Промена на Блиском истоку?

Медији су пажњу усмерили на самит председника Џо Бајдена и Владимира Путина и донекле истиснули вести о новој влади у Израелу, на челу са тврдокорним националистом Нафталиј Бенетом. У оним медијима, који заправо разговарају о промени, постоји необична врста запажања да ће нова израелска влада морати да се прилагоди новом режиму у Вашингтону. То би значило да ће Израелци морати да барем делом да ублаже своје нечувено понашање, како би се прилагодили Бајденовом науму да предузме акције које се неће одобравати у Јерусалиму, укључујући и могуће зближавање са Ираном око нуклеарног програма и поновног ангажовања Беле куће у Заједничком свеобухватном акционом плану  (JCPOA) из 2015. године.

Њујорк Тајмс је имао занимљив чланак, а писоа га је дипломатски дописник вашингтонског бироа, Мајкл Кроули, уз прилоге новог дописника из Јерусалима, Патрика Кингслија. Чланак је насловљен „Промена у Израелу пружа Бајдену шансу за боље везе“, са поднасловом који гласи „Одлазак Бењамина Нетанјахуа са места премијера је олакшање за демократе, али би Иран и Палестинци могли да тестирају односе господина Бајдена са крхком новом израелском владом“.

У чланку се тврди да је значајна чињеница да Бајден није назвао Нетанјахуа три месеца након његове инаугурације, али је позвао Бенета у року од три сата од избора. У телефонском позиву, Бенет је наводно оптужио Нетанјахуа за "тровање" односа са Сједињеним државама, што никога не би требало да изненади, јер је то била једна од тема коју је Бенет истицао током сопствене изборне кампање.

Али, треба гледати даље од тога и питати се где су докази да су Нетанјахуова киселост и ароганција довели до било какве одмазде Беле куће, било под Бараком Обамом, Доналдом Трумпом или Џо Бајденом? Владао је општи став, вероватно тачан у приличној мери да је Обама гајио нетрпељивост према Нетанјахуу и да је једном чак ухваћен на отвореном микрофону са тадашњим француским председником, Николасом Саркозијем, коме се жалио  због чињенице да је сваке недеље морао да комуницира са иритантним израелским премијером. Ипак, Обама је тада окренуо ћурак наопако и учинио нешто што никада није ниједан амерички председник – уредио је да се Израелцима, током десет година, гарантује 38 милијарди долара у војној помоћи. Новац није био условљен израелским понашањем, није одражавао стварне америчке интересе, а затим је зашећерен са још пола милијарде годишње, као подршка ПВО систему, Гвоздена купола.

Обамина администрација је, 2015. године, заиста закључила JCPOA са Ираном, мултилатерални споразум о праћењу и ограничавању постојећег иранског нуклеарног програма, а том потезу се Израел оштро успротивио. Али, једини пут када је Бела кућа заиста показала било какву нетрпељивост према Израелу, била је суздржаност при гласању у Уједињеним нацијама, које су заузеле критичан став према насељима јеврејске државе, непосредно пре него што је Обама напустио функцију. Треба приметити и да је Израел уредно казнио Обаму због лошег става, када се Нетанјаху појавио на заједничкој седници Конгреса да осуди предстојећи пакт са Ираном, у марту 2015. године. Биби је добио овације и аплауз двадесетдевет „представника народа“, потпуно испраних мозгова.

А, онда, Ето Доналда Трампа, од кога није било већег произраелског председника, од свих америчких председника, икад. Трамп је непрестано промовисао израелске интересе, преселио амбасаду у Јерусалим, признао израелску анексију Голанске висоравни, de facto одобрио припајање палестинске Западне обале Израелу и извршио атентат на високог иранског генерала, а истовремено жмурио на ширење нелегалних насеља и бомбашке нападе на сирију и Либан. Сједињене државе су, исто тако, непрестано користиле своју могућност вета у Уједињеним нацијама, како би се спречила било каква критика Израела и израелске политике. Трампов амбасадор у Израелу, Дејвид Фридман био је до те мере познат по попуштању израелским интересима, одобравајући оштре мере против Палестинаца и ратне злочине против суседа Израела, да су га доживљавали пре као портпарола-апологету Израела, него Сједињених држава.

Та веза и није нешто била затрована, ако се огледа у чињеницама на терену, зар не? Новац је непрестано пристизао, политичка подршка једва да се колебала, а влада Сједињених држава, на свим нивоима, тешко да је могла да престане да полива о томе да је јеврејска држава „демократија“ и „блиски савезник“. Ниједно ни друго нити је било тачно, нити је сада тачно.

И, сада смо стигли до Бајдена и разговарамо о ресетовању. Тајмс на чудан начин признаје да „Промена владе у Израелу тешко може да избрише дубоке разлике са Бајденовом администрацијом: десничар, господин Бенет је идеолошки ближи господину Нетанјахуу, него господину Бајдену. То неће, дугогодишње теме на Блиском истоку, учинити ништа мање нерешивим. Али, први контакти указују на промену тона и прилику, кажу аналитичари, да се успоставе мање спорни односи, са могућим исходима у вези са Ираном, Палестинцима и регионом у ширем смислу.“

Извињавам се, али Бенет заступа крајње тврду линију. Он се противи нуклеарном споразуму са Ираном и не дозвољава могућност било чега што има везе са палестинском државом. Он је на месту премијера веома кратко, али је већ одобрио вазудшне нападе на циљеве у Сирији и Гази, као и марш хиљада досељеника кроз палестински Источни Јерусалим, који су викали “Смрт Арапима.” Промена тона може да буде и добродошла, али како Сједињене државе потпуно пасивно пристају на све што Израел тражи, шта то стварно значи на терену? Ништа. А, тешко је наћи и шта је „спорна веза“. Грмљавина која се чула дуж Потомака пре неколико недеља, било је, у ствари заједничко скандирање Конгреса и Беле куће да „Израел има право да се брани!“ А ту је и ирански нуклеарни споразум, који изгледа да измиче, јер државни секретар, Тони Блинкен, игледа додаје нове „услове“ да би Се Сједињене државе поново прикључиле споразуму. Па, које су стварне, дубоке разлике између Јерусалима и Вашингтона, којима ће се управљати уз „бољи тон?“

Оно што је, можда, веродостојније у Тајмсовом извештају јесте тврдња да је израелска влада покварила односе са сâмом Демократском партијом. Тајмс пише да „Г. Бајден већ дуго сматра господина Нетанјахуа за пријатеља, и то пријатеља са којим се често не слаже. Али, многи званичници америчке администрације и демократе из Конгреса осећају мучнину и презиру свргнутог израелског лидера, кога виде као нагризајући фактор и de facto политичког савезника републиканаца, укључујући бившег председника Доналда Џ. Трампа“.

Поново се извињавам, али то је тешко фантазирање. Јесте да је неколицина из напредњачког крила Демократске странке била сурова према Израелу због покоља у Гази, али они који имају било какву стварну моћ у странци, нису изрекли ниједну критику на рачун почињених ратних злочина. Бајден је, можда, могао да интервенише и скрати сукоб, али он стварно ништа није учинио како би извршио притисак на Израел. Његово виђење палестинског проблема је да им се дâ држава, али су детаљи нејасни, а и неће да врши притисак на Израелце да предузму било какве мировне иницијативе. Укратко, он и Израелци ће, по свему судећи, иза кулиса радити заједно како би се смањила напетост и да престану масовна убијања, а тако неће бити ни негативним медијских извештаја. Ако буду успешни у томе, то ће учинити да Палестинци нестану.

Џо Бајден за себе каже да је „циониста“ и поносан је на то, а његов први потез, док је Израел убијао Арапе, био је да им пошаље 735 милиона долара, поред онога што већ добијају од америчких пореских обвезника. А за њега су најважнији сви они јеврејски донатори који се хватају за чековне књижице, док су им срца у Израелу, а доприносе са, отприлике, две трећине целокупног новца који иде Демократској странци. Предводи их холивудски продуцент, израелско-амерички Американац Хаим Сабан, који је недвосмислено рекао да је он „човек кога занима једна тема, а то је Израел“. У одређеном смислу, у Вашингтону, такође, управља дуопол кога исто занима „једна тема“ у спољној политици, а то је, такође, Израел.