Нестабилне владе и контролисани хаос на централном Балкану

Период евроеуфорије је на неинтегрисаном Западном Балкану под утицајем спољних фактора спласнуо. Ипак, обећања усмерена на убрзавање процеса евроинтеграција, инвестиција и свега осталог што уз то иде не изостају, посебно у кризним моментима и изборним кампањама. Немачка иницијатива у виду Берлинског самита лидера Западног Балкана почетком претходне јесени као природан  наставак самита лидера Западног Балкана одржаног у Дубровнику се показала као „шаргарепа“ која би требала да одржи привид континуитета „европског пута“ земаља региона. Наводни „пројекти мира“ мегаломанских размера у склопу тзв. Јункеровог плана након почетне иницијативе остали су само мртвао слово на папиру, док је реалност сасвим другачија. Мигрантска криза, затварање граница за робу и људе, звецкање оружјем и традиционално подизање тензија на важне датуме ипак показују да одређени међународни кругови теже да од централног и западног Балкана створе својеврсну „зону креативне дестабилизације“.  Креативност би се огледала у креирању контролисаног хаоса у добром делу бивше Југославије у којима би атлантизам и његови савезници имали моћне полуге да у сваком моменту ситуацију на терену уподобе својим геостратешким интересима. Једна од таквих полуга су нестабилне владе.

Оно што најпре карактерише нестабилну владу је „климава“ већина која се одражава кроз слаб коалициони потенцијал и/или уцењивачки капацитет мањег партнера. У таквим околностима је мањи партнер у позицији да диктира сопствене услове и намеће политике од сопственог интереса, што само по себи у демократији није нити страно нити спорно.  Међутим, у неконсолидованим демократијама „југосфере“ у таквим околностима се отвара брисани простор за утицај страног фактора који обично уз помоћ мањег партнера тежи да намеће решења у сврху остварења сопствених стратешких интереса. Оваква институционална структура погодује САД и њиховим савезницима и уклапа се у шири геополитички контекст актуелног тренутка. Комбинација обећања мањем партнеру и притиска на већег обично испоручују адекватне резултате за онога ко врши утицај. Феномену утицаја на нестабилне владе региона изложене су Хрватска, Црна Гора, БиХ, Македонија, тзв. Косово и потенцијално Србија. Свака од поменутих земаља или територија под међународном управом има сопствене карактеристике, елементе историјског и културног развоја, па су модели уподобљени конкретним приликама на терену.

Најсвежнији пример је македонска “диригована демократија“. Она се састоји из посредовања ЕУ и САД у решавању наметнутог конфликта на релацији власт – опозиција, а у смеру наметања опозиционих кадровских решења која ће поставити основ за остварење кључних интереса Запада у БЈР Македонији. Повод је споља креирани политички сукоб, а основни циљ је расписивање парламентарних избора после којих би опозиционе социјалдемократе биле у позицији да пресудно утичу на политичке процесе у тој земљи. Оправдања за директно мешање у унутрашње послове суверене државе су многобројна – наводно непостојање услова за фер изборе, одсуство медијских слобода, кршење права Албанаца итд. Македонска Влада предвођена национално оријентисаном ВМРО-ДПМНЕ је направила све уступке који су пред њу постављени, али то није било довољно, па се наставља са условљавањима. Нестабилна влада у Скопљу прожета инсталираним кадровима који њој de facto не одговарају неће моћи да одговори ни на један од небројено много изазова које се пред њу постављају - албански екстремизам, мигрантску кризу, спор око имена, језика и идентитета итд, што је са атлантистичке тачке гледишта од изузетног значаја у стратешки важној Вардарској долини. БЈР Македонију је неопходно одвући од курса сарадње са Београдом, што је за њу једини спас у датим околностима. Нестабилна влада кроз дириговану демократију споља чини се као идеално средство за усмеравање  „залуталог“ Скопља на евроатлантски курс и дуготрајно стратешко заокруживање овог простора.

Септембарски гранични спор између Србије и Хрватске показао је да владе са стабилном већином могу донети исхитрене одлуке које не одговарају бриселско-вашингтонском лобију, који затим мора да интервенише како њихови интереси у региону не би били нарушени својевољним чињењем. Нестраначки премијер, поред јасног демократског дефицита, нема никаквог политичког искуства, док су функционери „Моста независних листа“ углавном људи који су водили оперативне послове на локалном ниову и самим тим неискусни у високој политици. Два утицајна потпредседника Владе у лабавој коалицији у којој се већ говори о новим изборима креирају атмосферу у којој је веома лако притискати и манипулисати партнерима у Влади и јавношћу. Хрватска влада има два лица – технократско које погодује спољном легитимитету, и екстремном, који је погодан за манипулацију и дириговање споља. Смена директора СОА-е  за коју у јавности нема довољно јасних аргумената такође говори о закулисним радњама у најважнијим државним институцијама те земље у које су вероватно уплетени странци. Без обзира на чињеницу да је Хрватска чланица НАТО и ЕУ, Вашингтон деловањем на терену Хрватску сврстава у „југосферу“, упркос упирању Загреба да докаже своју припадност „Мителевропи“. Усиљена координација и одржавање учесталих контаката највишег нивоа на релацији Београд – Загреб уз повремено допуштање испада радикалнијих ешалона хрватског руководства сведоче о намери вероватног креирања нове нестабилне „југосфере“ утемељене на хрватској економској надмоћи. Тако би се постигла два паралелна циља – одржао досадашњи паритет на штету Београда и одржала константна нестабилност са извесним нивоом тензија које је могуће искористити уколико се за тим укаже потреба.

У Црној Гори је на делу својеврстан прелазни модел. Уплив опозиције у политичке процесе на највишем нивоу по први пут након двоиподеценијске владавине Мила Ђукановића указује на „меку дестабилизацију“ у циљу припреме терена за неке много крупније ствари. Црна Гора је добила позивницу за НАТО. Међутим, она за овај војни савез нема никакав војни значај, док је њен геостратешки значај мањи него у случају Хрватске или Албаније. Иако се црногорском режиму жури, над чланством у НАТО-у стоји велики знак питања, док је нестабилност готово извесна без обзира на динамику и дубину евроатлантског пута. Чињенице указују да је атлантистичком фактору циљ дугорочна дестабилизација, уз евентуално инсталирање новог режима након Ђукановића који је по узору на хрватски ликом технократски, али једнако ненаклоњен српским и посредно руским интересима. Ђукановићу „рок трајања“ истиче, а самим тим и „негативној стабилности“ која је карактерисала систем окошталих веза и односа унутар црногорског друштва. Притисци који долазе од стране опозиције указују на стаклене ноге режима и снажан страни интерес на једином непокореном делу јадранског приобаља. Најављивана нагла промена мигрантске руте са централног Балкана на његов југозапад могла би радикално да поремети Ђукановићеве планове да се и овога пута извуче из готово безизлазне ситуације.

Посебне карактеристике нестабилне владе имају у строго контролисаним условима два политичка експеримента – БиХ и тзв. Косову. БиХ је протекторат међународне заједнице којим управља ОХР са овлашћењима окупационе управе, па ова територија нема елементарне прерогативе суверености како би се могла назвати државом у правом смислу те речи.  Једна од основних карактеристика њеног система је да централна Влада те земље у Сарајеву има минимум протоколарних надлежности прописаних Дејтонским мировним споразумом, па стога није неопходна њена дестабилизација. Такође, Влада Федерације БиХ од потписивања Вашингтонског споразума левитира између интереса једне и друге стране, неретко по самој „црвеној линији“ раздвајања политичких интереса. Једини фактор који је потребно дестабилизовати и који представља сметњу атлантизму је Милорад Додик, чија криминализација је у току. У БиХ је за дестабилизацију потребно уложити далеко мање напора него у претходним случајевима јер је нестабилност иманентна карактеристика система дефинисаног у Дејтону. Нестабилност у БиХ диригована споља је комплементарна са тенденцијама да се у што већој мери смање дејтонске надлежности Републике Српске и тако читава држава уподоби интересима Вашингтона и његових савезника на овом простору.

Запад се не труди претерано да обузда сопствене пулене инсталиране у Приштини. „Сузавац демократија“ на Косову служи у сврху дисциплиновања терориста и трговаца органима у улози „државних функционера“ и приказивања алтернативе у виду још екстремнијег Самоопредељења Аљбина Куртија. Не треба имати икакве илузије да ће се конфликт између интересних група на окупираном Космету веома лако прелити на преостале Србе уколико се за тим укаже потреба.

Постоји ли могућност за овакав сценарио и у Србији? У то нема сумње. Формирање српске нестабилне владе у великој мери зависи од резултата предстојећих избора. Назнаке такве стратегије су атлантистичка кадровска решења унутар владајуће СНС, разуме се, ненаклоњена српским националним интересима, као и очајнички покушаји каквог-таквог окупљања проатлантистичке опозиције под исти кишобран. Паралелно са тим процесом одвија се дискредитација националне опозиције која је веома близу уласка у парламент. Влада са једном доминантном странком и мањим партнером који је кадар да на мигове споља уцењује и намеће сопствене партикуларне интересе је идеално решење. Након избора и њихових евентуалних резултата наклоњених западним интересима треба очекивати још жешће притиске када би овај модел требао да покаже своје резултате. Крајњи циљ је гурање Србије у предкумановске границе и свођење њеног регионалног утицаја на статистичку грешку чиме би био задат самртни ударац геостратешки м интересима Русије на овим просторима.

Ни у једној стратешкој концепцији будућност „југосфере“ као сржи Балканског полуострва није светла. Недавно ревитализован Шојблеов програм „Европе у више брзина“ границе језгра Европе дефинише закључно са Словенијом, па је јасно да ће наш регион остати „црна рупа“ искоришћавања преосталих ресурса и логор за мигранте, уз незаобилазну перспективу чланства у некој новој трећеразредној ЕУ. Постојећа регионална мултилатерална инфраструктура је сведена на фактички консултативну улогу, што омогућава неометано арбитрирање споља. Партикуларни дневнополитички интереси су подложни променама, али трајни стратешки интерес остаје, само се средства мењају и мултипликују у зависности од тренутка и развоја ситуације у међународној геополитичкој арени. Потребно је одржати тензије на релацији Београд – Загреб, пацификовани грађански рат унутар БиХ, као и вишеслојни конфликт унутар БЈР Македоније. Приближавање Црне горе НАТО-у и сукоби криминално-интересних група на Косову само додатно доприносе тренду раста регионалне нестабилности. У остварењу овог циља помоћи ће нестабилне владе. Максима divide et impera остаје основно начело управљања балканским односима, а да ли је контролисани хаос повезан са мигрантском рутом ка Западној Европи показаће време, и то веома брзо.