Бела кућа у глобалној пат позицији

Као наследник Обамине администрације, али и других америчких председника, Бајденова екипа је свесна да су америчке администрације пропустиле прилику да признају Блиски исток и Кину као силе у успону, чак и поред ратовеа на Блиском истоку и економског утицаја Кине. Убризгавањем огромних улагања у друштва и њихова отворена врата, нису успели да створе удружене групе или групе богатих, на Блиском истоку или у Кини, како би заштитиле интересе Сједињених држава и њихових савезника.

Суочен са короном и рецесијом у Сједињеним државама, Бајден није у стању да понуди бољи план од претходних америчких председника, због трошкова озбиљних сукоба у Сирији, Ираку и Авганистану и због озбиљног економског ривалитета са Кином, изузев политичких реалности. У том смислу, Кина, Русија, Европа и Иран се слажу и делују на исти начин.

Још један проблем нове америчке администрације је Европа, која се дистанцирала од Сједињених држава под Трампом и чак није ни прихватила позив немачког канцелара Меркел из Алматија Трампу, за самит Г7 у Сједињеним државама. Европска унија, коју предводе Француска и Немачка је у време Трамповог председниковања показала вољу да спроводи политику независнију од Вашингтона и није оклевала да тргује са Кином, што је недавно довело до ваних трговинских споразума.

Разлика између Бајдена и претходних америчких председника је да он има искуство у домаој и спољној политици и покушава да остави по страни пре свега оно што је Трамп учинио за време свог председниковања. Повлачење уредби једино враа Сједињене државе у међународне споразуме, додаје обавезе Белој кући и представља главни део рада владе, али се бави и присуством америчке војске на Блском истоку, затеже односе са Кином, у први план ставља Русију, Иран као и Европску унију и НАТО.

Остаје да се види да ли Бајденова нова стратегија обуздавања Кинуе, Русије и Ирана и даље подгрева политичке сукобе и ствара лажне поларитете у тим земљама, како би се створило унутрашње незадовољство. Претходне америчке администрације су покушале да изазову подвојености у народима ових земаља, супротстављајући Исток и Запад и приморавајући их да бирају између две опције како би политичке системе увукли у разлике између народа и влада. Проблем је био и у сâмом том деловању, јер озападњавање Кине или Русије је за Сједињене државе било бескорисно. Иако су Русија и Кина у економском и културном развоју гледале на Запад, Вашингтон је и даље био сумњичав и равнодушан према озападњавању две земље током последњих деценија.

Наравно да Кина има западњачки поглед на трговину уз тумачење на кинески традиционални начин. Карактер Кинеза је да слушају другу страну и да коначно ствари спроведу у свом оријенталном и несташном стилу, а Пекинг већ годинама води исту политику са Сједињеним државама и њиховим савезницима.

Кинеско разумевање моћи, развоја, хегемоније или пораза и победе, у темељу се разлику од америчког или европског. Кинези остављају траг о себи у свету од почетка седамдесетих. У први план су ставили смањење сиромаштва и развој, препустили су другима улогу суперсила, сарађујући са земљама и осигуравајући будућност. За разлику од Сједињених држава, којима су политика и безбедност у средишту међународних односа, Кина се у међународним односима поставља у средиште економије и трговине и Пекинг је у томе успешан.

У процесу макро-стратегија економског развоја Исток-Запад, Кина је стигла и до источних и до западних граница, што је умногоме нашкодило Вашингтону и већ неколико година приморава Вашингтон да уводи контра-мере у областима људских права, економије и геополитике, како би се изједначио са скупим кинеским утицајем, али му то не полази за руком.

Проблем Сједињених држава и Европе у разумевању и анализирању понашања Пекинга је тај, што они истражују Кину на темељу сопственог универзалног разумевања политичких феномена. Иста та когнитивна грешка у анализи Кине, довела је до забуне Сједињене државе и Европу у разумевању политичког и економског понашања Пекинга код куће и у иностранству.

Сједињене државе и њихови савезници су већ изазвали Кину без довољног знања о њеној политичкој и народној структури, као што су растуће зараде у њеним производним комплексима – што је требало да запали прве искре социјалних немира у Кини. Очекивали су да ће пораст зарада или затварање комерцијалних и индустријских постројења у Кини довести до унутрашњих немира и штрајкова. Али на њихово изненађење, зато што нису знали карактеристике кинеске културе, ништа од тога се није догодило, иако су они напустили Кину, а радници отпуштени.

Када је, дакле, реч о кинеској моћи и ривалству са Сједињеним државама и могућности да Кина буде суперсила у будућности, постаје немогуће разумети већи део кинеског понашања, које изненађује Сједињене државе и њихове савезнике. Толике су економска и социјална слободе у Кини - како томе сви аплаудирају, како холивудско узнемиравање младих Кинеза у оквиру крутог политичког система не доводи до побуне и кризе? Запад није у стању ни са револуцијом у Хонг Конгу да настави, да тамо барем све буде пола кинеско, пола западно.

Кинески трик је у томе што спољну трговину не дефинишу нити идеолошки, нити политички, већ се понашају попут Швајцарске. Где год има новца или трговине, они су присутни, и док су се владе у Белој кући усредсређивале на изазивање ратова и увођење санкција, Кинези су се усмерили на економско деловање. Из историје су, за разлику од Сједињених држава, научили да не иду путем напетости и сукоба, као ни путем рата, који штети јавном благостању и поверењу. Ову логику у спољној трговини, Кина је наметнула Европи и Сједињеним државама, па чак и арапским земљама. Последњих година, где год су Сједињене државе дошле да ратују и пустоше, Кинези су одмах долазили и започињали своју трговину. Чак су и заједничким ветом са Русијом потврдили да је наставак криза које су Сједињене државе створиле ратом или политичким притиском, повећао њихове материјалне и људске губитке, више него што су очекивали.

Кинези су престигле Сједињене државе током ратова на Блиском истоку и то по великој цени за Сједињене државе и могле би да постигну свој главни циљ и постану прва економска сила на свету до 2027. У међувремену, Сједињене државе се нису макле по питању Тајвана, Синђијанга и Јужног кинеског мора.

Кинези добро знају да, ако су означитељи моћи у свету људски капитал и богатство, Кина има више него било која друга змеља у свету. Кина је имала више од 800 000 студената у Сједињеним државама, Аустралији и Европи током 2018-19. године. Што значи да став кинеских вођа према западном интелектуалном и образовном систему није анти-западни и анти-амерички и у том ставу нема два усмерења, западно и оријентално. У томе је тајна успеха Кине у економском и друштвеном развоју.

Статистике показују да је Кина увећала девизне резерве за 108,6 на 3,220 милијарди долара у 2020. години, надмашивши Сједињене државе као највећег примаоца страних директних инвестиција. Улагањем од 163 милијарде долара, Кина је привукла странце.

Те је тако непрекидно изазовање Кине из Беле куће за Бајденову администрацију превелики залогај. Истовремено, кинески одговор на Трампов трговински рат после Бајдена није нужно оно што се очекује од конвенционалног међународног актера. Пекинг се ослања на своје националне ресурсе и стратешко стрпљење да економски или чак војно изазове или се супротстави Сједињеним државама и њиховим европским савезницима.