Питања о тероризму

Када слушамо политичке приче из многих земаља, видимо да се одбацује тероризам и осуђују сви терористички напади, било где да се догоде. Али, ипак, ако се све ове државе заиста боре против тероризма, зашто још увек постоје терористичке организације које јачају и шире се по Азији, Северној Америци, на Блиском истоку, нападају по Европи и Сједињеним државама?

У септембру 2001. године, након изненадног и језивог напада Ал Каиде на Вашингтон и Њујорк, тадашњи председник Сједињених држава је објавио рат тероризму, покренуо је напад на Авганистан, окупирао га, оборио талибански режим и довео снаге НАТО (International Security Assistance Force – ISAF) које су распоређене у Авганистану. Овај рат против тероризма је оправдаван тиме да је то одговор на нападе 9. септембра.

Две године касније, 2003., Сједињене државе су са коалиционим партнерима покренуле напад на Ирак, под изговором да Ирак поседује оружје за масовно уништење, да је спонзор тероризма и да је претња по суседне државе. Ниједан од ових изговора се није испоставио као истинит. Посебно је важно да инспекција Уједињених нација није пронашла никакво оружје за масовно уништење.

Испоставило се да су сви докази, које је бивши државни секретар Сједињених држава представио у Савету безбедности УН, били лажни.

Дакле, уместо да стане на пут тероризму или га искорени, операција ‘Iraq Freedom’ је вршила промоцију тероризма у Ираку. Секуларна диктатура Садама Хусеина је била у сукобу са Ал Каидом и свим повезаним групама. Под америчком окупацијом, тероризам се ширио по Ираку и региону, углавном на местима где га никада раније није било.

У Ираку, тероризам је био сведен на неколико ‘спавачких ћелија’ и на неколико терористичких упоришта у градовима као што је Фалуџа – тамо се већина становништва бунила против ирачке владе и оптуживала је да врши дискриминацију међу Шиитима и Сунитима, а Сунитима ускраћује њихова права.

Криза у Сирији је почела 15. марта, 2011. године, уз масовне демонстрације у многим градовима. Почетком 2012. године, Ал Каидине групе су ушле у Сирију из Ирака, а касније су добили појачање у виду бројних мулти-националних бораца који су стизали преко Турске. Џабхат ал Нусра, група повезана са Ал Каидином војском, коју је предводио Мохамад Алџолани (право име: Хусеин Ал Шара) била је распоређена на сиријској страни сиријско-турске границе. Озлоглашени Абу Бакр Албагдади је био вођа Ал Каиде у Ираку, која се тамо звала ‘Исламска држава у Ираку’.  Алџолани је био његов подређени и рапортирао му је. У априлу 2013. године, групе повезане са Ал Каидом су прешле сиријско-турску границу и окупиралу Раку, главни град провинције Мохафаза – то је уједно био први град који је пао у руке терористима.

Багдади је у Сирију ушао из свог склоништа у Ираку и прогласио Исламску државу за Ирак и Сирију (ИСИС). Џолани је одбио да га слуша, па је избио рат између ове две организације, што је довело до убијања око шест хиљада људи са обе стране.

У јуну 2014. године, Исисови терористи су изненада напали Ирак и у року од два дана окупирали четири провинције, Ниневу, Салах Еден, Анбар, Дијалу и делове северног Бабела – где је сунитско становништво већина. Убрзо након тога, Багдади је прогласио Исламски калифат (модел средњевековног отоманског калифата и сличних средњевековних државних устројстава), а себе је прогласио калифом, који је духовни, политички и војни вођа. Калифат је привлачио муслиманску омладину, па су многе групе повезане са Ал Каидом напустиле ову организацију и придружили се ИСИС-у. Тако је рођена нова дивљачка и фундаменталистичка организација. И Ал Каида и ИСИС су промовисали тероризам у растуреним државама – Ираку, Сирији, Либији, Сомалији, Јемену. Истовремено су изводили терористичке нападе на Западу и у Северној Африци, на Арапском полуострву, индијском потконтиненту, у Европи и у Сједињеним државама.

Терористичке војске

Терористичке организације углавном делују преко ћелија спавача. Након збацивања талибанског режима у Авганистану, више није било безбедног уточишта за терористе. Талибани су били безбедни једино у планинском подручју Вазирстан, а Багдади и Џолани су успели да обезбеде сигурна подручја у Северном Ираку и Сирији (дуж границе са Турском).

Хиљаде бораца, који су стизали у Сирију и Ирак преко Турске, себе су називали “џихадистима”. Они су отишли из својих земаља и стигли у Земљу џихада да упражњавају дужности, које су сматрали божанским. Многи од њих су стизали са Кавказа, из земаља Средње Азије и из кинеске провинције Зинг Чанг (ујгурско становништво). Ово нису била појединачна деловања – за ово све су биле потребне организације и државе које су пребацивале ове људе и осигуравале им слободу кретања док не стигну у Турску. Војска Ал Каиде је била распоређена на северозападу Сирије, а Војска ИСИС – на североистоку. Тако је нестала и граница између две државе (Турске и Сирије).

Свака од ових војски је имала команду, људство, оне који спроводе Шеријат, исламско судство и војне јединице – војници су обучавани да рукују са неколико врста оружја и да праве импровизоване експлозивне направе, минијатурне замке, мине и друге експлозиве. Систем команде и контроле је био високо софистициран, а њихове комуникације није било могуће прислушкивати или ометати – или барем то нису биле у стању сиријска и ирачка војска. Стотине потпуно нових Тојотиних џипова у којима се превозе војници ИСИС и Ал Каиде, често су се појављивале у телевизијским програмима. То је довело до многих питања:

• Структуру командовања и контроле и организацију јединица морају да организују професионални официри који би требало да буду упознати са географијом региона, непријатељским ресурсима и способностима, људима, културом, климом и другим стварима. "Џихадисти" су стизали из различитих земаља и различитих етничких група, језика и култура – били су потребни посебно искусни људи, како би се уредиле структуре командовања и јединица.
• “Џихадисти”, опрема, укључујући и оружје, возила и логистички материјал, долазили су у Сирију преко граничних прелаза из Турске, државе која је у НАТО пакту. Турске власти су морале да знају о кретањима бораца и оружја, како би им омогућили приступ  многим ресурсима у пограничним појасевима и како би им дозволили да пређу границу и стигну у Сирију.
• Из Јапана и из других држава су увезене хиљаде потпуно нових возила, а пала су у руке Ал Каиде и ИСИС. Та возила су била допремљена бродовима до турских лука, а онда су пребачена у Сирију и Ирак. Ово није било просто кријумчарење, ово је била логистичка операција, за коју је била потребна подршка суверене државе, да би била спроведена. Даље, транспорт возила укључује и међународне транспорте фирме, а наплата транспорта и цена возила подразумевају да су банке морале да прекрше Резолуцију 1373 Савета безбедности УН (против-терористичке мере). Међународна заједница није открила кршење ниједне од ових мера и нико није потврђивао необично брзо јачање ових војски.
• ИСИС је окупирао велики број нафтних бушотина на северу Сирије. Политичари и новинари из читавог света су оговорили и писали да ИСИ продаје сирову нафту и да се финансира од тих прихода. Питање је: ко је куповао ту нафту? И како су је плаћали? Ти који су нафту куповали, требало би да договарају барем за куповину украдене робе и за финансирање тероризма. Турска влада је морала да зна за већину ових купаца, углавном су то биле рафинерије под њеном контролом.
• Хиљаде припадника европских народа и нација исламског порекла се прикључило ИСИС војсци, као и Ал Каиди, а била им је осигурана слобода кретања из њихових земаља, па све до Сирије. На њих је требало да укажу безбедносни органи и требало је да буду ухапшени пре приступања терористичким организацијама. За сада нема озбиљних мера за заустављање прилива џихадиста из Европе, преко Турске ка Сирији.
   

Медији и култура

Медији, политичари, истраживачки центри врло често користе термин ‘тероризам’, али, шта је тероризам? Постоји много дефиниција тероризма, али не постоји међународна и јединствена дефиниција тероризма, коју би прихватиле све државе чланице УН. Било која држава може да прогласи било коју организацију терористичком. На пример, Сједињене државе подржавају курдске јединице народне заштите (YPG), а недавно су их опремили оружјем и војним возилима, док Турска, која је амерички савезник и члан НАТО, курдске јединице народне одбране сматра терористичком организацијом.

Савет безбедности УН је донео резолуцију којом се поједине организације означавају као терористичке – међу њима су ИСИС, Ал Каида и њен огранак у Сирији, Ал Нусра.

Дакле, тероризам се не дефинише у складу са принципима и вредностима Уједињених нација, већ у складу са интересима држава.

У случају Сирије, Ирака, Авганистана и неких других држава, тероризам  спонзоришу неке државе, а није резултат верске праксе, не потиче из неке културе.

Без Пакистана никада не би било талибана, а без Турске никада не би било ИСИС-а и других група повезаних са Ал Каидом, распоређених у Сирији. Није случајно да су те терористичке организације расле на сиријској страни дуж турско-сиријске границе. Подршка Турске је била неопходна за стварање ових организација.

Поједини истраживачи виде везу између тероризма, религије и културе, усмеравају се на пароле којима се захтева успостављање Исламске државе. Ове пароле и идеје су дубоко у историји вековима већ, када је Левант био под Исламским калифатом. Људи различитих религија и етничких група живели су заједно у Умајадима, Абасидима и Отоманском калифату. То је било зато што су верски текстови и стихови подсицали суживот људи и једнакост међу свим грађанима.

Током четрнаест векова, људи различитих вера су живели заједно и градили културу и цивилизацију Леванта: Сунити, Шиити, Друзи, Исмаили, Алавити, Хришћани, Јевреји и други. То је у потпуној супротности од онога што ИСИС и Ал Каида чине – они одбацују било које друге конфесије и уништавају сваки вид досадашње цивилизације и остатке прошлости.

Неки научници промовишу сукоб Сунита и Шиита, који се догодио пре тринаест векова. Они сматрају да је тренутни рат део тог сукоба. Ово може бити тачно у одређеној мери у Средњем Ираку, али када је реч о Северном Ираку, сукоб постаје етнички, између Арапа и Курда, јер су оба народа сунитска. Сукоб у Египту је политички, између људи исте вере, присталице Војске и Муслиманског братства. У Либији и Сомалији, сукоб је међуплеменски, а сва племена су исте вере, сви су Сунити. То значи да верски сукоб није разлог тероризма. Тероризам се не прави од идеологија или вера, већ га праве државе које га и користе да би постигле своје интересе, и то углавном црним обавештајним каналима, 

Током биполарног светског поретка, трајао је Хладни рат. У овом рату, два пола моћи су се сукобљавала преко 'прокси' организација или држава. Сукоб се углавном завршавао када се две суперсиле договоре.

Данас не знамо да ли је свет биполаран или је и даље униполаран, а Сједињене државе су једина суперсила. У овим смутним временима, изгледа да неке државе користе терористичке организације као средство за постизање политичких циљева, а када се догоди терористички напад, који доведе до штете по народ или економију државе, одмах се оптужују терористи, без икаквог наговештаја да иза њих неко стоји. Истовремено, државе које спонзоришу тероризам, глуме да се боре против тероризма, али упорно одбијају да одговоре на питање: ко је довезао Тојоте ИСИС-у?

* Излагање Генерала Војске Либана, Елиаса Салима Фархата, на Московској међународној безбедносној конференцији у априлу 2017. године. Генерал Фархат је био Директор за информисање и односе са јавношћу Војске Либана, 1996-2005. године.