Мешање Турске у деловање Исламске заједнице у Србији

Једна од основних карактеристика сваке верске заједнице је, не само очување „свог“, „себе“  већ и њихово пропагирање тамо, где је неко други/нешто друго преовлађујуће. У том послу који, верске заједнице на територијама које нису њихове матичне државе, имају одређене потпоре. Оне се испољавају у виду подршке - финансијске, моралне, верске, и на крају, увек политичке. Зашто политичке? Одговор на ово питање најбоље даје, заправо, одговор на друго питање - шта је политикологија религије и, која је веза политике и религије уопште? Одговор на ово питање је увек исти, веза постоји, увек. Циљ овог рада је да, почевши од те везе, кроз призму могућих политичких и верских интереса, размотрим стање исламског становништва у Србији – намерно не користим реч „заједница“, јер их има више и сукобљене се иако постоји и званична, Исламска заједница Србије. У тексту ће бити речи о свима њима, њиховом односу, што је, такође, значајно, јер се тиме показује спремности политике да се постави изнад верског, да постави световно изнад духовног, чак и тамо, где би то требало да буде немогуће, неморално погрешно. Оно што ме, ипак, највише интересује, јесте држава Србија, а не Турска, као поље на коме актуелна деловања заправо остављају последице.

Ранији председник Директората за верске послове Турске, Мехмет Гермез, говорио је о томе да су влада Турске и министар, лично, незадовољни поделама међу муслиманским верницима у Србији. Истом приликом, Гермез је истакао да ће Турска радити на помирењу и спајању исламских заједница у Србији. Такође, да ће муслимани у Рашкој врло брзо окусити шта заначи јединство. Он наводи, да је ‘рат‘ између муслиманских заједница у Србији, ‘рана‘ Турској. Иако је било информација и назнака да су турске власти припремале споразум који је требало да буде представљен вођама исламских заједница у Србији и који је требало да буде потписан, до потписивања никада није дошло. Самим тим, исламске заједнице у Србији ( ИЗС, ИЗуС, ИЗ КиМ, ЗИДРА, евентуално ИЗ из Војводине) до данас, не признају једна другу и нису близу никаквог формалног помирења. Ова подела је основа рада. И, ствар је врло проста. Турска улаже одређене напоре са циљем помирења верских заједница, док муслиманске верске заједнице на простору Србије и поврх тога не одступају од раскола и појединачних интереса. Занимљива је Иницијатива за помирење исламских заједница у Србији, која је створена и финасирана уз турску подршку. Исто тако, разне пројекте муслимана из Србије, финансирала је Турска, више пута.Подаци о финансијама који су лако проверљиви и доступни, говоре о томе да ће свака исламска заједница помоћ прво тражити од државе Србије, чинећи то званично. Међутим, неретко се дешава да новчана помоћ стиже управо из других извора (што не значи да од Србије изостаје). Као што знамо да је деловање Јевреја широм света потпору нашло управо у финансијским средствима, служећи се са друге стране религијским штитом, сличнним мерама се послужила и исламско становништво на територији Србије (подела замрзивача, фрижидера, итд. верницима). Да се ради о финансијама које далеко надилазе помоћ у виду беле технике, говори пример када је требало да дође до реализације пројекта у једном селу близу Тутина, односно прављења индустријске зоне у коју би милијарду евра уложила управо Ексим банка из Турске. Такође, говорило се и о улагању Турске у аутопутеве, а од свега наведеног, мали број програма је реализован. Са друге стране, у Србији је све то изазвало велика негодовања. Током наредних посета (тада) новог председника Ердогана Србији, такође су обећаване многе ствари за Рашку, Нови Пазар и исламске заједнице у целини. Међутим, већина планова и обећања никада није остварена. Због тога су, до дан-данас, према многим наводима, Ердоган и његова администрација остали у лошим односима са одређеним представницима Ислама у Србији. Оно што наводе неки од тих представника, посматрано у целини, јесу политички интереси који стоје изнад верских - Ердогану се управо замерају превише партнерски и чак пријатељски односи са државом Србијом. Како на економском тако и на политичком плану. Што мора да за собом повлачи друге ствари, као што су политички коректан говор, између осталог. То је веома тешко остварити у територијалном окружењу као што је Балкан, посебно када о дешавањима деведесетих знају и мала деца. Исто тако знају и о деловању Турске током претходних векова.

Међутим, из перспективе будућег политиколога, или некога ко ће радити у интересу државе Србије, не видим као проблем то што исламских заједница има више, или то што се оне међусобно не признају, или што им понекад мањка стварне политичке подршке. Или, на крају, њихови проблеми са лидерима турске државе и нису проблеми. Наиме, на сајту Исламске заједнице у Србији, постављен је документ којим се директно у питање доводи положај државе Србије у сукобима међу заједницама. У наведеном документу Исламска заједница из друге земље, Босне и Херцеговине, директно се обраћа влади Републике Србије, позивајући се на „чињенице“ које би влада Републике Србије требало да поштује као фактор помирења исламских заједница на територији Србије. Овај пример је наведен и као једно од уводних питања: Да ли Србија као држава са већински православним становништвом, треба да изиграва судију по налогу друге државе, у споровима између мањинског дела становништва у Србији, које ни као мањина није јединствено? Одговор је, наравно, не.

Иако је, конкретно поменута ИЗуС под покровитељством директно оне из БиХ и њен положај би требало дубље испитати пре самог признавања, то сада није тема. Занимљиво је како веће и, свакако, утицајније државе у исламском свету, као што је Турска, имају своје интересе и циљеве на територији сваке друге земље. Ту се опет поставља питање, вере, идентитета, нације, народности и територије. Појмови који, када се нађу на истом нивоу, а не подударају се, доведу до разних сукобљених мишљења. Како смо сведоци тога да на разним окупљањима разних исламских заједница у Републици Србији често присуствују високопозиционирани службеници за верска питања у Турској6, можемо закључити колико је Турској важно помирење и уједињење муслимана и то се скоро у свакој прилици наводи у говорима, обраћањима. Међутим, овде бисмо ситуацију могли да сагледамо из два угла. Један је угао Турске која жели да има моћ покретања масе која се поистовећује са њеном заједницом, вером и идентитетом, а други је угао државе Србије. Турска има политички логичан став: њој одговара да под својим покровитељством има заједницу која је јединствена. И јасно је да, из чисто практичних разлога, подржава уједињење. Добро је познато у политичким наукама да је лакше управљати хомогеним, него подељеним политичким телом. Карл Шмит је нешто слично говорио о условима успеха демократије - демократија као модел може успети само тамо где постоји хомогено тело, и само тада је, просто речено, она фер. Позиција Турске је јасна, ако не доводимо у питање важност религије у политичким процесима и за повлачење политичких потеза. Са позиције Србије, и у овом случају, моје позиције, ствар је такође јасна. Стратегија Србије треба да буде мешање у односе исламских заједница и Турске, колико год је то могуће, али не на захтев Турске, БиХ или било које треће муслиманске земље, него због интереса сопствене политике на сопственој територији и зарад остваривења контроле и надгледања ситуације. И, то не само када је у питању ова верска заједница. Србија не сме да дозволи да било шта утиче на њен суверенитет или територијални интегритет. Србија треба да заузме још један став - да уколико икада дође до одлуке о помирењу исламских заједница, она ту треба да се служи, у најмању руку, тактиком одуговлачења тог процеса. Иако можда ово звучи као сувише радикалан и недемократски став, сматрам да тренутна ситуација са Косовом и Метохијом, показује шта се деси када неко постане јачи од саме државе. Онда то, и тај, заправо, престају да буду та држава. Међутим, претпоставимо да барем у неком наредном периоду до помирења међу исламских заједница неће доћи, а да су оне на КиМ недовољно важан фактор за анализу. То значи да можемо хипотетички говорити о стратегији и ставовима које би требало заступати, као и аргументима у прилог стратегије и ставова.

Тако из рада Професора М. Јевтића, „Политикологија религије“, можемо извући неке аргументе због чега је вжно водити рачуна о одржању државности у сваком облику и према Уставу. Он је навео неке примере посета Турској, муслиманских званичника из Србије. (2009.,502) Такође, Професор Јевтић у истој књизи говори о томе да постоји тенденција стварања опште исламске политике на просторима некадашње СРЈ и та тенденција се уочава управо из све јачих односа невладиних исламских институција, али и кроз званичне односе исламских заједница у разним земљама. (2009., 498)  Постоје и други аутори, који говоре о појму „нео-османизам“ -описују га као модел којим се лидери Турске воде. Без преиспитивања да ли је ова идеја заиста уграђена у сâм план вођења турске политике, или није, неке ствари су очиледне. Балкан је увек био, и увек ће бити, жариште религија и пресек светова или „цивилизација“, ако цитирамо Хантингтона. У том смислу, логично је данас, као што је било и стотинама година раније, да многе силе улажу напоре са циљем остварења утицаја на ово геополитички и геостратешки значајно подручје. Не видим зашто би Турска, данас, када је јача, моћнија и богатија, бежала од вођења овакве политике. Међутим,било би им много боље да се усмере и посвете очувању Ислама унутар својих граница, јер је по многим информацијама правих верника све мање.

Док се исламске заједнице међусобно утркују коју ће подржати врховна команде Турске, што се види и у наведеном извору7, можемо закључити да је главни политички и верски циљ исламских заједница - достићи турску подршку - уверити Турску да је баш та-и-та заједница права исламска, а истовремено осигурати и српску подршку. Србија је у преговорима чинилац који треба да стави печат на крајњу одлуку, док је Турска та која даје легитимитет заједницама међу верницима.

Међутим, много ширу слику проблема добијамо уколико се осврнемо на постојећу, такозвану мигрантску кризу, која прети да уруши традиционалну Европу. Значајна је недавна ситуација са мигрантима које је Турска пустила са своје територије ка грчкој граници. Метафорички је јасно да то представља својеврсну најезду Ислама у хришћанску Европу. Битна је чињеница да се Србија управо налази на првој линији одбране. Са које год стране посматрали ова дешавања и која год била наша тачка гледишта - либерална или не. Јасно је да ово представља велику претњу и проблем за које Европа још увек није нашла адекватно решење. Потребно је уочити реалну опасност, увести неопходна реална ограничења и стратегије са циљем смањења било каквог муслиманског утицаја на нашем простору. Иако политичка елита у Србији делује као да не разуме овај проблем, што можемо закључити и из потписивања Маракешког и Даблинског споразума и из изјава званичника да би прилив миграната био начин да повећамо природни прираштај. И даље се искрено надам да Србија крије кеца у рукаву. Улога Турске је овде занимљива и велика - тачка је пресека између Истока и Запада, члан НАТО пакта, тежње ка Европској унији... партнерство са САД, партнерство са Русијом? И на крају, отварање врата Европе мигрантима – за које се и даље званично не зна да ли долазе из земаља разорених ратом или директно са ратишта, где су носили оружје и борили се против својих држава. Турска је показала колико је велики њен утицај на међународној сцени. Остаје питање шта ће бити са свима онима који одлуче да им је и Србија, Хрватска или, најпре, Босна довољно добар дом, да нема потребе даље, путовати ка Немачкој?

Пример који би требало да објасни став према преклапањима већ споменутих верских, етничких, националних и других идентитета је став Адема Зилкића бившег реис-ул-улеме ИЗС, о неприхватању Косова и Метохије као независне државе. У овај став отприлике, стаје суштина мог схватања правичности и суштина појма „мултикултуралности“ који  ми је у последње време један од омиљених и о ком често волим да причам као начину и услову беспрекорног функционисања света – иако тај појам размем потпуно другачије од оног како су га разумели и употребљавали глобалисти. Одржавати свој верски и етнички идентитет, као и пријатељства са онима сличним себи - у овом случају је то Турска. Али никако, никада не доводити у питање територију, Устав и државу чија документа неко поседује - у овом случају Србију.

Зато сматрам и неопходним и дефинисање мултикултуралности као принципа којим се водим у размишљању. И објашњење шта оно није, а шта јесте. Овде бих се осврнула на руског професора и филозофа Александра Дугина, који је детаљније говорио о мултикултуралности, али и многополарности. За мене су то два повезана појма, који један другог надопуњују. Можда не идеалан, али свакако бољи свет би био онај који би имао више полова и који би неговао мултикултуралност. Што би, уосталом, из многополарности сâмо проистекло. У политичкој теорији мултикултуралност је ишла из руку комунитараца у руке либерала, који су ишли од критика до подршке. Она, у свакој политичкој теорији треба да остане непромењена: љубав за разноликост култура и традиција. То је њена најједноставнија дефиниција. Оно што она није: мржња према било којој култури која је другачија од сопствене, чак и оне дијаментрално супротне. У овом смислу дефиниције, такође осуђујем мржњу према било којој култури (или вери).

Какве то везе има са мешањем Турске у деловање исламских заједница у Србији? Веза са политиком и религијом и, на крају, политикологијом религије као дисциплином је јасна. Битка се води, и још дуго ће. И не само између Ислама и политике, већ свега светог и свих светих и политике - уколико исламске заједнице посматрамо као заједнице (верске - са политичким деловањем и циљевима), а Србију као суверену државу, такође и Турску, са чисто политичким циљевима и начинима деловања. Остаје да изведемо закључак водећи се принципом позитивног мултикултурализма. Србија као држава не сме дозволити да се кроз једну организацију или заједницу каква је исламска заједница, нарушавају њени интереси на њеној територији или на њеним границама. Сваки покушај те заједнице да делује против-државно и да доноси политичке одлуке без учешћа државе Србије, треба осудити. Колико је танка линија између културе, традиције, религије и политике, јасно је у оваквим ситуацијама. Зато су љубав, поштовање, слодарност и сарадња, свих са свима, једино стање света у коме је могуће његово оздрављење.

ИЗВОРИ:

Званични сајтови исламских заједница на територији Србије
Новински чланци који су постављени у фуснотама (углавном са састанака званичника)
Јевтић, Мирољуб. Политикологија религије. Београд: Центар за проучавање религије и верску толеранцију, 2009.
Закон о црквама и верским заједницама у Србији, сајт посећен, 14.03. 2020: https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_crkvama_i_verskim_zajednicama.html