Писало је 'Срећан Ускрс'

Зовем се Скот и недавно сам рођен,
иако нисам баш нешто млад.
Рођен сам за живота још једном -
кад надлетех тада Београд.

На дужности сам био пилот,
на несрећу њихову и своју.
Рекоше ми они изнад: "Гађај!"
и рекоше када, где и коју.

Сео сам за своју разорну машину,
још разорнију носила је на себи.
И да сам знао да ћу овде бити,
никада у њу сео не би'.

Обукао сам своје свечано одело,
спремљено само за овакве дане -
униформу своју, испеглану, радну,
што слутила је увек крв и сахране.

Винух се тада у далека небеса
да крилима заплешем још једну.
Наредили ми да разорим тога светог дана
ту земљу малу, безвредну и бедну.

Ускрс им је био, дан јединог спасења,
а они су нас чекали к'о једину наду.
Ни слутио нисам проклету судбину
што удари ме у кости и браду.

Био је тај моменат кад испустих терет,
без страсти и муке, већ сам навикао.
Ја, Скот, муж, отац и пилот,
једном сам народу ужас насликао.

И кад бацих доле тешку смрт на људе,
свест се моја помути и јасно
сам могао да чујем сто гласова топлих
што певаше неку чудну песму гласно.

Испред мене само појави се светлост,
као да видех границе свог краја.
Из ње су навирали деца и људи,
певали и у рукама носили црвена јаја.

Сви они ишли су ка мени,
лица су им била бледа и мила.
У похабаним ципелама по небу ходаше,
а из њих је зрачила нека болна сила.

Та слика нестаде убрзо, за трен,
а ја и даље не знам како сам жив.
Боље да су ме тад повели са собом,
јер знам, Боже, знам да сам крив.

На њој су ћирилицом писале
две тужне и смртне речи,
убише и мене, па се опет родих,
а песма деце још у мени јечи.

Опрости ми, мајко, опрости ми, оче,
али сада седим сам у белој соби.
Ја сам Скот, рођен изнад Београда на Ускрс,
а душа се моја још над њим дроби.

На леђима ме закопчали; често их сањам,
усне ми дрхте и прате ме њихове сени.
Никада "Срећан Ускрс" распалио није,
али тада се нешто распукло у мени.