Шта би приближавање Турске Русији могло да донесе?

Руска одлука да пристане да се умеша у Сирији, укључујући тактичку подршку из ваздуха легално изабраној Влади Башара ал-Асада се заснива на борби против спољне инвазије исламских побуњеника. Њих су изабрали, наоружали, обучавали и у Сирију убацили Саудијска Арабија, Катар, Сједињене државе, Енглеска, Француска и Турска. Стратешки циљ Русије је био много далекосежнији и лежи у ограничавању америчке доминације у региону Блиског истока и великом повратку Русије у овај регион, након тридесетогодишњег одсуства.

Методе које је Русија изабрала, показале су се као крајње учинковите, јер су руски ваздушни удари направили прекиде на линијама исламистичких побуњеника, а прошириле су их одмах копнене трупе сиријске Војске и тако ослободиле више од 50% територије под окупацијом побуњеника.

Са друге стране, Сједињене државе су пропустиле да створе војску која би се у Сирији супротставила Башару ал-Асаду. Промена америчке стратегије у јануару ове године -  укључивање бомбардовања које су спроводиле групе америчких специјалних снага, а које је требало да буде у корист сиријских Курда, била је тачка преокрета у односима Сједињених држава и Турске. Турска је Курдима непријатељ број 1. Покушај војног пуча треба посматрати једино као покушај да се са власти свргне Председник Тајип Ердоган, који се не слаже са тим да Американци праве Курдима државу у коју би требало да уђе 45% територије Турске. [1]

Које су последице пуча?

Постаје кристално јасно да су Сједињене државе направиле огромну грешку у односима са Турском. Како би избегао понављање догађаја од 15. јула ове године, Ердоган је био приморан да се приближи Русији. То не значи да ће Турска одмах напустити НАТО, него да ће Ердоган добро искористити информације које су му понудиле руска Обавештајна служба за иностранство (СВР) и Војна обавештајна служба (ГРУ), како би се поништио било какав план Сједињених држава и савезника за извођење пуча. Током покушаја војног пуча, војни хеликоптери су гађали турски сателитски центар, а највећа светска сила је истовремено радила на томе да блокира турске сателите. Турски извори кажу да је Русија одмах понудила Ердогану неограничен приступ својој мрежи војних сателита да би могао да командује трупама, а такође је доследно наставила да размењује информације са МИТ (Турска обавештајна служба).
Као доказ ове претпоставке послужиће информација да је Русија одлучила да обнови изградњу четири нуклеарна реактора јачине 1 200 мегавата у турском региону Мерсин, на Средоземном мору и гасовод Турски ток, испод Црног мора. Русија ће обновити увоз из Турске, који је раније износио око 30 милијарди годишње, а који је престао због обарања руског бомбардера Су-24, у новембру прошле године (24. новембра, 2015.) у Сирији.

Шта би Русија могла да тражи од Турске?

Прво, Министар спољних послова Турске Мевлут Чавушоглу може позвати побуњеничке групе из региона Алепа у Сирији да прекину борбе (ако им Русија и Дамаск могу дати конкретне гаранције, посебно туркманској милицији – Катехон). То потврђује усклађеност политике Турске са резолуцијом 2254 УН, да легитимна влада Сирије, коју заступа Башар ал-Асад, остаје на власти. Ако успе овај план, то највероватније значи да ће Турска осигурати границе према Сирији, престати да подржава противнике Башара ал-Асада и неће дозволити проток регрута, оружја и муниције исламистичким терористичким групама које добијају подршку од Саудијске Арабије, Катара, Сједињених држава, Уједињеног краљевства и Француске.

Као једна од последица усклађивања турске политике са резолуцијом 2254, ова земља би могла да напусти америчку анти-Даеш коалицију, што би значило и обустављање свих неовлашћених летова ка сиријском ваздушном простору из турских база. Тачније, Турска ће обавестити Сједињене државе о укидању одобрења да ваздухопловна база Инџирлик буде главна оперативна база америчке анти-Даеш коалиције и да је Сједињене државе могу користити за друге сврхе. Исто обавештење ће бити послато Немачкој. Инџирлик се налази на само 180 км од Манбижа, опкољеног од стране Курда и 400 км од Раке, престонице Даеша. Сједињене државе, Немачка и Саудијска Арабија ће морати да преместе своје бомбардере негде другде, ако желе да наставе да буду део анти-Даеш коалиције.

База која би највише одговарала овој коалицији је Ал Азрак у Јордану. Тамо се налази седиште два ескадрона јорданских Ф-16 авиона, одакле полеће и 20 бахреинских Ф-16, 8 авиона Ф-16 који припадају Холандији и Белгији, француски авиони Мираж 2000, амерички авиони/дронови R-9 MQ без посаде. Премештање авиона у Ал Азрак и доношење копнене опреме за одржавање би трајало неколико месеци, а за то време коалиција би могла да изводи мање напада. Ал Азрак је 700-800 км далеко од Даеша у Сирији и Ираку, а авиони коалиције који врше ударе на Даеш би морали да се танкују у ваздуху.

Као резултат усклађивања турске политике са Резолуцијом 2254 УН, Пентагон неће моћи да снабдева Курде оружјем, муницијом преко турског копна и да преко Турске доводи америчке инструкторе из јединица за специјалне операције. Америчка база Рмеилане у сиријској провинцији Хасаке под курдском контролом, одакле Пентагону стиже појачање, може остати изолована.

Трећи корак, који Путин може да договори са Ердоганом би могао да буде везан за ангажовање дела флоте од 196 авиона Ф-16 да делују заједно са руским бомбардерима у Сирији.

За почетак, заједничке мисије би могле да се спроводе из руског командног центра у Латакији у Сирији. Турска авијација би имала и додатне мисије да бомбардује Даешове положаје и омогући сиријској војсци да напредује од Палмире ка Раки и да ослободи централну, источну и северо-источну Сирију.

Истовремено са свим овим, Руси би могли да наговоре Башара ал-Асада да обнови сарадњу са Турском у смислу одредби Споразума из Адане од 20. октобра 1998. године. Овај споразум даје Турској могућност да изводи ваздушне нападе на курдске терористе у дубини од 50 км на сиријској територији. Курдски терористи, врло често, након напада на Турску беже у Северну Сирију. У складу са тим, удари турске авијације би неутрализовали борбену снагу њихових група (арапско-курдски YPG / SDF), које Башар ал-Асад сматра побуњеничким групама, иако оне имају подршку специјалних снага западних земаља (Сједињених држава, Уједињеног краљевства, Француске и Немачке). Авијација и анти-Даеш коалиција коју воде Сједињене државе би морала да обавести или координише своје мисије са Русима и Турцима.