Приказ књиге професора Мишела Чосудовског “Агресија САД и НАТО на југославију”
24.06.2021
У оквиру обележавања 22. годишњице НАТО агресије, Београдски форум је, у договору са др Мишелом Чосудовским, реномираним професором Универзитета у Отави (Канада), одштампао његову књигу “Агресија САД и НАТО на Југославију“, коју је аутор посветио 20. годишњици агресије.
Професор Чосудовски је од првих дана агресије устао у осуду тог илегалног напада на нашу земљу и у својим ауторским текстовима анализирао њен карактер, мотиве, геополитичке циљеве и последице.
Био је учесник и говорник на првој Међународној конференцији која је, у оквиру обележавања прве годишњице агресије, одржана у Београду, од 24. до 26. марта 2000. године, у организацији Београдског форум.
Носилац је ордена Златне медаље за заслуге, коју му је Влада Републике Србије доделила 2014. године, у знак признања и захвалности за његово објективно писање о агресији и показано разумевање за страдања и патње народа наше земље.
1. Већина текстова у књизи је написана у време агресије, или непосредно после ње и представљају једну врсту ретроспективне анализе онога што се дешавало на простору бивше Југославије осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Ради се о времену када су САД, по оцени аутора, почетком осамдесетих година, у сарадњи са својим западним савезницима, пре свега са Немачком, започеле своје активности на слабљењу, дестабилизацији и каснијем разбијању Југославије. Одлука о томе је, како истиче аутор, донета још у време Реганове администрације, која је разрађена у поверљивом документу из 1984. године, под називом „Политика САД према Југославији“, с којег је 1990. године скинута ознака тајности. Тај документ је био основа за предузимање одређених тајних обавештајних и субверзивних активности на простору бивше Југославије, а у складу са стратешким планом САД да у региону југоисточне Европе обезбеде своје трајно присуство и утицај. Ради се о процесу који се, како истиче аутор, одвијао у три фазе; прво, слабљењем националне економије, која је започета у раним осамдесетим годинама, са наметањем нео-либералних економских реформи: друго, тајном подршком етничким сукобима и оружаним побунама у Босни и Херцеговини, а касније на Косову и у Македонији: треће, агресијом НАТО пакта, отцепљењем и окупацијом Косова и Метохије.
2. У књизи је највећа пажња посвећена анализи агресије НАТО пакта, која је оцењена као најгрубље кршење међународног права, основних принципа Повеље УН, међународних конвенција и уговора. Иако је од стране НАТО-а представљена као „хуманитарна интервенција“, ради заштите етничких Албанаца на Косову, аутор истиче да је данас, са протеком времена, постало јасно да је рат против Југославије поведен искључиво у циљу остваривања раније дефинисаних стратешких интереса САД и НАТО-а у региону и да је наводни „масакр“ у Рачку била намештаљка у режији Вилијама Вокера, шефа Косовске верификационе мисије, који је, како је у књизи оцењено, „користио своју позицију искључиво за задовољење интереса Албанаца“. Утврђено је да су припреме за агресију вршене скоро две гопдине пре њеног почетка. То се, поред осталог, огледа у ангажовању САД и НАТО-а у прикривеној, а касније у отвореној подршци и помоћи у регрутовању, обуци и наоружавању припадника ОВК, а посебно, у предузимању мера за размештај НАТО трупа у Македонији (непосредно уз границу са Косовом) и Албанији.
Аутор посебно истиче да је НАТО бруталом и немилосрдном акцијм масовног бомбардовања градова и других насељених места, изазвао огромна разарања, велики број људских жртава, и страшне патње становништва. Поред коришћења забрањених касетних бомби за бомбардовање насељених места, НАТО је у трећем месецу агресије почео са употребом муниције са осиромашеним уранијумом, што је окарактерисано као „нуклеарни рат ниског интензитета“. Честе мете НАТО бомбардовања, како аутор истиче, биле су и највеће хемијске и фармацеутске фабрике, што је имало за последицу тешка загађења природне околине и угрожавање здравља становиштва.
Нашој јавности је остало непознато да је у јеку агресдије, у мају 1999., група канадских адвоката и професора права, поднела тужбу Хашком трибуналу против лидера НАТО-а. У тужби је указано да агресија представља отворено кршење Повеље УН, Оснивачког НАТО уговора, Женевске конвенције и принципа међународног права. Наведена је и листа злочина почињених од стране НАТО лидера: намерно убијање, намерно изазивање велике патње, тешких телесних или здравствених повреда, претерано разарање имовине, употреба отровног, или другог оружја, ради изазивања непотребне патње, насумице разарање градова, насељених места и села. То је свакако један од ретких примера храброг покушаја групе часних правних стручњака Канаде да се агресија и њени лидери осуде и укаже на њихову одговорност за учињене ратне злочине, у чему, уверени смо, несумњиву заслугу има и аутор ове књиге. .
3. Док је НАТО у почетку, како аутор истиче, порицао употребу оружја са осиромашеним уранијум, касније је то признао, али уз тврдњу да употребљено оружје „има занемарљиву радиоактивност“ и да је скоро безопасно за становништво. Ту оцену су прећутно прихватили УНЕП и Светска здравствена организација, што је у књизи оцењено као пример деградације система УН, који се ставио у функцију заштите НАТО пакта и прикривања његових ратних злочина.
4. Након НАТО агресије, истиче аутор, у окупираном Косову је, под руководством ОВК, а под надзором НАТО и Мисије УН, извршен масовни ратни злочин над Србима, Ромима и другим неалбанцима. Констатовано је да су првенствено Срби били жртве великог масакра, насиља, физичке ликвидације и масовног етничког чишћења, а њихове куће и пословни простори конфисковани, опљачкани, или запаљени.
У књизи је истакнуто да су брутални злочини према Србима и њихов масовни прогон са Косова од стране ОВК, део истог модела који је раније примењен у Хрватској, прво у Медачком џепу, септембра 1993., где је убијено преко 100 Срба, и у акцији „Олуја“, августа 1995. Иако су временске и друге околности биле различите, аутор истиче да је неколико истих личности било укључено у планирању и спровођењу наведених злочина у обема срединама. Према писању америчке штампе од 10. јуна 1999., један од главних планера операције „Олуја“ био је Агим Чеку, тада генерал у Хрватској војсци. Он је, такође, руководио операцијом Хрватске војске и у Медачком џепу, под називом „Спржена земља“, када су потпуно уништена српска села и убијено преко сто Срба. У фебруару 1999., непосредно пре почетка агресије на Југославију, Чеку је напустио Хрватску и, уз подршку НАТО-а, постављен за команданта ОВК. Седам месеци пре операције „Олуја“, у Хрватску је, на основу уговора о сарадњи са приватном америчком војном компанијом (MPRI), дошло 15 америчких плаћеника и један пензионисани генерал, који су активно учествовали у планирању и спровођењу војних планова и акција Хрватске војске против Срба. Исти ти плаћеници су, одмах по окончању агресије НАТО, дошли и на Косово, такође, на основу уговора о сарадњи са ОВК и непосредно учествовали у акцијји протеривањас Срба.
5. Анализирајући политичку ситуацију на Косову након агресије, аутор Констатује да су САД и њихови савезници, док су се на речима декларативно залагали за успостављање демократије и добру владавину, на Косову инсталирали паравојну власт ОВК, која је наставила везе са организованим криминалом. То је довело до потпуне криминализације јавних институција и успостављања на Косову оног што се зове „мафијашка држава“. Умешаност НАТО-а и њсгова подршка тој власти довела је до криминализације КФОР-а и апарата УН на Косову.
6. У прилог оцене да је агресија НАТО пакта на Југославију био амерички пројекат планиран више година унапред, спада, по оцени аутора, и изградња америчке војне базе Бодстил, на окупираном Косову.
Након упознавања са текстовима професора Чосудовског, садржаним у овој књизи, читалац добија јасну представу о томе да је агресија на Југосласвију (Србију и Црну Гору), предузета под лажним хуманитарним изговором заштите етничких Албанаца на Косову, мимо одлуке Савета безбедности УН, уз грубо кршење међународног права и Повеље УН, а у функцији остваривања стратешких интереса САД на Балкану, да би касније послужила као модел за „хуманитарне ратове“ САД и НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији и Јемену. Велика заслуга на том плану припада управо прф. Мишелу Чосудовском и његовом принципијелном, храбром и достојанственом ставу, који народ Србије поздравља и према коме се односи са високим поштовањем.
(Драгомир Вучићевић је рецезент књиге и председник Скупштине Београдског форума за свет равноправних)
