Moгу ли Сједињене државе да избегну "империјално прерастезање" ?
04.04.2017
Империјално прерастезање, такође познато као "Империјано прекорачење", је хипотеза која указује да се "Империја" може проширити изван њене способности да одржи или прошири своје војне и економске обавезе. Идеју је популаризовао историчар и професор Универзитета Јејл Пол Кенеди у својој књизи из 1987. "Успон и пад великих сила" . На ово мишљење се надовезује став Џека Снајдера које помиње у својој књизи "Мит о империјама" , где каже , да, као што су се Британија и бројне друге империје у прошлости бориле против варвара на својим границама и доживеле пораз, тако ће тај пораз доживети и САД у свом покушају да постане империја.
Кључно питање које ћемо сада размотрити, а које уједно и носи наслов овог текста, јесте могу ли САД да избегну "империјално прерастезање" ?
Већ је речено да је најтемељније дело за проучавање феномена "империјалног прерастезања" књига Пола Кенедија "Успон и пад великих сила" , у којој он образлаже како су у прошлости напредовале и потом пропадале велике империје и анализира узроке њихових успона и потоњих падова. Oсновна теза са којом он образлаже пад великих сила јесте тај да , током времена, не успевају да одрже баланс између економије и стратегије, тј. војне моћи, због тога што им почетни економски процват ( на таласу ког су и достигли свој пуни домашај и растегнутост тј. домете ) , временом не расте пропорционално потребама одржавања status quo-a у тренутним границама протезања њихове моћи , или даљег ширења. Због тога , несклад економске моћи "метрополе" , престонице, и војно-стратегијских захтева спољних граница, временом доводи до слабљења центра а самим тим и "периферије" и до постепеног урушавања и колапса читаве империје, где се она своди поново на стање које је претходило њеном силовитом и вртоглавом успону , ако не и на стање испод тог.
Где су Сједињене државе у овој ситуацији и спрам ових параметара? Изашавши из Првог светског рата као "новооткривена" велика сила, САД су потврдиле своју светску доминацију и позицију "број 1" у свету, после Другог светског рата, из ког су изашле са "само" 1.076.245 војника избачених из строја (405.399 мртвих и 670.846 рањених) (1) , што је, мора се признати, "прихватљиво" ( спрам жртава које је имао нпр. СССР, било цивилних или војних) за остварење светског статуса глобалне силе првог реда, који је неумитан и данас, иако озбиљно доведен у питање. Период после Другог светског рата протекао је у ривалству са СССР током Хладног рата ( за који се симболично каже да је трајао од Јалте ( 4-11. фебруар 1945 ) до Малте ( 2-3.децембар 1989 ) ) .
Meђутим, да пут од краја Другог светског рата до онога што су Сједињене државе данас није био без застоја и регреса, показује и следећи податак: знаменити амерички конзервативни политиколог, политички писац и универзитетски професор политичких наука на Харварду и Колумбији, Семјуел П. Хантингтон (најпознатији по својој кованици и истоименој књизи, "Сукобу цивилизација" ) , формулисао је "5 таласа америчког деклинизма (опадања) након Другог светског рата" ;
1. Први талас, 1957-1958. , "Деклинизам Спутњика" или "Sputnik Shock" , када је амерички "Мали Џони" побацио спрам совјетског "Малог Ивана" ; у питању су школска тестирања из читања , писања и аритметике, где су се Совјети показали боље. Страх САД је био и због пораста стопе привредног раста у СССР , што је аутоматски повлачило и напредак у оружаној, технолошкој и научној сфери.(2)
2. Други талас је почео на прелазу из 60' у 70' ; "Деклинизам обновљене равнотеже снага" , трајао је у периоду 1969-1973. Карактеристично за њега је било ширење анти-ратних демонстрација које су током 1968. потресале градове широм САД (Чикаго, Лос Анђелес, Вашингтон... ) и слање огромне војне помоћи Јужном Вијетнаму. На власт долази Ричард Никсон који наређује тајно бомбардовање Демократске Камбоџе. Никсон одлази у Сајгон и обећава Тиу, новом вођи Јужног Вијетнама, помоћ али у лето долази нови талас протеста у САД, па 15. октобра 1969. још један. Ово је присилило администрацију САД да почне споро повлачење из Вијетнама у јулу 1969.(3) Упоредо са крајем америчког ангажовања је ишло и убрзано економско јачање америчких западноевропских и азијских савезника, што је "натерало" суперсиле на компромис и усклађено деловање.
3. Tрећи талас, "Деклинизам нафтног шока" 1973 - 1974 . Нафтни ембарго земаља ОПЕК-а говори да нуклеарне бојеве главе нису најважнији извор моћи на свету а да онај ко има нафту може и те како утицати на светска дешавања. (4)
4. Четврти талас, "Деклинизам пољуљаног самопоуздања, доба друге половине владавине председника Картера, који су обележили повлачење из Вијетнама, совјетска интервенција у Авганистану , револуција у Ирану и „криза талаца“. (5)
5. Пети талас, за наше истраживање и најбитнији , јесте "Деклинизам иперијалног прерастезања" (6) , смештен у период другог мандата Роналда Регана и после њега Џорџа Х.В. Буша, до почетка Првог заливског рата, протекао је у знаку трговинског и буџетског дефицита; нарасла је економска моћ Немачке и Јапана, Буш је понудио Немачкој „партнерство у вођству“. (7)
Незванични, шести талас, који и дан данас траје, започео је инвазијом на Ирак 20.марта 2003. и одликује га кретање од униполарног ка мултиполарном свету. У овом периоду, долази до развоја и јачања, те поновног повратка на светску сцену, Руске Федерације, а за њом и Кине, Индије, Бразила и осталих. Шести талас, "мултиполарни талас" не значи да је криза "империјалног прерастезања" ( по којој је и неформално назван пети талас), прошла, већ да је накратко "одложена" и да је избегнут коначни слом и пропаст империје Сједињених држава, која у време писање овог текста, а са протоком времена, добија све веће размере, разматрања и сагледавања. Jeр, неумитно је да ће са тренутним степеном раста раније поменутих сила опадати моћ Сједињених држава, које ће онда бити стављење пред дилему - или "пуштање" неких својих "поседа" , тј. "одлазак кући" из одређених делова света ( и самим тим "ризиковање" да те пределе "запоседне" нека од поменутих сила ), смањивање војног буџета, војних капацитета и преоријентисање, или покушај да се остане на садашњим начелима и одржавање тренутног положаја у свету уз неосновану наду да ће Сједињене државе успети да избегну оно што ниједна империја пре њих није - колапс. Развојни пут ове "пропасти" , готово истоветне сваки пут, наводи управо Кенеди:
"... богатство је обично нужно да би се подупрла војна моћ, а војна моћ је обично нужна да се богатство стекне и заштити. Ако се, међутим, сувише велики део државних ресурса одврати од стварања богатства и уместо тога преусмери у војне сврхе, онда то на дужи рок вероватно води слабљењу снаге државе. Исто тако, ако држава сувише стратешки растегне своје снаге, рецимо освајањем пространих територија, или вођењем скупих ратова – она ризикује да потенцијалне користи од спољне експанзије буду надмашене великом ценом свега тога – што представља дилему која постаје акутна ако је дотична држава ушла у период релативног економског опадања. Историја успона и накнадног пада водећих земаља у систему Великих сила од напретка западне Европе у 16.веку - што значи, држава као што су Шпанија, Холандија, Француска, Британско краљевство и тренутно Сједињене државе - показује на дужи рок веома значајну корелацију између производних капацитета и сакупљања прихода на једној страни и војне снаге на другој." (8)
Прецизирајући још више и конкретизујући ситуацију на САД, Кенеди даље каже да иако постоје тврдњи да трошкови одбране могу имати извесне комерцијалне економске нуспроизводе, тешко је наћи аргументе против става да претерани трошкови за оружје штете економском напретку. Тешкоће које проживљавају савремена друштва, која су војно најопремљенија, само су понављања истих оних која су погађала Шпанију Филипа II Русију Николе II и Хитлерову Немачку. Велике војне силе могу, попут великог споменика да делују импозантно одушевљеном посматрачу, али ако се не заснивају на чврстој основи, тј. продуктивној нацоналној економији, ризикују колапс у будућности. (9)
Образлажући свој став, Кенеди каже да ће преиспитивање америчких могућности морати да буде озбиљно, зато што је она, попут империјалистичке Шпаније око 1600. или Британске Империје око 1900, наследник огромног низа стратешких обавеза које су одређене у претходним деценијама, када је политички, економски и војни капацитет ове нације за утицање на светске послове изгледао много поузданији. Као последица тога, Сједињене Државе се сада излажу ризику тако познатом историчарима успона и пада претходних Великих сила, који се грубо може назвати „империјална растегнутост“: другим речима, они који доносе одлуке у Вашингтону морају се суочити са мучном и трајном чињеницом да је укупан збир глобалних интереса и обавеза Сједињених Држава сада много већи од снаге државе да их брани све истовремено. (10)
Aко сагледамо ове Кенедијеве речи, узете из његове књиге која је настала 1987. , дакле током раније помињаног "петог таласа" и уврстимо их у данашње услове, видећемо да се суштински ништа није променило из позиције америчке спољнополитичке доктрине. Штавише, Запад ( ако под њим подразумевамо Сједињене државе као политички и НАТО као војни центар, који су "предстража" глобализма и вештачког и насилног "демократизовања" света) се од онда проширио на пост-совјетски и пост-југословенски простор, на већину земаља Северне Африке и Блиског истока , чиме је своје капацитете, ионако растегнуте , довео готово до тачке пуцања. А то пуцање, забрињавајуће и упозоравајуће звучи, одјекнуће у целом свету и имаће последице по цео свет. Питање које се сада може поставити, као преформулација првобитног питања ( и уједно и наслова овог рада ) није могу ли САД да избегну "империјално прерастезање" , већ желе ли оне то?
Одговор на ово питање води даље до тренутно актуелног сукобљавања председника Сједињених држава Доналда Трампа и његовог Кабинета и његових полуга власти са "паралелном државом". (11) У овом сучељавању јасно је, макар декларативно, ко је за коју страну. Америчка паралелна држава (12) свакако представља оне, извандржавне (које претендују да по моћи и утицају буду, ако не државне, онда над-државне ) снаге, које је једним именом амерички генерал и ранији председник Двајт Д. Ајзенхауер назвао "војно-индустријски комплекс" (13). Ако се прати континуитет америчке историје после Другог светског рата, види се да су Сједињене државе само 5 година од онда провеле ван учешћа у неком рату (а, уопштено гледано, Сједињене државе су за 241 годину постојања, ван рата били само 14 година (14), што значи да је у том периоду војно-индустријски комплекс (који свакако није "настао" у доба Ајзенхаура, већ га је он само "открио" тј. указао на његово постојање) , радио "пуном паром", што даље значи да му одговара даља ескалација насиља у свету и да ће се сваки председник, који покуша да му ограничи или смањи капацитете, наћи директно на удару, што сада, у случају Трампа, видимо више него икад. (15) Несумњиво је да се "паралелна држава" неће предати без борбе и да своју доминацију неће "препустити" олако нити Трампу, нити било коме сличном, без "поштеног" "окршаја" , тј. увлачења света у неки нови, крвавији и разорнији сукоб, или, далеко било, нуклеарни рат који би био самоуништење за целу планету. Трампове предизборне изјаве о расформиравању НАТО ( иако их је у периоду после избора доста "ублажио", па се "задовољио" потребом његовог преформулисања) ипак обећавају. Упркос томе, његов инаугурациони говор је својеврсни "памфлет" за повратак света суверених држава и мултиполаризма, што свакако може да спасе Сједињене државе од "империјалног прерастезања" и колапса, али Трампова, прилично контрадикторна, пост-изборна повећања војног буџета и дискутабилне изјаве по питању Русије (иако је и сâм на удару због "руске умешаности" у председничке изборе у Сједињеним државама), могу се тумачити на више начина: или је то његово "попуштање", пред "паралелном државом" , или суштинско неразумевање ситуације и необавештеност о "стању на терену" (с обзиром на то, да већину информација добија од својих саветника, чије "верзије" истине могу бити различите) .
Шта ће даље бити, остаје да се види, хоће ли Трамп оправдати већину предизборних обећања и очекивања, или ће то бити само параван за истоветно деловање на терену, попут његових претходника, јер постоји нешто што је изнад америчких председника, а то су по правилу амерички интереси, који се често са њима не мењају, већ остају углавном исти, уз евентуалне "преформулације" и "преоријентације" .
(1) John W. Chambers, II, ed. in chief, The Oxford Companion to American Military History. (Oxford University Press, 1999, ISBN 0-19-507198-0), 849.
(2) http://www.the-american-interest.com/2011/12/09/declinisms-fifth-wave/
(3) https://www.britannica.com/topic/Vietnamization
(4) https://www.thebalance.com/opec-oil-embargo-causes-and-effects-of-the-crisis-3305806
(5) http://www.pbs.org/wgbh/americanexperience/features/general-article/carter-hostage-crisis/
(6) Називи таласа цитирани према Др Драган Р. Симић, Мр Драган Живојиновић : "ОД СПУТЊИКА ДО ЛЕНОВА: ШЕСТ ТАЛАСА АМЕРИЧКОГ ДЕКЛИНИЗМА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА" , ФПН │Годишњак 2010 │III ДЕО: Међународна политика и међународни односи, Београд, 2010.
(7) Класификацију ових 5 таласа, као што је напоменуто раније, је извршио Семјуел Хантингтон кроз свој текст "The US : Decline or renewal?" http://www.li.suu.edu/library/circulation/Stathis/HuntingtonDeclineorRenewalPart1Fall11.pdf
(8) Пол Кенеди, "Успон и пад великих сила" , стр. 11- 12.
(9) Ibid.
(10) Ibid, стр. 570 .
(11) http://www.theepochtimes.com/n3/2231908-what-is-the-deep-state-we-keep-hearing-about/
(12) http://www.attn.com/stories/15189/what-deep-state
(13) http://coursesa.matrix.msu.edu/~hst306/documents/indust.html
(15) http://www.alternet.org/trump-vs-deep-state
