Конзервативне вредности и прогноза будућности

У претходној анализи смо разматрали опште приступе геополитичким техникама предвиђања, особеним за западне земље. (I) Очигледно је да су могући и алтернативни модели, уз чисто научни, рационалан приступ, који ће бити јасно ограничен, јер је историјски уско повезан са парадигмом западног светоназора. То је зато што се од Просветитељства евроцентризам непрестано ушуњавао у заједнице других региона и мењао системе знања на посебан начин, доводећи их до неког заједничког именитеља. Та хомогенизација је дотакла и аналитичку школу у ширем смислу, која је почела све више да се придржава математичког моделирања и рада са статистичким подацима (успут, временска прогноза се у великој мери заснива на раду са резултатима метеоролошких истраживања од раније).

То не значи да и на Западу не постоји критички приступ у разматрању једне или друге науке. Дански научник, Свен Ларсон, на пример, тврди: «Економија није природна наука. Она јесте, одувек је била и увек ће бити друштвена наука. За разлику од физике, са којом би многи економисти желели да упореде своју дисциплину, она се не може проучавати помоћу строгих математичких модела и строгим универзално примењивим законима. Економисти ће се жестоко упирати да докажу да се економија може објаснити математичким терминима. Они греше: економија се може изучавати на исправан начин, само на основу аксиома да људска природа — за разлику од физичке природе - није мерљива.» (II)

Управо је квалитативни, а не квантитативни приступ суштинска разлика између западне школе, која тврди да је универзална и незападних, које су још увек различите, а позивају се на традиције и конзервативне вредности. Заједничка особеност свих не-западних школа, без обзира на регион из кога потичу или на верску димензију,  све су сагласне да напредак није ништа добро. Напротив - напредак (политички, научни, технички, итд.) води традиционално конзервативно друштво у неком погрешном правцу, јер доводи у питање успостављене друштвене основе, хијерархију, а доводи и до промене вредности. То је повезано са појмом апостазије (отпадништва) у Хришћанству и кафире (сумњивог, неверног) у Исламу. Пример Сједињених држава и западноевропских земаља јасно показује девалвацију хришћанских вредности у овим државама, прогресивним по политичким и техничким стандардима, у којима су на прилично префињен начин замењивани појмови «слободе говора», «људских права» и слични.

Показало се да конзервативна друштва не одричу могућност друштвеног процвата, али, за разлику од присталица напретка, појму процвата приписују другачији смисао.

Кључни критеријум у овом погледу је време и његове функције. Док либерално-демократски Запад све мери са становишта линеарног и једносмерног времена које пролази кроз материјални простор, за конзервативна друштва појмови цикличности и вечности су од темељног значаја. У Индији, где већина становништва исповеда хиндуизам, овај период се односи на последњу фазу циклуса, названу Кали Југа. То је доба назадовања и пропадања. Али, као што видимо, то Индију не спречава да се активно позиционира у међународној арени и да развија технологије. Имајући у виду да владајућа партија, Бхаратија Џаната, јасно изражава своје верске особине, може се претпоставити да се у развоју својих стратегија руководе хиндуистичким традицијама и веровањима.

У земљама, у којима преовлађују хришћанство и ислам, вечност је кључна за свакодневни живот верујућих грађана. Политичке странке то могу и да не објављују у својим манифестима или програмима. Ипак је очигледно да је начин мишљења људи, иако није непосредно изражен, повезан са концепцијом крхкости овога света, последњих времена и будућег вечног живота. Напоменимо да је есхатологија типична, како за хришћане свих конфесија, тако и за муслимане различитих правних школа (мезхаба).

Западне политичке науке, иако анализирају процесе везане за вероисповести, не постављају верски живот као главни правац у анализи тренутних трендова и прогноза. Али, ако се има у виду да су аврамске традиције и начини живота, такво тумачење (чак и ако има оправдање у виду секуларизма и материјалног рационализма) се може сматрати јасним пропустом.

Покушајмо сада да размишљамо са позиције конзервативног хришћанског светоназора, јер је то оптика за увиде о културно-историјским карактеристикама Русије (наравно, не искључујући улогу других вероисповести, које исповедају народи Руске Федерације). Потребно је, пре свега, успоставити почетне координате – где се налазимо, која је општа телеологија (циљеви) света и, посебно, нашег народа, да ли постоје заједнички ставови са другим друштвима, шта је пожељно (добро), а ште је неприхватљиво (зло) - два потоња се могу одредити као задаци и претње.

Овакав приступ и аналитички оквир неће, очигледно, бити у складу са предвиђањима, на која смо навикли. На крају крајева, реч је о дубоком уобличавању питања на која представници политичких наука једноставно нису навикли – јер они виде само проблеме, које треба решавати на различите техничке, политичке или бирократске начине. А, у нашем случају, ради се о нечему што превазилази ове границе, које су вештачки поставили европски материјалистички филозофи у Новој епохи. На крају крајева, може се говорити о метаполитици у најширем смислу, која не занемарује ни друге чиниоце људског живота – уметност, метафизику и религијску филозофију.

И овде је потребно обратити пажњу на занимљиве факторе, као што су визионарска уметност и пророчанство у религији. Песнике и пророке су често зближавали метафорички изрази, којима су покушавали да опишу свет и његову будућност. Историја је касније показала да су у праву. Стога би било чудно не узети у обзир ове категорије мишљења када се развија конзервативна школа политичког предвиђања. Ово је веома осетљиво питање, није баш једноставно, као што се чини на први поглед. Зато што рационалним језиком треба описати ирационалне слике.

Ипак, у земљама хришћанске културе, сваки политички преокрет је увек био повезан са Божјом милошћу и праведним гневом који се обрушава на главу народа, због неких погрешки. Порекло овог односа лежи у јудаизму, где је, према заповестима које је Мојсије примио од Бога, требало следити посебна упутства. За њихово кршење, предвиђене су различите казне, све до расејања јеврејског народа и рушења његовог храма у Јерусалиму. Тумачење ових догађаја кроз призму пророчанства (пошто је све ово било раније предвиђено) указује на јасну везу религије и политике. Нови завет садржи и одређене смернице за правилно понашање и разумевање света око нас. А, тумачење Апокалипсе Јована Богослова доноси, с једне стране, извесну пропаст, али, са друге, показује важност очувања издржљивости током озбиљних искушења. Иако је прилично тешко тачно рећи када ће доћи  Последња времена и колико ће трајати - ипак, бројни догађаји у свету стално дају повода да се о томе говори, вреднују се политичке катаклизме, сукоби и кључни глобални догађаји, било да се ради о економској кризи или пандемији корона вируса са становишта есхатологије.

Усмерење на овакав приступ обесмишљава бројне факторе, на које се западни аналитичари позивају када припремају прогнозе. Сагласићете се да, када је у питању Спасење, Други долазак, потреба саборне молитве да се порази непријатељ, таква питања као што су бруто домаћи производ, економски рејтинг, инвестициона клима и слично, постају не само банална, већ и бесмислена.

Али, са друге стране, сви разумеју да је за победу у савременим сукобима нужно имати прилично стабилну економију и моћно оружје. Стога је потребна веома уравнотежена и одговарајућа синтеза, заснована и на примени егзактних наука, али и на традиционалним вредностима и вероисповестима.

Какав, онда, може бити домаћи приступ у развоју таквог сценарија за будућност? Чак и ако се ограничимо на православни светоназор, то ни и овде неће бити тако једноставно, као што на први поглед изгледа. На пример, како сагледавати концепт Москве као Трећег Рима? Да ли је то есхатолошка поставка или политички пројекат? Ако је ово друго, постоји ли ризик да се упадне у замку геополитичке искључивости, што видимо на примеру Сједињених држава? Да ли је потребно рачунати на став словенофила о саборности као обједињујућем моделу за народ, својеврсном испољавању интегритета? Да ли је ово била намерна политизација једног чисто црквеног појма?

Евроазијци су јасно објаснили да саборност, односно католичност, преноси унутрашњу природу Цркве, која се разликује од васељенства, односно екумене. Притом, Црква не може и не треба да има политички и било какав конкретно-практичан програм. (III) Али, очигледно је да су, у садашњим условима отвореног сукоба са Западом и операције која се изводи у Украјини, потребне јасне смернице, које повезују планове за наредне године у политичкој и економској сфери (искуство петогодишњих планова може бити корисно) и тежње људи - обухватајући и разумевање Вечности, културно-историјску перспективу, одражавајући херојско искуство претходних генерација и механизме који омогућавају да се теоријски програми засновани на конзервативним вредностима преточе у стварност. Овим ствара оквир, не само за предвиђање, већ и за доследне делатне кораке, који знање претварају у искуство свакодневног деловања.

I https://russtrat.ru/scenarii/16-sentyabrya-2022-1524-11189
II https://europeanconservative.com/articles/commentary/time-to-end-the-nobel-prize-in-economics/
III Савицкий П.Н. Континент Евразия. - М.: Аграф, 1997. С. 32, 49.