ, те припадају корпусу европских народа који се оштро могу поделити на Германе и Словене, уз понеке изузетке попут Грка, који су уистину и поставили темељ ономе што европски идентитет јесте.

Овде треба споменути и Украјину - данашња Европа нема проблем са сврставањем Украјине, па не видим проблем зашто не сврстати и Русију у Европу. Нарочито ако се сви већи градови и центри Русије налазе географски у Европи - све на трагу Де Головог мишљења о Европи од Лисабона до Владивостока. Ако је по Нојмановим речима Русија дуго сматрана средњевековном азијском и варварском државом, Русија након Петра Великог дефинитивно представља члана европске породице, која се умногоме ослањала на вредности Западне Европе, претежно Француске. Управо из истих разлога, Турска се овде не сматра делом Европе. Њен идентитет почива пре свега на Исламу, а култура на малоазијским традицијама. Чак и лингвистички, турски језик не припада корпусу европских језика. Међутим, и Турци су прошли кроз своју фазу европеизације након Младотурске револуције и касније у време Ататурка, али то значајно не мења њихове најважније одреднице.

Имајући све наведено у диву, могло би се закључити да је улога Турске и Русије у стварању европског идентитеа неспорна, док спорења о позиционирању обе земље не могу бити решена на лак начин. Пре свега зато што једна таква класификација претпоставља себи одређену количину политичких импликација и својеврсну ствар укуса, те се стога може тврдити да је њихова улога у стварању европског идентитета значајна, док се само може предложити да би Русију требало сматрати делом Европе, а Турску не.