Крим и међународно право

Крајем 2013. године дошло је до велике кризе на истоку европског континента, у Украјини. Председник Виктор Јанукович одбио је да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, што је Украјину одвело у грађански рат и распарчавање земље.

Украјина је била у тешкој економској кризи, те је њен председник затражио новчану помоћ од Европске уније. Европска унија понудила је кредит од шест стотина милиона евра, што за посрнулу украјинску привреду није било довољно. Јанукович је тада одложио потписивање Спроазума (ССП), а у Кијеву је против те одлуке подигнута побуна и данима су организовани протести. Криза је достигла врхунац када је Руска федерација, најзначајнији партнер Украјини, понудила кредит од петнаест милијарди долара. Прозападни Украјинци су тада протесте претворили у сукобе са полицијом, што је довело до свргавања председника Јануковича и целе владе, а нешто касније и до крвавог грађанског рата.

Европски званичници јавно су подржавали свргавање власти, али и људе који су планирали пучем да је преузму. Када су ствари прешле границу, и када је грађански рат узео маха, руководство аутономне покрајине Крим одлучило је да организује референдум о независности од Украјине, и присаједињавању са Руском федерацијом. Овакав поступак уопште не чуди, имајући у виду да на Криму 58% становништва чине Руси, који нису хтели да их прозападни Украјинци одведу у Европску унију.
На овакву одлуку руководства са Крима, ново руководство Украјине реаговало је тако што је претило војном интервенцијом, а подршку за то налазило у Сједињеним америчким државама.

Почетком 2014. године, у Симферопољу, главном граду Крима, и у још пар градова, појавиле су се наоружане и униформисане формације. Званичници у Кијеву и у Европској унији одмах су оптужили Русију да је извршила агресију на Крим, те тиме повредила међународно право, као и повељу УН о забрани покретања освајачких ратова. Иако на тим униформама није било обележја нити једне војске, нити једне државе, Русија је издала саопштење да су то Руси, који пружају заштиту руском становништву на Криму. Уједињене нације и Европска унија константно су нападале руске званичнике и претиле им санкцијама, говорећи да они немају право да шаљу своје војнике на Крим, јер он припада другој држави.

Референдум за независност и присаједињавање аутономне републике Крим Руској федерацији је одржан 16. марта 2014. године. Излазност је била 84%, а 96% изашлих на референдум је гласало за независност. Два дана касније у Москви, Владимир Путин, председник Русије је уз присуство званичника са Крима потписао указ о присаједињавању Крима Руској федерацији. Овај гест је изазвао бурне реакције не само Европске уније, већ и Сједињених америчких држава, које су захтевале да се хитно уведу санкције Русији због кршења међународног права. Велики притисак је вршен на све државе чланице Уједињених нација да уведу санкције Русији, а многе су то и учиниле.

Основна теза овде је да је Руска федерација имала потпуно историјско, политичко и свако право на изабрано деловање, у тренутку када је исток Украјине почео да гори.

Историјски аргументи показују да је Крим једна од најважнијих геостратешких тачака у том делу света. Он је био политичка орбита Источног римског царства, Хазарског Каната, Монголског царства и Османске империје. Царица Катарина освојила је Крим 1783. године и одмах потом ту стационирала Црноморску флоту, која је у најзначајнијим биткама у одбрани Европе била од посебног значаја. Чак и када се стварао Совјетски савез, Крим је постао аутономна република у оквиру Русије, а тек ће, под још увек неразјашњеним околностима, совјетски лидер Никита Хрушчов 1954. године припојити Крим Украјини. Изгледа да Хрушчовљева политичка кратковидост није предвидела распад Совјетског савеза, а понајмање сукоб Руса и Украјинаца.

Украјински историчари и правници покушавају да изнесу противаргументе за руско историјско полагање права на Крим, говорећи да је Крим заправо татарски, те да је у тренутку освајања од стране Русије на полуострву живело 89% Татара, којих данас има свега 12%.

Један од главних аргумената који оправдава руску интервенцију јесте тај што се на Криму налази руска војна база Црноморске флоте. Она је после скоро 20 година поново под предата Русији на коришћење, а заузврат, Украјина је добила од Русије велике повољности на цене гаса, што су потписали председници обе државе. Сасвим је нормално да ће једна држава да брани своју војну базу, на стратешки важној тачки, посебно у условима избијања ратних сукоба у непосредној близини. Исте те државе које се позивају на међународно право, а највише Сједињене државе, имају своје базе широм света које, наравно, брани њихова војска. За разлику од Русије, Сједињене државе су пре свега вршиле освајачке походе и на окупираним територијама правиле своје базе, па чак и државе за њихове војне потребе. Међу европским државама са сличним ставом су Велика Британија и Француска.

У Европи постоје две велике америчке базе, које би у случају опасности свакако штитиле америчке снаге. Сједињене државе и ЕУ и даље оптужују Русију да нема право да штити свој народ у другој држави слањем своје војске, али на неки волшебан начин, то право имају Сједињене државе – које чак интервенишу по свету мимо међународног права и Савета безбедности, бранећи не свој, него неки други народ.

Међународне организације које се позивају на међународно право осуђују руководство Крима због одлуке о референдуму, а притом неким државама допуштају разне одлуке и без референдума.

Црна Гора је легално референдумом изгласала незавинсот и међународно је призната држава, зашто онда то и Крим не би могао? Самопроглашена независност Косова је у већини земаља призната, а то је један од највећих примера непоштовања међународног права. После силних погрома другог становништва ради остваривања демографске већине, и притом без икаквог референдума, самопроглашена независност наилази на аплаузе. Међутим, кад је у питању референдум на Криму, који је посматрало 180 посматрача из 23 земље, онда је то кршење међународног права. Навео бих такође и још једно лицемерје Уједињених нација, а то је случај Каталоније. Каталонија се већ дуги низ година спрема за референдум о независности, а Уједињене нације унапред то осуђују и забрањују, па се поставља питање о каквом се међународном праву у овом случају ради?

Међународна заједница применом двоструких стандарда највише крши међународно право, јер ако су Словенија и остале државе бивше Југославије могле да крену путем самоопредељења, а зашто то онда не може и Крим? Ако је Совјетски савез могао да се распадне и да републике крену путем независности, поново, зашто, према њиховим ставовима, то исто на Криму није у складу са међународним правом?

У процесу растурања једне државе и осећања угрожености у истој тој држави и од апарата исте те државе, народ на полуострву Крим је изабрао најдемократскији и правно најутемељенији пут, како би избегао сукоб са зараћеним странама. Народ је на то имао право. Русија, која као држава историјски полаже право (полаже чак и у правном смислу, јер је са легално изабраном влашћу потписала споразум), урадила је оно што је за државу најбоље. У време када се међународне организације, право и границе не поштују, не може се приговарати поступцима које је Русија спровела по питању Крима. Неке друге државе и међународне организације тумаче право на различите начине, у складу са ситуацијама  и позивају се на њега само кад губе битке на геополитичком пољу. Сâми кршећи међународно право, дошли су у ситуацију да дају аргументацију за његово даље кршење и обесмишљавање, па чак и у сумњу у његово постојање, јер ако се одређени закон не примењује - као и да не постоји.

У савременој историји има много догађаја, који могу послужити као аргументи у корист Русије. Те се не поставља питање да ли је Русија деловала у складу са принципом правичности, јер је добро да барем принцип правичности постоји и делује, када већ нема примене међународног права.